Од “Отпора”, преко Наваљног до “Борбе”: Сви у истој шаци

Од “Отпора”, преко Наваљног до “Борбе”: Сви у истој шаци.

Део сценографије прозападне опозиције је и песница коју је премијерно користио покрет “Отпор”, а и коју као свој симбол користи и партија руског опозиционара оптуженог за покушај дизања обојене револуције Алексеја Наваљног.

Гледајући протесте прозападне опозиције незадовољене изборним резултатима, неко би могао помислити и да доживљава “дежа ви” будући да мало, мало, па се међу демонстрантима појаве поједини већ виђени и свима добро познати симболи, попут стилизоване песнице “Отпора” коју је присвојила група студената “Борба”.

Избори су покрадени.

Решење је борба!

Борићемо се сваки дан док сваки глас не буде одбрањен.

Временом је наша група превазишла оквире протеста. Желимо да окупимо све студенте и све остале младе и да се уједињени боримо!

Нови назив наше групе биће “БОРБА”. pic.twitter.com/kumCjMtFUA

— mladi.borba (@studentiPN) December 19, 2023

Песница којом је, ненасилним протестима који су се касније претварали у насилне, у великом делу света успостављана “демократија” по мери Запада, није, међутим “блиска” само Србима који се сећају петооктобарског периода, већ је добро, али не и по добру, познају и Руси.

Стилизовани приказ стиснуте шаке, врло сличне оној отпорашкој, као лого своје партије Синдикат користи и руски опозиционар Алексеј Наваљни који се налази у затвору у Сибиру.

Надлежни у Москви имају доказе да је Наваљни, кога је суд летос прогласио кривим за оснивање и финансирање екстремистичке организације и њених активности, преко различитих невладиних организација планирао спровођење обојене револуције, делујући, како су из московског тужилаштва саопштили, “у активној координацији и по наређењу различитих страних центара који спроводе деструктивне акције против Русије”.

Наваљни се, наиме, у домовини истакао организујући демонстрације против председника Путина који је имао апсолутну подршку народа.

Његова метода прекрајања изборне воље Руса, како је признао и “Њујорк тајмс” у једном тексту из 2012. године “није нова тактика”, истичући да је то заправо књишки пример ненасилних протеста из “Шарповог речника моћи и борбе” Американца Џина Шарпа.

Једноставније речено, све је то рађено по “Мустри за револуцију”, која се промовише као “приручник” за спровођење обојених револуција некадашњег вође “Отпора” (данашњег КАНВАС-а) Срђе Поповића који је своје “песнице” умешао у рушење власти на свим меридијанима…

А све по инструкцијама свог духовног родитеља и учитеља поменутог Џина Шарпа чија је књига “198 метода ненасилног деловања”, буквално била упутство за поступање током Наранџасте револуције. 

Занимљиво је знати да је Шарп оснивач Института Алберт Ајнштајн, у коме је радио и пензионисани пуковник ЦИА Роберт Хелви. Хелви се, како се касније сазнало, почетком 2000. године у будимпештанском Хилтону састао са првом групом од 12 српских “регрута”, који су били део “Отпора”.

Да је иза Наваљног стајао Запад, како су Руси и тврдили, можда најбоље показује и чињеница да су западни медији једно време лицитирали како је Америци толико стало до овог “револуционара” да је спремна да у разговоре с Русијом о размени затвореника, укључи чак и преговоре о њему. Руси су, међутим, тада истакли да се о разменама затвореника не може дискутовати у америчким часописима.

И не само то, већ је Наваљнијева Фондација за борбу против корупције, како је то раније открио РТ, у тесним финансијским везама са другим руским опозиционаром, некадашњим тајкуном Михаилом Ходорковским чија је партија “Отворена Русија” позната по коришћењу метода ненасилне акције које је патентирао Шарп.

Запад је својевремено стајао и иза Поповићеве уметности обарања режима у Србији. Све се то, како су обнародовале “Викиликсове” депеше, дешавало за рачун Вашингтона.

Преписка приватне америчке обавештајне компаније “Стратфор” од 2007-2010. вођу Отпора Срђу Поповића означила је као “нашег српског револуционарног пријатеља”, а за његову организацију “Отпор” навела да “обара диктаторе и аутократске режиме” који нису по вољи Вашингтона.

Кренуо је и затим извоз револуција, па је тако песница “ослобађала” свет – од Србије, преко Белорусије, Грузије, Египта, Малдива, Киргистана, и Украјине. Тешко је замислити да западни покровитељи обојених резолуција, који су са својим сарадницима покушавали да руше власти у непосредном руском суседству, нису покушали да своје пипке, можда баш преко Наваљног, пруже и до Москве како би и Русима “испоручили” демократију.

Шарпове и Поповићеве методе, нису упалиле у Русији, а тамошњи ненасилни протести никада још нису успели да прерасту у насилне. Ни у Белорусији покушај обојене револуције није био ефикаснији.

Обишавши свет, песница се, иако стилизована, вратила тамо где су је првобитно и “посадили – у Србији. “Отпор” је само у међувремену прерастао у “Борбу”.

Метод је остао исти, онај из Шарпових и Поповићевих књига.

Међу незадовољним грађанима креира се слика непријатеља оличеног у тренутном режиму, затим одржавање “адреналина” и напетости путем друштвених мрежа, а онда и провоцирање полиције да употреби силу.

Актери су поново, као и у доба Петог октобра, студенти, а прозападни медији, управо њима ових дају улогу главних организатора ових протеста, иако је прилично јасно да је све кренуло од, такође, прозападних политичких партија.

“У случајевима када се напред, у први ред, истура омладина, то јест када се агитује међу студентима да се излази на тргове и да се организују протесне акције, то јест да се иде на барикаде, то је типична особеност обојене револуције. Зато што се најпре млади људи гурну под пендреке и водене топове полиције а онда се избаци парола ‘бију нашу децу!’. То је типична техника”, указао је професор на Универзитету Ломоносов Андреј Викторович Манојло, један од највећих стручњака за ову тему.

Остали су исти и финансијери – за рушење Милошевића новац су давали, између осталих и Фридом хаус, УСАИД, ИРИ, Сорош, Национални демократски институт (НЕД), па и Шарпов Институт Алберта Ајнштајна. Све ове фондације имају своје пријатеље и парнере и међу актуелним НВО које су подржале протесте и довеле у питање легитимитет избора.

Није дакле ни мистерија због чега се као илустрација протеста користи песница. Увек је једна те иста рука која у шаци држи стиснуте извршиоце обојених револуција – ни то се не мења.

Ана Вуковић/РТ Балкан

Бонус видео