Тако је говорио Србољуб Живановић: Србима човек отме, а Бог надомести!

Срби су народ који, због страшних услова живота на Балкану, стално остаје без институција, али коме Бог увек шаље појединце кадре да замене многе установе. Такав је био и сведок јасеновачких ужаса, др Србољуб Живановић који је, после свог недавног преласка одавде у вечност, иза себе оставио драгоцено наслеђе. Ево неколико одломака из његових сведочења – да се не заборави, и да не заборавимо.

Некад и сад

А да нам се злочини понављају доказ је последњи грађански рат, где смо имали известан број оних кољача – Хрвата, који су клали у Јасеновцу, па су поново сад клали или су, пак, њихова деца и синови, очеви су им клали у Јасеновцу, а они су сада клали Србе када је хрватска војска, потпуно незаконито упала у Босну и Херцеговину, и направили су велику кланицу дуж Саве. Мени је један отац показао фотографију свога сина, дечака од 10 година, коме су у задњем грађанском рату, Хрвати одсекли главу, па су снимили леш детета са главом поред леша. Други један ми је показао фотографију своје жене и двоје деце које су Хрвати убили. А ја имам известан број писама која су ми писала деца, коју смо ми помагали, деца-сирочићи Срба из Брчког, јер је Црквена општина у Лондону узела на себе обавезу да издржава или помаже финансијски ту децу која су остала сирочићи у грађанском рату па су онда она нама, анонимно писали, нису знали ко њима шаље помоћ, али су знали да неки људи шаљу помоћ, па су писали та писма. У њима су описи грозота што су Хрвати радили! И ми о свему томе поново ћутимо, ћутимо све дотле док не почну поново да нас кољу.

А клаће нас све дотле док буде постојао Ватикан. Јер, Ватикан лежи иза свега тога. Ватикан по коме треба српску нацију уништити толико да она у бројном смислу, у економском смислу, у сваком другом погледу, не може и не сме да буде јача од католичке Хрватске државе. Ето, то је та наша велика трагедија због које треба писати. А кад човек погледа уџбенике историје којима се служе у Србији у њима о Јасеновцу нема ништа, или ако се спомене, спомене се у пола реченице, исто онолико колико сам ја могао да видфим да у источној Африци знају о првом светском рату који је описан у уџбеницима у три реченице. Ако постоје три реченице у нашим уџбеницима о Јасеновцу то је већ јако много.

У Републици Српској је ситуација сасвим другачија. Тамо деца знају. Ја сам био на једној изложби дечијих радова-цртежа, где су деца према ономе што су учили у школи радили цртеже о Јсеновцу, па је направљена једна велика изложба тих дечијих радова и цртежа. Ја сам тамо отишао, сео сам у један ћошак у тој сали и како су деца пролазила поред мене јер су дошли да виде радове својих другова, питао сам их шта знају о Јасеновцу. И био сам изнађен када сам видео да деца знају. Тамо се у школама учи, и на веронауци се учи, тамо се добија сасвим другачији утисак. У Србији свега тога нема. Врхунац свега тога је што је Србија једна од ретких земаља у свету у којој не постоји Музеј холокауста. Једно од првих страдања Јевреја је место где су Јевреји убијани на тај начин што су превожени у камионима гасним коморама, да би са Ташмајдана у Београду дошли на Сајмиште, старо Сајмиште у Земуну. Били су већ мртви када су их довозили у тим камионима, тим душегубкама.

( Часопис „Истина“ 2008. године )

Хрватски логори смрти

Мене су често питали зашто ја употребљавам тај термин: хрватски логори смрти или хрватски кољачи. Па ја не знам на који начин да их назовем, јер Хрвати су у редовима крижара, фрањеваца, домобрана, усташа, часних сестара и разних других организација грађанских и неграђанских и појединих, како се зове грађанин, Хрвати су били ти који су убијали. Постоји велика тежња, наравно, код хрватских власти, поготово после Туђмана итд., да се каже да су убијања вршили некакви фашисти, којих у Хрватској никада није било, или нацисти, који никада нису постојали у Хрватској. У Хрватској су постојали Хрвати, а није било других. И ти Хрвати су вршили убијања. Јесте да је био известан број кољача који су били муслимани, то су они муслимани које су они стварно индоктринирали у том погледу, али је било доста муслимана који су се борили против тога дивљања које су Хрвати имали.

