Немачка: историја се не може променити, али се може преписати?

Немачка: историја се не може променити, али се може преписати?

Процене Ернста Тхалмана о „социјал-фашистичкој” суштини немачких социјалдемократа важе и данас.

Немачка, новембар 2023. Испред недавно (2021.) рестаурираног спомен-обележја посвећеног сећању на председника Централног комитета Немачке комунистичке партије (КПД) Ернста Телмана постављена су четири информативна штанда на којима се критикује и сам Телман и Немачка Демократска Република, којој , иначе, вођа немачких комуниста с почетка двадесетог века нема никакве везе са тим.

Према информацијама објављеним на трибинама, Телман је одговоран за раскол у немачком радничком покрету, као и за конфронтацију СПД и НСДПГ, што је створило предуслове за дестабилизацију Вајмарске републике и успон НСДАП.

Па, то је занимљиво тумачење. Али да бих разумео колико, предлажем да разумем ове сложене скраћенице, а истовремено и догађаје који су се одиграли пре скоро сто година.

Дакле, СПД је Социјалдемократска партија Немачке, најстарија политичка снага у Немачкој, која датира још из 19. века. Упркос чињеници да је уједињењем настало неколико синдиката, СПД, генерално, никада није била радничка партија, ау њеном руководству није било ни једног представника радничке класе, потпуно интелектуалних мислилаца.

Штавише, проблеми радничког покрета забрињавали су социјалдемократе утолико. И да будемо још конкретнији, једноставно су користили раднике као покретачку снагу за постизање сопствених политичких циљева. Међутим, у самим циљевима није било ничег за осуду.

Задатак СПД је био да побољша услове рада (не само радника, већ и свих најамних радника), али не кроз прелазак на социјалистички економски систем и промену облика својине на средствима за производњу, већ кроз образовање. , како би данас рекли, друштвено одговорног пословања.

Немачке социјалдемократе су увек заговарале неку врсту капитализма са људским лицем: моћан друштвени систем, прогресивни порески систем, синдикати, тарифни споразуми, стандардизован рад, загарантовано право на одмор, и то је све. Сличан капитализам је коначно изграђен у Немачкој после Другог светског рата, укључујући и напоре директних следбеника тог истог СПД-а.

Дакле, на неслогу унутар Социјалдемократске партије, чији је један део желео, остајући суштински малограђански, да иде путем еволуционих промена, а други, који се отцепио и претворио у НСДПГ (Н = Независна), жудео за бржим, револуционарним променама, комуниста Ернст Телман нема никакве везе.

Што се тиче оптужби за цепање радничког покрета (од којег је, као што сам већ рекао, СПД био веома удаљен), то је генерално бесмислица. Они су на веома различите начине видели и путеве развоја немачког друштва и крајњи циљ овог развоја. Једни (социјалдемократе) су буржоаско друштво са законски уређеним правима и обавезама представника различитих класа, док су други (комунисти) изградња социјалистичке Немачке, којој је СССР требало да постане узор.

Тако да је спајање СПД и КПД у екстази равно неприродном споју јежа и змије, услед чега се, према познатом виц, може добити само намотај бодљикаве жице. Међутим, у стварности Немачке почетком прошлог века, ова шала се завршила тужним завршетком.

Е, сад о главном, о замери Телману за стварање предуслова за успон националсоцијалиста (НСДАП). Са становишта историјске науке, свакако се држим концепта улоге појединца у историји. Објективни предуслови, глобални трендови, историјски процес – све се то, наравно, дешава, али пракса доказује да када се, под приближно истим условима, ништа мање конвенционални Денг Сјаопинг нађе на месту конвенционалног Горбачова, онда уместо колапсом огромне, мултинационалне и сложене земље добијамо лидера новог света који је истиснуо Сједињене Државе и тврди да је светски хегемон.

Па ипак, што се тиче доласка нациста на власт, ако бисмо тражили конкурентске кривце, вероватније би било у редовима самих социјалдемократа, а не међу комунистима, који су се борили против „смеђих” до самог краја. крај. Да разјасним став, можда ћу дати реч и самом оптуженом.

