Научници су узнемирени мистериозним понашањем земљине коре код Новог Зеланда

Испред источних обала острва Северни Нови Зеланд налази се сумњиво и интересантно подручје за геологе. Постоји граница између две литосферске плоче: аустралијске и пацифичке. А други, такорећи, лагано зарони испод првог, то се зове субдукција. Годишње напредује за 4,5 центиметра. Чинило би се безначајна брзина, али за џиновске плоче земљине коре са њиховом огромном масом то значи опипљиву забринутост. Између њих долази до трења, што значи да се на овом месту дешавају земљотреси, пише Лајф.ру.

Али чињеница је да су ови конкретни новозеландски земљотреси веома необични. Типично, тремори се јављају, да тако кажем, импулсивно: они су тренутни и сва њихова моћ се манифестује одмах. А на Новом Зеланду, иста напетост у земљиној кори постепено се ублажава, током неколико недеља или чак месеци. То јест, постоје „спори“ земљотреси. Али они су безопасни, јер ако мало по мало ослободите акумулирану енергију, онда нико неће бити повређен.

Научници су одлучили да открију шта ублажава ову ситуацију и чини процес лакшим. И схватили су да треба захвалити огромној висоравни која се налази на овом месту, око три километра испод нивоа мора. То је отприлике величине, рецимо, Архангелске области, скоро 400 хиљада квадратних километара. Висораван је вулканска, односно то је перјаница стврднуте лаве која је еруптирала пре 120–125 милиона година. Од тада је, наравно, прекривен слојем новијих седимената, али испод њега се налази порозна, јасно вулканска стена.

Дакле, геолози су спустили своју опрему на дно Тихог океана, избушили ову висораван (зове се висораван Хикуранги) и одатле извукли узорке стена (језгра). Испоставило се да су били невероватно мокри – скоро половина се састојала од воде. Истина, ова вода није у стени у облику течности, њени молекули су уграђени у састав минералних молекула. То јест, стена је била високо хидрирана. Али ипак се испоставило да је висораван Хикуранги апсорбовала и прогутала читаво море воде. А нормална океанска кора, иако је океанска, никада није тако мокра. Научници кажу да пошто вулканска стена има много празнина у себи, ерозија је у великој мери еродира, поре се пуне водом, она продире кроз стену и активније је хидрира.

Али најинтересантније је да, како су истраживачи схватили, управо ова воденост вулканске висоравни помаже да се избегну разорни земљотреси: загревање настаје трењем плоча, молекули воде у врућој стени се одвајају, остављају састав минерала, а долази до дехидрације. Чини се да је вода истиснута из стене и, такорећи, омекшава сав овај тектонски стрес, а на месту јаког трења плоча долази до спорог клизања.

Васељенска