Поред тога, оно што би требало наша деца да знају, а то да је та независна држава Хрвтаска и та хрватска нација, били су једини који су своје жртве претходно мучили, дуготрајно мучили па их тек онда убијали.То нигде на свету није постојало. Исто тако нигде на свету није постојао концентрациони логор за децу. Били су концентрациони логори, било је у појединим концентрационим логорима и целих породица, али да издвоје, ситну, малу децу и да их ставе у посебан логор, није нигде било. И шта се дешавало са том децом испод четири године старости, које су водиле часне сестре? Тој деци нису дозвољавали да се умокре и било шта у току ноћи, после шест сати увече то ниједно дете није смело да уради. У случају да се то десило, а како ћете ви дете од две, три, четири године, натерати да слуша некога. Следеће јутро би хватале ту децу за ноге и разбијали им лобање о зидове! И то се све зна. На последњој међународној конференцији о Јасеновцу, ја сам рекао да ми када смо вршили ископавања масовних гробница 1964. године, да нам није било дозвољено да имамо ни представнике штампе, ни фотографе, ни ништа и да ја због тога не могу мој реферат да илуструјем било чиме другим, али сам ја довео једну госпођу, коју су усташе клале кад је била дете, а остала је жива! Јер, нека часна сестра Пулхерија ју је вукла за косу да јој истакне врат да би кољач, Хрват, могао лакше да је закоље. А, каже, она га је тако гледала у очи, тим дечјим очицама, да му је задрхтала рука, није могао да је закоље до краја него је тако полупреклану бацио у јаму и она се после у току ноћи искомбељала између лешева и остала жива до данас. Одвели смо је у болницу где су снимљени сви ти њени ожиљци и све те ране које има. Ја сам њу извео за катедру на којој сам држао тај мој говор да би могла да покаже људима ожиљак на врату. И кажем: ево, на место фотографије можемо да покажемо – ово!

( Часопис „Истина“, октобар 2008. )

Усташки злочини према деци

У својој књизи “Српска младеж среза Перушић (Лика) жртве геноциде 1941-1945 год.” Дане Ластавица наводи писмо једног италијанског официра у коме пише: ”Шта су им ти јадни Срби учинили? Да ли је хумано извлачити нерођену децу из утроба мајки, па их онда вешати на зиду са натписом – ”Српско месо – један динар килограм”… Они су побили очеве те деце…Они су изводили српске мајке са много деце из њихових кућа, да би одмах после тога њихове комшије Хрвати са својом децом започели пљачку својих дојучерашњих суседа… Ти исти Хрвати су отимали децу од српских мајки, хватали их за ноге и разбијали њихове главе о дрвеће и камење, да би их потом бацили у јаме..” Исти аутор даје и једну илустративну табелу жртава у једном месту:

Деца до 1 године старости – 40

Деца од 1 до 7 године старости – 142

Деца од 7 до 12 године старости 97

Деца од 12 до 15 године старости – 65

Омладина од 15 до 20 година старости – 145.

Све то од укупно 1441 убијене особе. Има безброј таквих примера.

Душан Бурсаћ у својој књизи “Анђели у паклу” поред осталог на страни 26 даје опис како су католичке часне сестре тровале српску децу.

Једна од жртава мучења и клања која је успела да преживи јер је недоклана жива бачена у раку из које се у току ноћи извукла госпођа Зорка Делић-Скиба, поред осталог пише како ју је часна сестра вукла за косу да би јој истурила врат да би га хрватски кољац лакше пререзао. Њему је међутим задрхтала рука, па је недоклано дете бацио у гробницу.

У својој књизи “Сасечено стабло Данонових”, Цадик Данон пише: “Децу су отимали од мајки на најбруталнији начин…Убица би дохватио једно по једно дете и разбијао му лобању маљем, па га онда бацао у гроб. Аутор је ово гледао са одстојања од 30 метара.

У својој књизи “Највећи злочини данашњице” др Драгослав Страњаковић описује злочине које су починили католици Хрвати и муслимани на преко 500 страна. Најужаснији су описи клања трудних жена из чијих су утроба вађена нерођена деца, која су убијана, или пак описи силовања малих девојчица, ученица и младих жена.(…)

Пишући о почињеним злочинима од стране Хрвата и муслимана, Душан Бабић поред осталог наводи како су Тито и партизански покрет били против тога да се спречи убијање Срба, Јевреја и Рома и како су тежили да се истина о злочинима не сазна. Тако наводи случај о страдању чланова оделења за пропаганду комунистичке партије у Карловцу, који су написали чланак о масакру Срба. Сви су изведени пред преки суд партизанских јединица и осуђени на смрт. Погубљени су 13-ог и 14-ог јула 1941. године. Он такође наводи да је католичка црква Хрватске дочекала са добродошлицом стварање Независне државе Хрватске и да су католички свештеници одиграли значајну улогу у масакру српског живља. Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је 28-ог априла 1941. године издао окружницу којом је поздравио стварање Независне државе Хрватске и то не само “као син хрватског народа већ шта више као представник “свете столице”. ”Хрватска мора да постане прочишћен простор на коме живе само Хрвати.

Гојко Везмар у књизи “Усташки злочини у Лици 1941 – 1945 год” износи имена следећих католичких свештеника, убица и мучитеља Срба, Јевреја и Рома, а такви подаци постоје и за многа друга места:

Часни Драгутин Кукољ, вероучитељ у гимназији; Никола Масић, наставник. Обојица су регрутовали децу за чланове крижара и наводили их да чине злочине. Јосип Бујановић – поп Јоле, Миховил Марбер, Стјепан Габрић, Дон Крсто Јелинић, Љубо Магаш, Владимир Ступарић, Каргацин, Никсић, Јосип Банић, Грга Старчевић, Јосип Фајдетић, Бруно Варијаза, као и многи други.

Др Никола Николић, лекар и заточеник Јасеновца, иначе Хрват, пише о злочинима које је починио Фратар Вјекослав или Томислав Филиповић – Мајсторовић звани Фра Сатана. Он је у свештеничкој одежди клао малу децу. Исто то је радио и Љубо Милош. Др Срећко Перић, католички свештеник је позивао испред олтара у својој цркви: ”Хрвати, идите и побијте све Србе, али прво убијте моју сестру која се удала за Србина. Када завршите са убијањем, вратите се натраг у цркву и сва ће вам недела бити опроштена.” У писму које је послао Хрватској влади Фра. Петар Берковић описује злочине које је починио. Фра Алојзије Ћосић је добио хрватски орден за злочине почињене над Србима, Јеврејима и Ромима.

Дане Ластавица пише о силовању девојчица. Већина је силована док су приморавали њихове мајке да гледају. Приликом испитивања на суду после II светског рата, Јозо Боровац је признао да је натерао Стојанку Булат да држи своју тринаестогодишњу ћерку Милеву док ју је силовао. Учитељицу Стану Арнаут су силовали њени ученици Хрвати.

Из текста:“ПРАВОСЛАВНО-КАТОЛИЧКИ ДИЈАЛОГ И УЛОГА КАТОЛИЧКИХ СВЕШТЕНИКА, ЧАСНИХ СЕСТАРА, КРИЖАРА И КАТОЛИКА УОПШТЕ У ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА, ЈЕВРЕЈИМА И РОМИМА У ЈАСЕНОВАЧКОМ СИСТЕМУ ХРВАТСКИХ КОНЦЕНТРАЦИОНИХ ЛОГОРА“

( Oктобар 2010. )

Гаравица

Бихаћ је једно од места поред кога се налази огромно стратиште 14 500 Срба побијених у току Другог светског рата, на месту познатом под именом Гаравица. На том стратишту никада није извршено судско-медицинско и судско-антрополошко истраживање масовних гробница. Гробнице су необележене, зарасле у трње у и коров. Изнад гробница краве пасу траву и расипају балегу. На једном брегу који преставља центар стратишта, иако се зна да је већина гробница у подножју брега, налази се некаква гомила безличних камених обелиска, које су власти комунистичке Југославије поставиле наводно као споменике жртвама. Ти обелисци, са усташким симболима никоме не говоре о жртвама. Не зна се ко су биле жртве, ко су биле убице, ни ко је када и зашто вршио убијање, ни ко је и када наредио и зашто је наредио да се ти људи побију и изврши геноцид. Не зна се ни одакле су жртве доведене. По тим обелисцима сада хулигани жврљају свакојаке погрдне поруке. Цело место је запуштено, загађено смећем и балегом, а испод површине земље леже остаци много хиљада жртава које су побијене само зато што су били православни Срби, Јевреји и Роми. Били су друге вере, друге националности и нису били католици.

Организовани програм истребљења Срба у Другом светском рату почео је одмах по успостављању Независне државе Хрватске и формирањем локалних жупа Крбаве и Псат са седиштем у Бишћу (Бихаћу). Прво су покупљени Срби из самог Бишћа, одмах пошто је велики хрватски жупан Љубомир Кватерник издао проглас 20. јуна 1941. године у коме је речено: “У сврху сачувања хрватског народног значаја града Бишћа и његове ближе околине забрањује се свим Власима, тзв. Србима сваки приступ и задржавање у граду Бишћу и његовој околини до удаљености од 15 km.”. Одмах су покупљени најугледнији и најбогатији Срби, 12. јуна 1941. године и побијени у злогласној “куки” после три дана мучења. У ноћи између 23. и 24. јуна 1941. године око 1200 Срба је сабијено на фудбалско игралиште у Бишћу. Њих су измучене и унезверене, изгладнеле и преморене натерали да пешаче према Кулен Вакуфу и Босанском Петровцу одакле се никада нису вратили. Ове несретне људе побила је група херцеговачких муслимана коју је предводио познати крвник Енвер Капетановић, 28. јуна 1941. године. Убијање на Гаравици вршено је углавном у периоду од 3. јула до 3.септембра 1941. године. Према подацима које поседује Музеј у Бишћу на овоме месту је страдало преко 10 000 људи, док други извори говоре да их је било преко 14 450. Ту су страдали и Срби покупљени из околних места. Сам Бихаћ није имао толико становника Срба. Довођени су и убијани Срби из Босанске Крупе, Босанског Петровца, Цазина, Велике Кладуше па чак и из удаљнијих места из Лике као што су Доњи Лапац, Кореница и Слуњ. Хрватски и муслимански злочинци су се трудили да униште трагове овог страшног покоља, али се трагови убијања толиког броја људи не могу избрисати и затрти. Познато је да се само неколико жртава успело спасти и преживети и они су били сведоци овог ужасног покоља.

