Кад је правда стигла Секулу Дрљевића: Четничка тројка за црногорског усташу

Од Колашина, где је рођен, до Јуденбурга у коме је скончао, од залагања за уједињење које му се манифестовало у ранијим данима, па до сепаратизма од кога је оболео касније, буран је био животни пут Секуле Дрљевића, усташког колаборационисте коме је баш на данашњи дан 1945. године за злодела против српског народа пресудила “четничка тројка”.

Мало је оних који би Дрљевића и дан-данас назвали “црногорским правником, политичарем, говорником, теоретичарем па и афирматором црногорског народа”. Јер, историја, сведочи да је Дрљевић био ништа друго до сарадник окупатора, или, како би неки кратко описали – обичан црногорски изрод.

Политички син Анта Павелића с којим је и делио одборничке клупе у скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, престао је да буде Србин оног тренутка када му је измакло место у тадашњој влади. Касније је видео да веће шансе за успех има ако буде сарађивао са фашистима.

Толико им је био одан, да је у једном тренутку, постао гори и од самог окупатора, позивајући на геноцид против сопственог народа, чувеном реченицом “да тријебимо губу из торине”, која се односила на црногорске устанике.

У свом говору преко Радио Цетиња, Дрљевић је, наиме, комунизам окарактерисао као међународну болест, а као лек понудио – “побједоносне армије сила Осовине”.

“Црногорски народ мора добро уочити да је ово сада већ други случај да неки његови школовани, а највише полушколовани, синови претварају домове црногорских сељака у згариште… Црногорски народ, да, би осигурао Црну Гору и своју будућност, мора са њима озбиљно и коначно обрачунати на овај или онај начин… Позивам црногорски народ, а нарочито црногорске сељаке, да учине све, да што прије истријебимо губу из торине. То је једини пут ка срећној будућности”, поручио је Дрљевић након Тринаестојулског устанка.

Управо захваљујући овом устанку, Италијани су одустали од замисли о колаборационистичкој Независној Црној Гори, која је проглашена дан раније, на Петровданском сабору.

Дрљевић који је Србе, у једној својој песми назвао подивљалим турским робљем и “турским измећарима” претећи како “бомба страх задаје”, није се претерано допао својим сарадницима иако је важио за Хитлерову пудлицу, и међу њима уживао углед просечне политичке “курве”.

“Дрљевић је лопов. С прва плаћен од Италијана и напуштен, онда је добачен усташама и данас још плаћен од Хрвата – хрватска курва, плаћен од њих”, писао је својевремено за Дрљевића Херман Нојбахер, изасланик Рајха за Балкан.

Дрљевићева мржња према Србима током година је само расла, па је тако у једном од својих памфлета “агресивну српску политику” окривио за све проблеме на Балкану, а Србе назвао “дегенерисаном расом”. Није му више одговарало ни српско светосавље, па се латио прављења “црногорславља”.

“Црногорска црква кроз све вијекове није била ни у каквој зависности од било које православне цркве”, писао је Дрљевић, за кога, баш због оваквих његових ставова, многи искрено верују да се касније реинкарнирао и то два пута – кроз Мила Ђукановића, и бившег поглавара измишљене црногорске цркве Мираша Дедеића.

“Васкрсне”, нажалост, Секула још понеки пут, као на пример ономад кад је група најцрногорскијих Црногораца напала певачицу Даницу Црногорчевић јер је државну химну певала у оригиналној верзији – не оној коју је касније “дотерао” усташа Дрљевић.

Јер, управо је Дрљевић крив што је “Ој јунаштва свијтла зоро”, постало “Ој свијетла мајска зоро”, и што је у црногорској химни нестао део “једина си за слободу ти остала српском роду”. Милова власт, као последње две строфе химне, узела је стихове које је писао нацистички колаборациониста.

“Ова химна је први пут певана у Старој Градишки, када је Секула Дрљевић заједно са усташама побио 150 црногорских официра. То су били официри Југословенске војске у отаџбини. И тада је ту први пут певана та химна, у време тога братоубилаштва када су усташе, Секулини пријатељи и савезници побили војску коју је предводио Павле Ђуришић”, тврдио је својевремено митрополит Амфилохије.

А управо тада је Дрљевић себи потписао смртну пресуду.

Јер, 1945. године, Дрљевић је, гарантујући им слободан пролаз преко Босне, у смрт одвукао војску, али и људе окупљене у народном збегу који је предводио војвода Ђуришић. Уместо пролаза, војвода је добио ултиматум да се преда усташама. Битка коју је Дража Михаиловић на суђењу 1946. године упоредио са Косовским бојем, завршила се тако што су војводу усташе заробиле и послале у Јасеновац, где је затим убијен.

Дрљевић је након рата побегао у Јуденбург, у штићену кућу, у којој се, према неким изворима скривао и Павелић. На данашњи дан Дрљевића су убили, највероватније избегли четници Васо Јанић из Билеће, и Војин Џогаз и Васо Стеванчевић из Пљеваља.

Ана Вуковић / РТ

БОНУС ВИДЕО: