Спречена брука у Србији: Отказан украјински, антируски филм “20 дана у Мариупољу”

3 утиска на “Спречена брука у Србији: Отказан украјински, антируски филм “20 дана у Мариупољу””

1. Zašto se taj “beldoks” ne proglasi za stranog agenta ili još bolje ne zabrani? Ah da, ne smemo u ovoj slobodnoj i nezavisnoj zemlji ni da pisnemo.

   Одговори
2. Повратни пинг: Умало туча припадника западне НВО због поделе плена.

3. Arcah i Palestina u srpskom javnom mnjenju

   Nikola Tanasić

   Kako je moguće da se više uzbuđujemo oko svetskih sukoba, nego oko Srba koje ubijaju, koji su pod opsadom, i koji mesecima žive pod terorom i u uslovima humanitarne katastrofe?

   Sukobi u Nagorno-Karabahu i pojasu Gaze opipljivo dokazuju da su podele u srpskoj javnosti kudikamo kompleksnije i slojevitije nego što implicira simplicistička podela na „izdajnike i patriote”, „četnike i partizane”, ili, ako hoćete, „pr(a)vu” i „drugu Srbiju”.

   U oba slučaja, među navijačima za različite strane u sukobu (a to je, nažalost, upravo navijanje, jer veoma mali broj naših sugrađana svoju solidarnost sa ovom ili onom stranom demonstrira sa nečim više od gnevnog posta ili svađalačkog komentara na društvenim mrežama), možemo primetiti mnogo „neprincipijelnih koalicija” i „saveza iz interesa” među grupama koje nemaju previše razumevanja jedna za drugu.

   Među pristalicama režima u Azerbejdžanu, koji trenutno postepeno i metodično etnički čisti vekovnu jermensku zemlju na svojoj suverenoj teritoriji, možemo istovremeno naći rusofile koji u Ilhamu Alijevu vide „ruskog saveznika”, a u Nikoli Pašinjanu „izdajnika Rusije”, kao i zapadnjake koji u azerbejdžanskom predsedniku prepoznaju „evropskog strateškog partnera”, istovremeno se radujući „geopolitičkom porazu Rusije” koja je „prepustila bratski jermenski narod ognju i maču”.

   Slično je na drugoj strani spektra – jermensku stranu istovremeno podržavaju tradicionalisti koji u njima vide „pravoslavnu braću koja brani svoju svetu zemlju” od stranog okupatora i Islama (poslovičnih „Turaka” iz narodnih pesama), kao i mondijalisti koji u Jermenima vide „kulturan evropski narod” koji je žrtva „azijske horde” koja (uvek već) nadire prema Evropi.

   Pritom, nivo zluradosti sa kojom i jedni i drugi pristupaju svom navijanju, a pogotovo prezir prema svojim sunarodnicima sa druge strane polemičke barijere, poprima zaista patološke razmere.

   U srži ovog unutarsrpskog raskola u odnosu prema Jermeniji i Azerbejdžanu ne leži samo podela na rusofile i zapadnjake – rascep se formira oko stare pukotine koja je utkana još u Povelju UN, a koja se dosad nebrojeno puta obila o glavu i srpskom narodu. Reč je, naime, o tome da Povelja UN kao temeljni dokument međunarodnog prava u sebi istovremeno sadrži potvrđivanje „prava naroda na samoopredeljenje” i „teritorijalnog integriteta država”.

   Srbi su se za preteklih 30 godina našli u situaciji da im je uskraćeno i jedno i drugo, a način na koji svako od nas pojedinačno kanališe tu traumu usmerava nas i da se u nagorno-karabaškom sukobu svrstamo bilo na stranu naroda koji se samoopredeljuje („Jermena koji brane svoju Republiku Srpsku Krajinu protiv Azerbejdžana koji sprovodi svoju Oluju”), bilo na stranu naroda koji odlučno uspostavlja kontrolu nad svojom suverenom teritorijom („Kad se vojska na Karabah vrati”).
   Državni protiv klasičnog terora

   Kada je u pitanju sukob Izraela i Palestine, razvrstavanje Srba po navijačkim grupama je još kompleksnije (i još neprincipijelnije).

   Sa Palestinom istovremeno saosećaju nacionalisti koji su protivnici američke imperije i američkih saveznika, sentimentalni Jugosloveni koji podržavaju dekolonizaciju i gerilsku borbu za slobodu (i podsećaju da je Jugoslavija priznala Palestinu odmah nakon proglašenja nezavisnosti), antisemiti koji preziru Jevreje (više nego Arape), levičari koji prate radikalne Antifa grupe sa zapada, tradicionalni Srbi koji podržavaju prava starosedelaca u odnosu na doseljenike (i podsećaju da Palestina nije priznala Kosovo, a Izrael jeste) i inače imaju simpatije za oružani otpor i hajdučiju, kao i autošovinisti koji u podršci muslimanima vide politički bunt protiv srpskog nacionalnog mejnstrima (i iskupljenje za „kolektivnu krivicu” vezano za Srebrenicu) i koji uvek aplaudiraju gradonačelnici Sarajeva Benjamini Karić.

   Sa podrškom Izraelu nije ništa bolje – na jevrejskoj strani u sukobu su tradicionalni Srbi koji principijelno podržavaju narod koji je isto kao i Srbi bio žrtva genocida u Drugom svetskom ratu i koji brani svoju zavetnu svetu zemlju, kriptofašisti kojima se dopada prizor države koja demonstrira silu tako što nekoga gazi tenkovima i zasipa raketama, zapadnjaci koji se uvek slažu sa svime što smatraju zapadni mediji i saosećaju sa žrtvama koje zapadni mediji pokazuju na televiziji, jugonostalgičari koji pamte kako je Jugoslavija pomagala osnivanje Izraela i gradila sa njima specijalne veze, islamofobi koji se sećaju muslimanskih radikala koji su se borili protiv Srba u BiH i na Kosovu, srpske patriote koje u metodama palestinskih terorista prepoznaju OVK (i HVO, i Zelene beretke), a u izraelskom militarizmu ono „nacionalno jedinstvo u odbrani Otadžbine” koje nama nedostaje, i, najzad, autošovinisti koji u operacijama izraelskih snaga vide kosovsku policiju koja ubija „kriminalce na severu Kosova” i nikada ne propuštaju priliku da aplaudiraju Bernardu Anri-Leviju.

   Neko neoprezan bi rekao da je svaka od ovih grupa u pravu iz svoje vlastite perspektive, neko promišljeniji bi ukazao na dijalektičku prirodu istorijskih procesa koji se najbolje mogu razumeti u naponu između ekstrema, dok bi neko mudar skrenuo pažnju da je celi taj nesrećni prostor toliko zaglibljen u blatu nastalom od prolivene krvi da je suzdržavanje od bilo kakvog navijačkog stava stvar dobrog ukusa i elementarnog moralnog integriteta.

   Uostalom, državni teror i klasični teror su dva brata od iste majke i zajedničko im je da se – svako sa onim sredstvima i oruđima koja su na raspolaganju – uvek usmerava na bespomoćne civile kako bi se „poslala poruka” naoružanim snagama do kojih ne može da se dobaci. I baš kao što obe strane imaju (kamerom zabeležene) primere hrabrosti i suočavanja sa lukavim i opasnim neprijateljem, obe imaju katastrofalan skor kada je u pitanju briga za tuđe nenaoružano stanovništvo.
   Dva psihološka modela

   Bilo da govorimo o Arcahu i Azerbejdžanu, ili o Palestini i Izraelu – u obe ove šarolike grupe možemo naći ljude koji su se tu zatekli iz različitih emotivnih i psiholoških razloga.

   A ako govorimo o onima koji u javnom dijalogu na ove teme učestvuju najglasnije, i koji samim tim diktiraju njegov ton – pomažući razvrstavanje među kolebljivijima – onda možemo govoriti o dva psihološka modela: krvožednom i saosećajnom.

   Drugim rečima, unekoliko veća pažnja koja se u Srbiji posvećuje ovim ratovima u velikoj meri proističe iz nacionalnih trauma kojima smo sami bili izloženi u prethodnim decenijama, ali se te traume kanališu u svesne (geo)političke stavove na dva načina – kroz solidarnost sa napadačima i kroz empatiju prema žrtvama.

   Ovi različiti modeli mogu se primetiti u svim gore pomenutim „navijačkim grupama”, ali nije teško uočiti da među pristalicama „država koje potvrđuju svoju suverenost” više dolaze do izraza krvožedni, dok su među pristalicama „nepriznatih teritorija” glasniji saosećajni. I mada oba ova spleta motivacija izazivaju „selektivno slepilo” za koncentrisano nasilje i nevine žrtve one druge strane, krvožednost i zluradost sa kojom se likuje nad prizorima zločina, posmatrače sa strane često ostavlja bez teksta.

   Prirodno se postavlja pitanje: zašto bi neki Srbin kaljao vlastitu dušu odobravanjem očiglednih i nedvosmislenih zločina koje neko drugi čini nekome drugome na drugom kraju planete? Ovo može zvučati kao prazno moralizatorstvo, ali samo zato što su moralna razmatranja nasilno izgnana iz domena politike i proglašena za naivna i infantilna.

   Pritom se, u još jednom napadu selektivnog slepila ignoriše činjenica da su svi razlozi da se javno podrži jedna ili druga strana u sukobu takođe u svojoj osnovi moralizatorski i da se češće svode na tzv. „signaliziranje vrline”, nego na bilo kakvu suvislu potrebu da se pomogne prijatelju ili savezniku u nevolji.
   Solidarnost protiv empatije

   Ako ste ovih dana pokušali da na temu Arcaha ili Palestine razgovarate sa nekim ko ne deli vaše mišljenje, čak i kada je razgovor bio najuljudniji, verovatno ste veoma brzo shvatili da nema nikakve vajde od raspravljanja i da će svako ostati učauren u svojim „zapečenim” pozicijama.

   Razlog leži u tome što perspektiva svakog od nas na ovako kompleksne istorijske događaje zavisi od onoga na šta ćemo fokusirati svoju pažnju – na uplakane taoce koji marširaju kroz pustinju, panične rejvere koji beže glavom bez obzira, mrtva tela izložena kao trofeje, stambene blokove sravnjene sa zemljom, civile bez vode i struje, nepregledne kolone izbeglica itd.

   A to na šta ćemo fokusirati pažnju zavisi u velikoj meri od našeg sentimentalnog vaspitanja, kućnog odgoja, životnog iskustva i sl. Ovakva iskustva teže da budu partikularna i potiskuju bilo kakav pokušaj teorijskog uopštavanja – srušena zgrada u Gazi neće izazvati simpatije prema izraelskim žrtvama raketiranja, kolona vozila koja mili kavkaskim serpentinama neće nas naterati da žalimo istu takvu kolonu koja se povlači sa severa Izraela pod raketama Hezbolaha, niti će se nečije oduševljenje palestinskim probijanjem Gvozdene kupole nužno preneti na ukrajinske rakete koje padaju na Sevastopolj.

   Tu se pokazuje suštinska razlika između dva inače veoma srodna pojma – solidarnosti i empatije. Solidarnost sa nekom grupom počiva na (pretpostavljenoj) zajedničkoj ideologiji i predstavlja plod racionalnog, svesnog političkog stava. Empatija je često neuhvatljiva i neosvešćena. Budući da je iracionalna, ona se po pravilu zasniva na emocijama koje se ne mogu uključiti i isključiti po potrebi. Solidarnost i empatija se grade na različite načine i na različite načine mogu biti pokolebane – dok prva podleže racionalizacijama i unutrašnjem pregovaranju, druga može biti potisnuta samo snažnijim emocijama istog tipa, pa čak i tada neće nestati u potpunosti. Solidarnost je politički upotrebljivija – ali je njom i teže manipulisati, Empatija je snažnija – ali i podložnija obmanama i emotivnom inženjeringu.
   Šta ćemo sa Kosovom?

   Ovo nas dovodi do poente: u vreme kada smo svi direktno prikopčani na komunikacijske sisteme koji mere naše reakcije i po potrebi „pritišću naše dugmiće” u cilju da nam odrede kojim ćemo se temama baviti u svoje slobodno vreme, kojim žrtvama ćemo upućivati svoje „misli i molitve”, sa kime ćemo saosećati, koga ćemo prezirati, i preko svega toga kada ćemo početi i kada ćemo prestati – naše emocije postaju oružje koje se koristi protiv nas i koje nas sprečava da o (svetskoj i lokalnoj) politici razmišljamo hladnokrvno, promišljeno, i razumno.

   Ovo čak i nije nešto čega su ljudi nesvesni. Naprotiv, reakcija na kontinuiranu i sistematsku manipulaciju našom elementarnom ljudskom empatijom dovela je do emotivnog zasićenja i senzorne saturacije koja je učinila naše reakcije na tugu, jad i tragediju – otupelim, hladnim i nečovečnim.

   Kao visoko politizovano društvo koje ima potrebu da stalno promišlja svet koji ga okružuje, naši građani su razvili hipertrofiju različitih solidarnosti sa različitim narodima, političkim i ideološkim grupama, ali ih je istovremeno stalno bombardovanje (podmuklim) emotivnim manipulacijama dovelo do atrofije empatije.

   I to je upravo ono što se događa prilikom ukrštanja kopalja oko dve humanitarne katastrofe koje se odvijaju pred našim očima, čije bi žrtve trebalo da su nam intuitivno prepoznatljive i razumljive (jer nedavno su naši sunarodnici bili izloženi svemu tome) – ali opet često ostaju izvan našeg emotivnog radara. I zato mnogo racionalizujemo (i relativizujemo), a malo saosećamo. I ne samo to, nego svoju empatiju – kada je još imamo – koristimo kao oruđe koje služi da sami sebe dovoljno razjarimo kako bismo efikasnije jurišali na odabranu metu. Najčešće na metu koju nam je neko drugi odabrao.

   I to nas dovodi do pitanja koje stoji nad celom ovom raspravom kao Damoklov mač: „A šta ćemo sa Kosovom?” Šta ćemo sa delom srpske zemlje na kome se nad srpskim građanima sprovodi ona ista vrsta nasilja koju na većoj skali gledamo na drugim meridijanima? Kako je moguće da se više uzbuđujemo i više krvimo oko Izraela i Palestine, nego oko naših vlastitih sunarodnika koje ubijaju, koji su pod opsadom, i koji već mesecima žive pod stalnim terorom i u uslovima humanitarne katastrofe?

   Ili, ako hoćete, kako je moguće da nas srceparajuće kolone izbeglica na Kavkazu ne mobilišu da sprečimo da još jednom, po treći put za četvrt veka, iste takve kolone ugledamo u svojoj zemlji? Da li to znači da smo po pitanju vlastite sudbine ipak suzdržani, hladnokrvni, i promišljeni? Ili pre da dozvoljavamo sebi da besnimo i tugujemo samo u ratovima koji nas, na kraju dana, ni na šta moralno ne obavezuju?

   Izvor RT Balkan

   Одговори