Преко Диане Будисављевић екуменисти у СПЦ хоће да признају Степинца као светитеља

Канонизација Диане Будисављевић пут је да СПЦ призна и усташког кардинала Алојзија Степинца као светитеља.

Пре 4 дана обиљежено је 133 године од рођења жене која је за време Другог светског рата мађионичарским триковима „спасила” скоро 15.000 српске деце из усташких логора. Међу архијерејима СПЦ све чешће се покреће питање о овом херојском подвигу и томе да ли би Диана требала да се прогласи за свеца.

Диана је рођена као Олга Фрида Обексер 1891. године у Инсбруку, где се за време Првог светског рата удала за српског хирурга Јулија Будисављевића родом из Пожеге. После Великог рата њих двоје се селе у Загреб где ће дочекати почетак Другог светског рата и стварање злогласне НДХ-а. У ово време Диана у свом стану има личну кројачицу пореклом Жидовку која кроји одела за њене ћерке Јелку и Илсе. Како је записала, управо јој је та кројачица пробудила свест о спасавању Срба из логора.

Ипак, Диана неће записати зашто кројачици није пренела да је већ била у родном Инсбруку и видела логоре за припаднике њеног народа. Свој рад описаће у дневницима, који ће светло дана угледати баш у Хрватској. Пре 5 година изашао је филм „Дневник Диане Будисављевић” који је одмах у Хрватској покупио низ филмских награда. А, филмове увек снимају само они који имају идеју, глумци тај филм нису правили, они само играју плаћене улоге. И не само то, одмах сљедеће године „Министрство знаности и образовања Републике Хрватске” уврстило је овај филм у наставни план хрватских школа.

Па ето колико нас одједном воле наше комшије…

Први њен дневник објављен је 2002. године у часопису Хрватског државног архива „Фонтес- извори за хрватску повијест.” Годину дана касније овај дневник биће претворен и у књигу од стране Хрватског државног архива. Филм из 2019. године само у малом делу прати хронологију догађаја из ових дневника. То није сметало да филм освоји „Златну арену” на Пулском филмском фестивалу и да добије награду Републике Хрватске за културу „Владимир Назор.”

За улазак у логоре широм НДХ-а, Диани је дозволе писало, што и сама признаје у биљешци из 25. новемра 1941. године, Равнатељство усташког редарства. На свим њеним дозволама стоји потпис Вилка Кухнела, човека који је био задужен за депортацију Жидова за немачке логоре. Крајем маја 1942. године Диану Будисављевић прима надбискуп Алојзије Степинац, и то по други пут. Први пут ју је примио 3. децембра 1941. године и дао јој благослов за бављење хуманитарним радом. Диану затим прима лично и Андрија Артуковић, министар унутрашњих послова НДХ-а. Овде се плива у иронији јер јој Артуковић 16. децембра ’41. године даје писмено одобрење да се она настави бавити својим хуманитарним радом. У преводу, он јој одобрава да она настави „спасавати” српску децу из логора у чијем је оснивању он учествовао. По сопственом признању она тих месеци у спасавању српске нејачи блиско сарађује и са др Савом Бесаровићем. Овде вешто избегава записати да је Бесаровић студентски колега Анте Павелића, због те послушности му се Павелић захвалио и у октобру 1943. године поставио га на место министра у Влади НДХ-а.

Из страница њеног дневника, писаних јануара 1942. године, види се да Диана са Бесаровићем преко брзојава има бројне контакте. А колико је Саво волео Србе, показаће крај рата када је осуђен на смрт. У извештајима који су још 1941. године слати југословеској Краљевској влади у Лондон, стоји да је једини Србин у НДХ-а који је остављен на свом предратном положају, др Јулије Будисављевић из Загреба. То није за чудити, јер је он био најбољи пријатељ Миле Будака, идеолога усташког покрета коме је нешто раније операцијом и спасао живот.

Дианин муж Јулије се још 10. јула ’41. године уредно пријавио Равнатељству усташког редарства НДХ-а у Загребу те добио „исказницу бр. 298 А.” У њој стоји да се на њега не примењују никакве одлуке које се односе на остале православне Србе. Исказницу је током целог рата користио као легитимацију. Време је то кад српске девојке скачу у Дрину, Сава у Јоњском пољу не може да прими све српске полупане лобање, а херцеговачке јаме безданице пуне се „до чепа.” Ипак, Јулије у Загребу, у држави у којој су Срби били потпуно ван закона, задржава професорску катедру и позицију шефа Хируршке клинике на Медицинском факултету, што је прилично неуобичајна ствар за једног Србина у НДХ-а. На крају му ни то није било довољно, па је и званично обукао усташку униформу. У изјави из 21. јуна 1951. године, недуго након што је сведочио у одбрани Алојзија Степинца, пред Окружним судом у Загребу, у својству сведока поново говори др Јулије Будисављевић: „Ја сам се 1941. године налазио у Загребу у својству шефа хируршке клинике, у то време управо сам био обукао униформу санитетског потпуковника коју сам скинуо 1944. године када сам пензионисан.” И заиста, Будисављевић јесте пензионисан те ’44. године, а на вечери њему у част, за главним столом седео је сам загребачки усташки крем тога доба.

Јулије је у пензију ушао као римокатолик, а овај брзи верски прелаз као да је био предсказање да ће његова лоза мало касније изнедрити и прву даму, Јованку Будисављевић Броз. Живећи мирно на тргу измишљеног хрватског краља Петра Свачића на бр. 13, Јулије ће годинама безбрижно уживати пензију. Властима НДХ-а није сметало ни то што му се брат Срђан Будисављевић, налази у Лондону као министар социјалне заштите у влади Краљевине Југославије. Не заборавимо да, у ово време, његова супруга Диана пуном паром „спасава” српску нејач из усташких логора. Да, тако једноставно је било тих година ушетати у логор Јасеновац и узети српску децу за ручицу и спасити их…

Не постоји нити један једини документ у којем се помиње Диана и њен хуманитарни рад као нешто што је усмерено против НДХ-а, а свакако је то према званичној причи требало бити. Избегава се још једна чињеница, врло битна, да хуманитарни рад Диане Будисављевић никад не би био могућ да није уско сарађивала са представницима усташког режима.

У филму „Дневник Диане Будисављевић” чији су сценаристи новокомпоновани Хрвати, приказује се логор Стара Градишка и њено „спасавање” српске деце након злочина усташа на Козари. Ту се приказују оригинални снимци које је снимила сама пропаганда НДХ-а где се види и стварна Диана Будисављевић како пописује децу, што само по себи све говори. Избачене су сцене у којима се говори да су у одвођење козарачке деце били укључене и власти НДХ-а, као и то да су спашена само она најјача и најздравија српска деца. Нејака и болесна прослеђена су у логоре Јастребарско и Сисак где су побијена.

Прво су им родитеље одвели у логоре да би их побили, имања им попалили, траг затрли, а онда су се сетили да им „спасу” децу, успут их покатоличе, имена им промене и распореде по усташким породицама.

И, сад Срби треба вечно да изражавају захвалност Диани Будисављевић и тим истим усташким породицама које су удомиле ту децу. Савремено је ово јаничарство у коме су након рата „случајно” нестале и картотеке те деце, како би са њима била извршена попуна изгинулих усташких редова. Та деца, и њихови потомци, су деведесетих година најјаче поново ударали на Србе, а све са циљем католичке цркве да то буде ритуално самоуништење.

Аустријанка Диана Будисављевић била је перјаница треће трећине. Трећину побити, трећину протерати, трећину покатоличити. Она јесте била у хуманој мисији, али то је трећи део пројекта истребљења Срба из НДХ-а у којој је она одиграла своју улогу и овде је јасно који је њен задатак био. Деца извучена из логора била су удомљења у усташке породице и смештана по објектима Римокатоличке цркве код часних сестара на преваспитавање. „Спасавана” су искључиво деца, нити једна одрасла особа никад није спашена. Здрава деца су удомљавана у верујуће католичке породице, које су могле и имале задатак да им пруже најдубљу могућу верску индоктринацију. До таквих породица је било могуће доћи само преко црквене организације, исте оне која је, на самом почетку, организационо помогла формирање органа власти усташке државе. Само мали број спашене деце вратио се после рата својој преживелој родбини, махом на Козару. Али, то нема никакве везе са Дианом која се после рата вратила под родне Алпе и у селу Иглс са оцем Максом наставила водити најјелитнију ваздушну бању у Аустрији и никад није рекла ни реч о свом „хуманитарном раду”, раду који је испланирала католичка црква и Ватикан.

Нити јој је икад пало на памет да усвоји неко српско дете за које се толико борила.

Она се вратила тамо где је и изабрана да, као аристократска аустријска крв, баци Србима прашину у очи а „спасавањем” деце, српске жртве у усташким логорима представи као небитне. У Србији је временом њен лик идеализован, иако је она потпуно супротно од онога што Србима иде у корист. На крају, довољно се дотаћи Међународне дефиниције геноцида, а у њеној четвртој тачки стоји: „Геноцид је кад децу силом пребациш из једне средине у другу.” Дакле, Диана је била део система државе у којој је живела, само један од државних пројеката НДХ-а, чији је она била експонент и не постоји нити један документ који показује нешто другачије.

У овој подметнуој причи највише учествују баш Срби, који славе жену која је заслужна што су српски губици само кроз ту децу до данас преко 200.000 душа, а баш толики су усташки добици. Наравно, друга страна ће увек поставити вештачко питање: „Да ли би било боље да су та деца убијена?” Та деца и јесу убијена, духовно убијена. А, духовна смрт покрштене деце одгајане да мрзе себе и учене да кољу Србе, доста је гора од оног што су усташе радиле у логорима…

Аутор: Деки РС