Партизански генерал Коста Нађ је у једном свом извештају од 4. новембра 1942. године написао као командант оперативног штаба за Босанску Крајину, пишући Врховном штабу НОВЈ и ПОЈ, да је код једног заробљеног Хрвата нашао наређење за клање Срба и цифру од 12 до 15 хиљада ликвидираних “грко-истичњака” на подручју Бишћа. На овом документу се налази печат усташког логора Бихаћ. Наслов документа је “Налог за војника Раму Мелкоћа, да има све Влахе, били сумњиви или не, поубијати. То има извршити, јер сам данас добио налог од великог жупана да се побију сви од 16 до 100 година. И Влахиње које су сумњиве, које вам дођу под руку, не пуштајте”. Докуменат се налази у Зборнику Војно историјског Института у Београду, том IV, књ.8.

Стање у коме се налази стратиште Гаравица у Бишћу је у најмању руку незадовољавајуће. Запуштеност, смеће, травуљина и остале гадости дају се очистити. То није тежак посао. Потребно је међутим што пре извршити судско антрополошка истраживања масовних гробница, бар оних које су најугроженије. Сваку гробницу треба обележити са јасним натписом. Постојеће камене обелиске треба очистити иако они ништа не говоре о самом стратишту, о жртвама и о убицама, колико је људи страдало и од кога, ко су и одакле су жртве, нити датуми када је убијање вршено. Зато је неопходно на Гаравици подићи једну капелу, која не мора да буде велика, али која треба да стоји као трајни споменик које су ту побијене само зато што су били Срби православне вере. Наравно у капели мора да се налази напис о жртвама геноцида, починиоцима геноцида, датумима и свим подацима за памћење. На Гаравици нису убијани људи зато што су били некакви антифашисти, политички противници Хрвата и муслимана, противници крижара и католика већ само зато што су били православни Срби. Нема потребе да се на Гаравици подиже црква. У њу нема ко да долази, јер су у току прошлог грађанског рата деведесетих година и преостали Срби истребљени. Власти Федерације БиХ би морале да заштите места страдања Срба која се налазе на њиховој територији, јер то од њих захтева не само међународна заједница, већ и основни етички и морални кодекс понашања сваке цивилизоване власти.

ГАРАВИЦА, СТРАТИШТЕ, СПОМЕН – ОБЕЛЕЖЈЕ, мај 2010.

ПОВОДОМ ИЗЈАВЕ КАРДИНАЛА ВИЛИЈАМА ЛЕВАДЕ О ЕКУМЕНИЗМУ

Поводом изјаве председника Конгрегације за доктрину вере Римокатоличке “цркве” кардинала Вилијама Леваде могу да приметим следеће:

Кардинал Левада нам је лепо објаснио шта Римокатолици подразумевају под екуменизмом. Рекао је да је “Циљ екуменизма уједињење са Римокатоличком црквом”. У даљем излагању је подсетио и на примере из Православне цркве.

Добро је што је кардинал Левада овако отворено објаснио значај и значење екуменизма. Остаје нам да се надамо да ће они епископи Српске православне цркве који се залажу за екуменизам, односно заједницу са Римокатолицима најзад схватити да се уствари боре за потчињавање Српске православне цркве римском папи, Римокатоличкој цркви и Ватикану.

Моја је дужност да подсетим све оне који се боре за такав екуменизам да сви разговори о јединству са римокатолицима по њиховом моделу, бар када су Срби у питању, воде преко Јасеновца и вековног геноцида над православним Србима и другим некатолицима. Они који се боре за такав екуменизам изједначују католичке “блажене” злочинце попут Алојзија Степинца, Доминика Мандића и сличних са српским светитељима и мученицима попут Св. Николаја Српског, Св. Платона Бањалучког, Св. Петра Сарајевског и свих јасеновачких и других мученика, страдалника и жртава. И када буде било говора о евентуалној посети папе Нишу, ово треба имати у виду.

Надам се да ће ова искрена изјава кардинала Вилијема Леваде бити озбиљно схваћена и да ће отворити очи онима који још увек мисле да се са римокатолицима може постићи некакав прихватљив споразум.

Владимир Димитријевић / Искра

БОНУС ВИДЕО: