Мирослав Пушоња: Само ти дете ради свој посао

Само ти дете ради свој посао

Ових дана бомбе разарају живот на простору Палестине и Израела. Пљуште оцене, осуде и дају се предвиђања и подршке. Некако у исто време, филм о спасавању америчких ратних пилота, доживео је своју премијеру. Нисам га гледао. То не значи да нећу. А до тада да се мало присетимо зашто су пилоти падали над Србијом. На земљи су биле две војске у којима су Срби били већина, партизани и ЈВУО (коју радије зовемо четници). Нешто налик на данашњу позицију и опозицију само што су онда били, не само у вербалном сукобу, већ и у оружаном.

У Београду на дан Васкрса 1944. седи породица писца Чарлса Симића. Строги центар Београда. Постављен је сто са скупим порцеланом и гозбом за свечани ручак. А онда стижу амерички бомбардери и руше зграду. Симић ће коју годину касније, као одрастао младић, ипак завршити у САД. Позиција је постала опозиција. Није му се то свидело. Дуга прича. Ево једног поучног исечка. Ради се о случајном сусрету двоје писаца у некада просперитетном калифорнијском граду. Када је Београд бомбардован, а пилоти америчког ратног ваздухопловства спасавани, један је био на небу. Други у стану.

”Професор Филолошког факултета, др Александар Ж. Петровић, аутор изузетно занимљивог промишљања проблема егзила, Изгон, из кога наводимо сећање Чарлса Симића, пише: ”Да се на овом завршило, изгон живог Чарлса Симића не би се разликовао од егзила мртвог Боре Станковића. Али, Симић је успео што ниједан српски писац није – успео је да сретне онога који га је бомбардовао. За то је стварно било потребно бити песник.”Чарлс Симић даље пише:”Године 1972. срео сам једног од људи који су ме бомбардовали1944. Управо сам се вратио са мог првог путовања у Београд, после скоро двадесет година. По повратску у САД, отишао сам на један књижевни скуп у Сан Франциску, где сам у једном ресторану налетио на песника Ричарда Хјута. Проћаскали смо и он ме је упитао где сам био преко лета, на шта сам ја одговорио да сам се управо вратио из Београда. О, да, рекао је. Могу јасно да видим тај град. Не знајући за моје порекло, наставио је да ми црта по столњаку, између мрвица хлеба и мрља од вина, локацију главне поште, мостове преко Дунава и Саве, и неколико других оријентационих тачака.

Не слутећи шта то све може да значи, претпостављајући да је једном посетио Београд као туриста, питао сам га колико је времена провео у њему. Никада нисам био у њему, одговорио је. Само сам га неколико пута бомбардовао. Када сам, потпуно запањен, превалио преко језика да сам у то време био тамо и да сам ја тај кога је он бомбардовао, Хјуго се веома узрујао. У ствари, био је дубоко потресен. Пошто је престао да се извињава и мало се смирио, похитао сам да га уверимда нисам нимало киван и упитао га како то да никада нису погодили Гестапо, или било коју другу зграду у коју су се Немци завлачили. Објаснио ми је да су на бомбардовање кретали из Италије, гађајући најпре нафтна поља у Румунији, која су била од великог стратешког значаја за Немце, а која су имала јаку одбрану. Приликом сваког напада изгубили би по неки авион, а после свега, по повратку, требало је да изруче преостале бомбе над Београдом. Наравно, нису хтели да ризикују. Летели би високо и испуштали би преостали терет где год би стигли, једва чекајући да се врате у италију и проведу остатак дана на плажи, у друштву локалних девојака…. Он је најзад преузео одговорност за своје поступке (1972. !), што се, наравно, данас не може чути у ратовању без икаквог ризика, у коме је мода да се за све грешке окривљује технологија.” Ч.Симић, 2008:21).

Професор Петровић коментарише: ”Иако није јасно да ли су лепе девојке на плажи чекале ове пилоте и после бомбардовања за авионе оближњег града Линца, с обзиром да ниједна бомба није пала у језгро града (што је био случај са Београдом!), овај сусрет је као некакав кратак спој.Оно што је деловало одвојено, оно горе и оно доле, спојило се да би открило праву дионизијску стварност. Два писца су се нашла наслепо у имагинарном тунелу винове лозе да би у том мраку суочили и изнели на светло тајну егзила у којој има и нешто и од смрти Богдана поповића и од живота после смрти Боре Станковића, и живота пре смрти Чарлса Симића. Симић је са потребним временским помаком заправо оборио пилота који га је бомбардовао. И не само њега, већ и све друге који су то чинили. Зато и закључује – Београд у коме сам рођен једва да разликује бомбардовања која је дожиивое од нациста 1941, савезника 1944. и НАТО-а 1999-” (Ч. Симић 2008:15)

Својим размишљањем, проф. Петровић залази дубље од самог Чарлса Симића, тумачећи овај грозоморни догађај као кажњавање Срба, по намерама истоветно злочиначким и 1944. и 1999. ”Уколико је бомбардовање 1941. било теза, а 1944. антитеза, онда је лако уочити да је 1999. било синтеза, јер су се тада немачки и амерички бомбардери коначнонашли заједно над Београдом. …. Сва та бомбардовања су се стопила у једно, које се повремено прекида да би се направила по нека кућа коју треба срушити. …. Америка је држава која је у великом сосу, економском и сваком другом. Када читам о Србији, видим да је то исто. Није то само у случају ове две земље.” ( Ч. Симић, 2011)

А све ово и много тога још припремио је, написао је, уредио је, мој покојни друг, Др Зоран Петровић Пироћанац. Исечак је из књиге: Хоћеш ли и даље да будеш Србин – Антологија антисрпства?, Рецензенти, Др Дарко Танасковић, Др Мирослав Пушоња, Др Александар Петровић

(Насловна фотографија са представљања књиге аутора Др Зорана Петровића Пироћанца, 2014.)

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: