То што су НАТО и Курти главни кривци српске трагедије на КиМ, не аболира Петковићевог шефа од одговорности

„То што су НАТО и Курти главни кривци српске трагедије на КиМ, не аболира Петковићевог шефа од одговорности“

Ове године јесен у Србији је жалосна по много ствари. У свим сферама живота провејава велика неизвесност, и као да никада не знамо шта нас у идућем дану очекује. Па ипак, постоји једна појава која је увек константна и извесна, а то су реакције владајућег режима на било какве догађаје који им сметају.

Овде сад имамо проблем да некако избегнемо неумесна поређења, која описују ону врсту људи која је заробљена у свету својих илузија и фантазија. Трагедија Србије је у томе што су такви људи чудним и несрећним сплетом историјских околности завршили за кормилом државног брода. Тачно је, чак и они виде олују и таласе на хоризонту, непогрешиво уочавају муње и громове, као што би то могао свако ко се налази на палуби, али из неког загонетног разлога, они, и након више од десет година вођења тог брода, за олује, громове и неизвесну судбину посаде некако покушавају да окриве оне људе који су их још у луци упозоравали да уносе превише терета на брод.

Нажалост, ову власт најбоље описују овакве метафоре. Како другачије да објаснимо фасцинантно слепило у тумачењу и реаговању власти на изјаве опозиције. Ако вам неко укаже да брод окрећете ка срцу олује, мала је вероватноћа да је тај неко крив за олују и да ју је некако призвао додолским плесом по палуби. Напротив, упркос томе што је кормилар пијан или нечим опијен, трезвена особа која покушава да му скрене пажњу на опасност, није крива за ту опасност. Трагична појава попут Петра Петковића, управо је таква врста кормилара.

Чињеница да је Аљбин Курти весник смртоносне олује која се надвија над нашим народом, не потире чињеницу да је главна одговорност за судбину тог народа бреме оних који врше власт у држави, а не бреме опозиције.

Да ли има сврхе да се опет присећамо шта је све актуелни председник радио док је био припадник опозиције и како је у то време његове поступке коментарисао исти овај Петар Петковић, који је то после морао да испашта тако што је био принуђен да једе гибаницу у време поста. Можда најтрагичнија ствар у временима трагедије, јесте појава карикатуралних ликова, који исказују своја „мишљења“. Пошто им недостаје храбрости и мудрости да се обрачунају са стварним непријатељима Србије, а немоћни бес изгледа мора негде да се искали, онда као једина безбедна мета остаје опозиција, јер она нема где и како да узврати ударац у владавини медијског једноумља.

У том контексту онда настају и ти феноменални орвеловски захвати где члан председништва владајуће странке припаднике националног окупљања ставља у исти кош са Драганом Ђиласом, човеком који је отворено изјавио да је за прихватање Француско-немачког споразума, и са којим је управо њихов шеф прошле године преговарао као са самозваним лидером опозиције око начина одржавања идућих избора.

Пошто сам свесна да ће за младе партизане и партизанке из владајуће странке овај коментар бити поприлично неразумљив, покушаћу мало да га поједноставим. Наиме, припадници националног окупљања одлично знају да су главни кривци за невоље српског народа на Космету – НАТО и њихова пудлица, Аљбин Курти. То, међутим, не аболира владајући режим од свих трулих договора и споразума који су у претходној деценији доживели фијаско и наш народ оставили без било какве одбране, препуштен на милост и немилост том злу.

По ко зна који пут, покушала бих да апелујем на припаднике владајућег режима, да покушају да се сете да су они ти који врше власт већ више од десет година, да ово није 2007. година и да они нису и даље радикали који се боре против издајничког Тадићевог режима. Било би добро да се пробуде из тог делиријума у коме се очигледно налазе, и некако схвате да су они ти који се налазе за кормилом државног брода и да су све одлуке које доносе једино и искључиво њихова одговорност.

Њихова замисао конструктивне опозиције су Александар Шапић, Дејан Булатовић или сутра, Драган Ђилас. Дакле, неко ко ће да скине опозициону маску и без стида им се придружи и подржи их у путу за амбис. На њихову жалост, постоје и они људи који имају интегритет и спремни су да, упркос било каквим последицама, укажу на просту и једноставну чињеницу да је цар го.

Драгана Миљанић / Васељенска