Невесињски љекар др Петар Миљанић и његови синови

Невесињски љекар др Петар Миљанић и његови синови

Херцеговина уопште, а особито Невесиње, изњедрило је бројне значајне и велике личности у сваком тренутку наше историје. То је крај који је прије свега давао велике јунаке, главосјеке и војсковође, а одмах за њима ишли су људи од пера и науке. Бистрина ума, храброст, поштење и бунтовништво одлика су старих Херцеговаца и њихов генетски печат који се препознаје.

Може се рећи да нема професије у којој се неки Херцеговац није истакао и оставио значајан траг. Тако је и са медицином, а овдје је управо ријеч о једном од најистакнутијих српских љекара са краја 19ог вијека, невесињском доктору Петру Миљанићу.

Петар Миљанић рођен је 1852. године у Невесињу. Занимљиво је да се овај податак о години и мјесту рођења др Петра први пут објављује у медијима јер црногорска историјографија то крије и покушава да херцеговачког доктора представи као црногорског. Тако рецимо у црногорским изворима не можете наћи основни податак, а то је да је човјек рођен и ђе је рођен.

Дипломирао је медицину у Москви, а прије студија медицине, др Миљанић је завршио Правни факултет (1875), на Великој школи у Београду. Први је Херцеговац који је дипломирао право. Медицински факултет Московског Императорског Универзитета др Миљанић уписује 1877, а дипломира 30. маја 1881, добивши атестат и положивши заклетву.

Након тога враћа се у Невесиње и почиње своју каријеру у Мостару. Затим се јавља се на конкурс црногорске владе за окружне љекаре и започиње службу у Подгорици. Двије године касније одобрено му је одсуство ради одласка у иностранство на даље стручно усавршавање. У Невесиње па у Подгорицу се враћа 1884. године, након што је у Њемачкој, на чувеном медицинском факултету у Вирцбургу, одбранио докторску дисертацију на тему дијагностике цријевне перфорације код трбушног тифуса, претходно обавивши хируршку праксу на водећим клиникама у Њемачкој, Аустрији и Француској.

Први је доктор медицинских наука у Црној Гори. Након докторирања, а на лични захтјев Књаза Николе, долази на Цетиње и преузима троструку дужност: „варошког доктора“, управника Болнице и „начеоника“ Црногорског санитета, практично министра здравља. На овим функцијама остаје скоро тринаест година, све до преране смрти, 1897.

На Цетињу је др Миљанић развио богату и разноврсну практичну и научну активност. Успјешно је организовао здравствену службу, на савременим начелима, упорно се борећи против надриљекарства. Утемељио је практично све хируршке гране, инфектологију, интерну медицину, неурологију, психијатрију, судску медицину итд. Урадио је преко 800 операција на очима укључујући и 294 операције катаракте. Оперисао је и чувеног херцеговачког војводу Пека Павловића.

Први је у Црној Гори и Херцеговини, 1885. године спровео систематску обавезну вакцинацију против вариоле, великих богиња, и био први домаћи љекар који је на југословенским просторима проучавао губу (лепру). Петар је и утемељивач скоро свих хируршких грана, инфектологије, интерне медицине, неурологије, психијатрије, судске медицине…

Израдио је први санитетски законик у Црној Гори, као и Закон о ванбрачној дјеци, а захваљујући добром познавању њемачког, руског и француског језика објавио је 23 рада из области медицине и пет из домена правних наука и публицистике. Његова студија „Душевно болесни, глухонијеми, епилептични и слијепи у Црној Гори“, која је изазвала велику пажњу тадашње стручне јавности и била цитирана у многим угледним медицинским часописима у Европи, може се сматрати каменом темељцем црногорске неуропсихијатрије. Био је и истакнути културни радник, а први је вршио метеоролошка истраживања у Црној Гори, од 1. септембра 1882. до 31. августа 1883. године.

Знао је колико вриједи, зато је од државе и имућних тражио да буде плаћен према заслузи, што је и добио. И док је тражио да имућни плаћају медицинске услуге, залагао се да сиромашне треба лијечити без обзира да ли могу плаћати љекара или не.

Био је и секретар црногорског Црвеног крста 11 година, заступао је Црну Гору на свјетским медицинским конгресима. За заслуге је одликован орденима црногорског и српског краља и руског цара – Сенатски грб (први српски љекар који је добио поменуто одликовање), Данилов крст, Таковски крст, Руски орден Светог Станислава, српски Орден црвеног крста…

Преминуо је у 45. години од апсцеса на јетри, а на његовом гробу, испред капелице на цетињском гробљу стоји епитаф: “Све за друге, ништа за себе”.

Др Петар је иза себе оставио удовицу Даринку и два мала сина, Павла (Цетиње, 1889 – Подгорица, 1975) и Ника (Цетиње, 1892 – Мексико Сити, 1955), који су, по савјету Књаза, наставили школовање у Женеви и Паризу. Више пута су га прекидали и враћали се у Црну Гору, Херцеговину и Србију ради учешћа у Балканским ратовима и Првом свјетском рату.

Павле је први Херцеговац који је дипломирао и потом магистрирао електротехнику, да би касније постао редовни професор и почасни доктор Београдског универзитета. Активно је учествовао у оснивању Електротехничлког факултета у Подгорици, као предсједник Матичарске комисије, и на њему предавао. Први је покренуо иницијативу и најзаслужни је што се јединица Тесла уврстила у еси систем.

Млађи Петров син Нико пошао је очевим стопама: у Паризу је дипломирао медицину, одбранио докторат и специјализовао хирургију. Основао је Анатомски институт у Београду и био редовни професор Медицинског факултета. Био је један од оснивача Друштва “Свети Василије Острошки” 1934. године у Београду, које је исте године отворило истоимену болницу. Анатомски институт Медицинског факултета у Београду и болница у Никшићу носе његово име.

Ђ.К. / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: