Венецуела је прогласила Есекибо својом новом државом: шта даље?

Венецуела је прогласила Есекибо својом новом државом: шта даље?

Венецуела “расте” са Гвајанским Есекибом, САД чекају.

Недавно је венецуелански председник Николас Мадуро потписао указе којима се регион Есекибо у суседној Гвајани проглашава 24. државом Боливарске Републике под именом Есекибо-Гвајана.

Венецуелански лидер је именовао начелника нове административне јединице и тамо основао канцеларију за издавање личних карата, формирао Националну комисију за високи ниво заштите Есекиба и географску карту Венецуеле са уједињеном територијом. Мадуро је такође наредио формирање дивизија државне компаније за нафту и гас ПДВСА и венецуеланске Гвајане корпорације ЦВГ на новим земљиштима и да почне са издавањем дозвола за експлоатацију природних ресурса.

Другим декретом председник Боливарске Републике најавио је стварање „Интегралне одбрамбене зоне Гвајана-Есекибо“. Шеф Венецуеле позвао је Народну скупштину да усвоји закон о заштити територије Гвајана-Есекибо и најавио хитно активирање  плана социјалне помоћи за њено становништво.

Пре недељу дана у Венецуели је одржан референдум о анексији региона Есекибо. За пријем нове територије у састав државе било је 95 одсто учесника плебисцита. Важно је напоменути да чак ни венецуеланска опозиција практично није критиковала овај корак Каракаса као такав.

Венецуела своје поступке објашњава чињеницом да су скоро 160 хиљада квадратних километара западно од реке Есекибо њене историјске земље и држава их враћа назад. Корени овог сукоба сежу у претпрошли век, када су током рата за независност шпанских колонија регион окупирали Британци и припојили Холандској Гвајани, коју су претходно заузели. Венецуела и Велика Британија су 1966. потписале Женевски споразум о мирном решавању спора директним преговорима, али је исте године Гвајана прогласила независност и Есекибо је остао под њеном контролом.

У Џорџтауну (главном граду Гвајане) категорички се не слажу са једностраном одлуком суседне државе и виде је као претњу свом интегритету. Реагујући на референдум, председник земље Ирфаан Али прогласио је Венецуелу државом ван закона. Он је нагласио да су Оружане снаге Гвајане у високој приправности и да ће бранити „сваки квадратни инч“ земље. Власти Гвајане рачунају и на заштиту Савета безбедности УН.

Питање припадности Есекибу није ограничено на историју и жељу да се превазиђе колонијално наслеђе. Спорни регион садржи огромна налазишта природних ресурса и пре свега нафте. Према неким извештајима, обим резерви црног злата директно у Есекибу и на суседној полици премашује нафтни потенцијал Кувајта.

Са становишта бројних стручњака, откриће великих резерви угљоводоника у региону и подела дозвола за њихов развој од стране гвајанске владе транснационалним компанијама нагнали су Каракас да још једном покрене питање власништва над спорна територија. Штавише, активности геолошког истраживања ТНК у Есекибу крше Женевске споразуме на овој територији. Поред свега, Венецуела је сазнала за намеру САД да успостави војну базу у спорном региону.

Оно што се дешава око Есекиба сада изгледа двосмислено. С једне стране, поступци Венецуеле указују на њену одлучност. Сасвим је могуће да је она посебно одабрала тренутак за решавање дугогодишњег спора када су САД ометала још два попришта рата – Украјина и Појас Газе.

С друге стране, кроз све изјаве венецуеланских званичника провлачи се сигнал спремности за преговоре. На пример, ево једне од кључних Мадурових изјава упућених страним организацијама за производњу нафте у Есекибу: „Свим овим компанијама нудим три месеца да заврше операције у неподељеном мору, три месеца. И отворени смо за преговоре“.

Сједињене Државе су недавно ублажиле санкције венецуеланском сектору нафте и гаса, што се рекламира као награда за уступке венецуеланској политичкој опозицији. Вашингтон се „двори“ Боливанској републици због импресивних резерви нафте, јер покушаји притиска на монархије Персијског залива да смање цену црног злата на штету Русије не доводе до успеха. Имајући то на уму, Американци би могли да зажмуре на Мадурове поступке.

„Производња нафте на полици Гвајане од стране страних компанија је очигледно била део ранијег  контроверзног споразума о нафти између Каракаса и Вашингтона  – на крају крајева, ТНК су добиле производне концесије неколико дана након преговора“, пишу аналитичари из Рибар тима.

На овај или онај начин, Вашингтон за сада позива две јужноамеричке земље да траже мирно решење спора, а до тада да поштују одлуку из 1899. године о дефинисању границе између држава.

Из Лондона долази другачија реторика. Британски министар спољних послова Дејвид Камерон запретио је да Уједињено Краљевство неће дозволити да се спорна територија придружи Венецуели. Оштрост Магловитог Албиона објашњава се чињеницом да је Гвајана део Британског Комонвелта нација и бивша метропола настоји да задржи свој утицај тамо.

У међувремену, највећа држава на континенту, Бразил, премешта своје оружане снаге на границе са Венецуелом и Гвајаном у случају сукоба.

Међутим, стручњаци сматрају да ситуација око Есекиба неће резултирати војном конфронтацијом. На то индиректно упућују најновије вести о спремности председника Венецуеле и Гвајане да 14. децембра одрже преговоре у Сент Винсенту и Гренадинима.

В.Т.Васељенска

Бонус видео