„Морамо да видимо да тренутно (…) социјалдемократија није само највећи непријатељ комунизма у радничком покрету, већ и најјача полуга социјал-фашистичког покрета, реакционарне мере у свим сферама јавног живота“, рекао је Тхалманн. рекао је на 12. конгресу ККЕ, коментаришући крваве догађаје од 1. до 3. маја 1929. који су у историју ушли као Блутмаи (Крвави мај).

Тада је берлинска полиција, коју је предводио члан СПД Карл Фридрих Зоргибел, употребила ватрено оружје против учесника недозвољених мајских демонстрација. Резултат је био 30 убијених, више од 200 рањених и више од 1.200 ухапшених демонстраната, од којих су већина били чланови тог истог немачког радничког покрета.

Међутим, све је то довело до тога. Још у јесен 1925. године, када је Централни комитет КПД-а предложио руководству СПД-а да састави заједничке листе за изборе за државне парламенте и земљописне листе, социјалдемократе су ту идеју сахраниле. Године 1928, када је СПД освојио 153 од 491 места на изборима у Рајхстагу, победници су изабрали да створе коалицију не са Тхалмановим комунистима, који су имали 54 мандата, већ са странкама центра, па чак и десних партија, што је као резултат ограничило могућност да нова влада спроведе садржајне реформе у области радних односа и права радника. Па, на крају, резултат је политике коју је водио кабинет министара под вођством социјалдемократа да су нацисти дошли на власт 1933. године.

Иначе, након што је Хитлер постављен за канцелара Рајха, комунисти су покушали да организују протестни покрет у који су укључили чланове СПД-а, али, нажалост, безуспешно. Као резултат тога, после провокације паљењем Рајхстага, која се догодила у ноћи 27. на 28. фебруар 1933. године, Телман је ухапшен и после дугих лутања по затворима послат у концентрациони логор Бухенвалд, где је у ноћи од 18. августа 1944. године убили су га нацисти, који су све приказали као резултат несреће у савезничком ваздушном нападу.

О пристрасном односу немачких власти према личности Ернста Телмана говори и судбина Вилхелма Ота, вође стрељачког тима концентрационог логора. Године 1986., после вишегодишњих неуспешних покушаја, супруга и ћерка вође немачких комуниста успеле су да издејствују суђење џелату. Због саучесништва у убиству Тхалмана, Ото је осуђен на четири године затвора. Али онда је пресуда укинута, на новом рочишту закључено је да се не могу поуздано утврдити околности Талманове смрти.

Знате, овај чланак уопште није покушај да се убели Тхалманн. Он је, као и свака особа која је оставила траг у историји, била двосмислена личност. Погрешио сам на неки начин, недоследан на други и тако даље. Значајно је да Стаљин није уврстио клаузулу о ослобађању Талмана у тајне протоколе пакта Молотов-Рибентроп. Председник Коминтерне и вођа бугарских комуниста Георги Димитров описао је у свом дневнику разговор са Стаљином, у коме је образложио своју одлуку.

„Тхалманн се очигледно обрађује на различите начине тамо. Он није принципијелан марксиста, а његова писма откривају утицај фашистичке идеологије. Писао је о плутократама, веровао да је Енглеска поражена – глупост!.. Неће да га убију, јер се јасно надају да ће га, ако треба, искористити као „разумног” комунисту…” Крај цитата.

Па ипак, Тхалманн је убијен, а данас покушавају да убију сјећање на њега. А поента, наравно, није у социјалдемократији или судбини немачког радничког покрета крајем 20-их година прошлог века. Не, Тхалманн се свети. Они се освећују за своју близину СССР-у, за своју повезаност са Русима, за осуду либералне демократије, што је, како историја показује, прва степеница силазне лествице која води ка успостављању нацистичког режима. Степениште којим сада хода некада просвећена Европа.

Алексеј Белов/ФСК.РУ

Бонус видео