ТАЈНА ЈАГЊЕТА БОЖЈЕГ И ЗВЕРИ ИЗ БЕЗДАНА

Њихово учење је тајна или мистерија (од грчке речи „μυστήριον“), која се верницима постепено открива кроз свете списе. Отуда се њихова вера назива религијом Откривења. Двадесет седма и последња књига Светог Писма Новог Завета носи наслов „Откривење Јованово“ (гр. „Η Αποκάλυψη του Ιωάννη“). У њој писац четвртог Јеванђеља, Свети апостол Јован звани Богослов, пророчки открива тајну последњих времена у којима ће после тешких искушења и прогона Хришћана бити успостављено Небеско царство у Новом Јерусалиму: „И збачена би аждаја велика, стара змија, која се зове ђаво и сатана, која заводи сав васиони свијет, и збачена би на земљу, и с њом збачени бише анђели њезини“. (Откр 12: 9) „И ђаво који их вараше би бачен у језеро огњено и сумпорно, гдје је и звијер и лажни пророк; и биће мучени дан и ноћ у вијеке вијекова“. (Откр 20: 10, превод Комисије Св. арх. Синода СПЦ)

Откривење се завршава сликом новога, Небесног Јерусалима, у којем после победе Јагњета Божјег и Његовог небесног воинства над фалангама Антихриста („звијери из бездана“) влада „савршена радост“. (Откр 21).

ТАЈНА ГНОСА ИЛИ ГНОСТИЧКА ТАЈНА

Насупрот религијама Откривења, које откривањем тајне свим људима жељним да чују Реч Божју, „поравнавају стазе“ ка Богу и спасењу, стоје многобројна тајна друштва која своје тајне не откривају свима, већ само „одабраној браћи“. Ова друштва су езотеријска (од грчке речи εσωτερικό, „унутрашњи“), и она су по правилу елитистичка и скривена од очију јавности. Циљ ових кружока је да своје иницијанте преобрате „изнутра“, стварајући од њих посвећенике који чувају тајну братства. Друштва су елитистичка зато што они сами бирају своје будуће чланове, и није им стало до бројности чланства, него да они буду „изабрани“, јер је само таквима намењено истинско спасење. Они, дакле, све људе деле на њихову малобројну „посвећену браћу“, и на огромну већину „непосвећене светине“.

Добар пример једне такве елитистичко–езотеријске групе „посвећеника“ представља Друштво тајне гносе (од грчке речи „γνῶσις“, (са)знање). Покрет је у историји Цркве познат као гностицизам. Процветао је у другом веку, али је од почетка био нејединствен и разбијен на бројне секте које су назив добиле или по својим оснивачима или по њиховом тајном учењу. Тако су гностички покрет чинили валентиновци, василидовци, офити, карпократи, вавилогностици, сетијани, манихејци… Оно што им је било заједничко, јесте учење да се у јудео–хришћанској религијској поруци скрива једна „друга истина“, коју је као „тајно сазнање“ само за малобројну шачицу „одабраних“ пренео сам Исус Христос.

Гностичке секте су током векова исчезле – преживела је само секта мандеена у Ираку на Средњем Истоку, која до данас одржава гностичку традицију у највећој тајности. Њихови иницијанти се крштавају у водама реке Тигра на југу Ирака. (Жан–Франсоа Сигније, „Тајна друштва“, Ларус, II издање, српски превод Ибрахим Беговић, Београд, 2008, стр. 34–35)

Гностичке секте нису преживеле историјска искушења, али су њихове идеје и учење данас делимично сачувани у тајним (или како они воле да кажу „дискретним“ и „ћутљивим“) друштвима која се одавно више не крију, јер их дуго нико више не прогања.

Данас је најпознатије и најутицајније такво „дискретно и ћутљиво“ друштво – Братство слободних зидара. Оно је свакако најбројније: сматра се да у свету има више од шест милиона чланова, највише у САД, тако да се више не може говорити о строгом елитизму. Братство слободних зидара је настало у 17. столећу у краљевини Енглеској опустошеној верским ратовима. Из разлога о којима можемо само нагађати, оснивачи овог данас великог братства се још увек служе речником и обичајима средњовековних зидарских еснафа, чији су најспособнији чланови знали да клешу меки камен пешчар, који се на енглеском назива „free stone“. По њему су ове мајсторе називали „free stone masons“ или краће „freemasons“, па су тако добили назив „слободни зидари“. Ови нови слободни зидари оперативну масонерију (чекић и тешке послове) замењују тзв. спекулативном масонеријом која се од тада бави искључиво спекулативном тј. интелектуалном делатношћу. Ова нова (спекулативна) масонерија излази у јавност у Лондону 23. јуна 1717. године, на дан Рождества Светог Јована Крститеља/ Претече, заштитника Братства, када су четири енглеске ложе одлучиле да оснују Велику ложу Енглеске. („Тајна друштва“, Ларус, стр. 110-111)

Препознавши безбожну и антихришћанску доктрину и превратничку делатност слободних зидара, папа Климент Дванаести (1652–1740, столовао од 1730–40) први је 28. априла 1738. својом булом (указом или декретом) „In eminenti apostolatus specula” изразио забринутост и указао на стварну опасност коју овакво друштво представља за Цркву и вернике. Папа је с правом сматрао да ниједан хришћански верник не може да буде истовремено и члан слободнозидарског братства, па је зато запретио да ће масони–римокатолици бити искључени из Цркве.

Такозвана Француска револуција, започета у Паризу 1789. године, данас се сматра делом масонске завере. Опат Огистен Баријел у својим „Мемоарима у служби историје јакобинизма“ (1797) тврди да је Француска револуција избила због завере масона „у заветрини тајне“. (Abbé Augustin Barruel, „Mémoires pour servir à l’histoire du Jacobinisme“, 1797)

Још један француски писац, новинар и бивши слободни зидар, који се потписивао псеудонимом Лео Таксил (фр. Léo Taxil, 1854–1907, право име, Мари Жозе Габриел Антоан Жоган–Пажес), написао је и објавио десетине чланака и књига о опасностима од масонске завере. Најпознатија Таксилова књига се појавила 1886. под насловом „Браћа три ступња – шегрти, калфе, мајстори“. (Léo Taxil, „Les Frères trois points“, Letouzey et Ané, Paris, 1886) У овој књизи Таксил тврди да је масонерија „сатанска работа“, да ђаво лично, „главом и брадом“, председава скуповима, и да масони служе црне мисе… Међутим, запањеност јавности је кратко трајала, јер је тада, крајем 19. века, масонски либерализам у Француској и на Западу био у моди, па зато Таксилова сазнања из прве руке као бившег масона, и његова упозорења о опасностима од овог опаког друштва, напросто нису схваћена озбиљно. („Тајна друштва“, Ларус, стр. 114)

Стотинак година раније, уочи тзв. Француске револуције, сличну неопрезност и подцењивање опасности од тајних друштава показали су француски краљ Луј Шеснаести Бурбон (фр. Louis XVI, 1754–93) и његови поданици. Они напросто нису поверовали у моћ јакобинске превратничке секте и њене илуминатско–масонске завере против Бога и човечанства. Своју наивну неопрезност краљ и огроман број Француза платио је главом под сечивом гиљотине. (Драган Р. Млађеновић, „Истина о тзв. Француској револуцији“, НАУКА И КУЛТУРА, петак, 02.09.2022)

БОГА НИКО НИКАДА НИЈЕ ПОБЕДИО

Данас, у 21. веку, слуге непоменика и њихово „царство звери из бездана“ су тренутно у налету. Они воде, јер су добили једну од последњих битака, али у коначном резултату ће, извесно, изгубити и овај рат. Сетимо се стога богонадахнутих речи Светог Јована Богослова: „И наста рат на небу; Михаило са својим анђелима зарати на аждају. И аждаја и њени анђели заратише, али не одолеше и не нађе им се више места на небу. И би збачена велика аждаја, стара змија, звана ђаво и сатана, која заводи сав свет, она би збачена на земљу и њени анђели беху збачени с њом. И чух снажан глас на небу како говори: сад наста спасење и сила и царство Бога нашега, и власт његовог Месије…“ (Откривење Јованово, гл. 12, 7–10, са старогрчког превео др Емилијан Чарнић, 1992)

Треба, дакле, вазда имати на уму да БОГА НИКО НИКАДА НИЈЕ ПОБЕДИО. Нити ће.

Амин.

Драган Р. Млађеновић / Наука и култура

БОНУС ВИДЕО: