Другосрбијанци више мрзе свој народ, него што воле Запад

У последњих двадесет година на Запад се одселио велики број Срба, вероватно више од пола милиона. Отићи на Запад у принципу је лакше него икада раније и без обзира на евентуалне компликације са папирима и другим, коме је искрено стало да тамо оде – може да оде, уз мањи или већи труд.

На Запад је отишло доста мојих блиских рођака, пријатеља, пре две године су се у Немачку одселиле и моје прве комшије (муж, жена и двоје деце). Нико од њих није другосрбијанац, штавише и те како држе до језика, вере, националног сопства (Пре неку годину ми је брат од тетке из Америке тражио да му набавим и пошаљем “Антологију српске јуначке поезије“ Војислава Ђурића, обоје деце му се родило тамо, па жели да им чита епске песме, не би ли их укоренио у идентитету пре него их амерички школски систем узме под своје).

Дакле, ако су на Запад отишли толики Срби који не мрзе свој народ и земљу, зашто тамо не иду другосрбијанци који их мрзе? Није ли шизофрено живети у таквој подвојености – да према нечему осећаш стравичну одбојност, да га презиреш из дна душе, да га се грозиш као нижег облика постојања, а да у том нечему и даље упорно обитаваш, ни не покушавајући да га напустиш и одселиш се у онај део света према коме осећаш толико безрезервног дивљења и поштовања? Зашто себе излагати толиком мазохизму?

Или се другосрбијанцима можда више свиђа да остану у народу чију веру, обичаје, историју мрзе, како би и даље имали шта да мрзе, него да оду на Запад који воле, јер тамо не би имали шта да мрзе? Можда другосрбијанци више воле да нешто мрзе него да нешто воле, можда се они плаше да остану без овог првог? На пример, живиш у Немачкој или Америци и тако би радо нешто мрзео, тако радо искаљивао пизму, али не можеш то да усмераваш на Немце или Американце, не удара се на богове, а нигде српства и православља да по њима распалиш из све снаге.

Чудан облик постојања, историја га не памти таквог.

Светислав Пушоњић

БОНУС ВИДЕО: