Врхунско партнерство

Врхунско партнерство.

Русија и Србија су сада скоро на врхунцу свог партнерства: трговина убрзано расте, политичка интеракција све више подсећа на савез, а руководство две земље покушава да превазиђе што више баријера на овом таласу. Међутим, Београд и Москва нису се нашли у најстабилнијој позицији за себе – пре, ново старо партнерство личи на успешно управљање кризом: у критичном тренутку земље су умеле једна у другој да разазнају поуздане „партнере у несрећи. ”

Деведесете и почетак 2000-их се, искрено, могу сматрати „изгубљеним“ временом: Москва се на самом почетку балканских сукоба, болно за Београд, ослањала на Загреб и „демократу“ Фрању Туђмана (уместо „комунисту“ Слободана Милошевића) , и није могао да заустави балканске сукобе у компромисном рату, а „преокрет преко Атлантика“ и приштински изнуђени марш руских падобранаца више су личили на одраз некадашње суперсиле него на праву борбу за српске интересе. Смена Слободана Милошевића је у српску политику донела (буквално за воланом булдожера) нове људе, који су и даље били више заинтересовани за европске интеграције него за обнављање дијалога са релативно удаљеном Москвом.

Међутим, сецесија Црне Горе и проглашење независности Косова открили су нови извор фрустрације и сукоба, релевантан за две земље одједном: за Србију је формулисано тешко питање о „европском путу“ у замену за Косово (и све питања која се односе на очување српског идентитета и историјског памћења), за Русију се појавио „преседан“ на који се може позвати у спровођењу њене политике (и који још увек прилично иритира Београд). Принципијелан став Москве о непризнавању независности Косова удахнуо је нови живот односима двеју земаља: Русија се од релативно удаљеног и не најочигледнијег партнера претворила у једног од кључних играча који брани српске интересе у међународној арени. За Москву, којој су били потребни чворови противречности да би ојачала своју тежину у светској политици, пријатељство са Србијом је у почетку служило само као позитивна спољашњост са изгледима за пројекцију њеног утицаја. Тако је анахронизам времена Антанте поново постао потпуно опипљива политичка реалност.

Садашње интензивирање билатералне сарадње повезано је са погоршањем украјинске кризе. Србија, једина балканска држава и практично једина европска, није увела санкције Русији, што је изазвало значајне критике Брисела. И, остајући практично једини партнер Москве на континенту, Београд је заиста погодио џекпот на самом почетку кризе.

У апокалиптичној 2022. години сви трендови у билатералној интеракцији Русије и Србије нагло су порасли. Међутим, брз раст спољнотрговинског промета у санкционисаној 2022. години ( повећање извоза из Србије у Русију за 20% у односу на 2021. и увоза из Русије за 71%) заустављен је враћањем на нивое пре кризе из 2021. године ( извоз из Србије је повећан за само 6 %, а увоз из Русије смањен за 42 %.

Али релативни пад спољнотрговинске активности није се одразио на политичку сферу. Прво, Русија још увек не признаје независност Косова и пружа снажну подршку Београду у потврђивању свог суверенитета над аутономном покрајином. Друго, Србија још увек није одлучила да уведе антируске санкције (иако је то и даље озбиљна препрека на путу ка Европској унији – руски званичници, међутим, схватајући то, благонаклоно гледају на изнуђене уступке Србије – посебно на гласање о антируским резолуцијама у Генералној скупштини УН). Пријатан бонус у великој мери „одбрамбеном” партнерству била је прича о томе да руске специјалне службе преносе информације о предстојећим протестима у Србији; осим тога, Москва је признала нове парламентарне изборе и изразила најснажнију подршку званичном Београду у овом питању. Партнерство је ојачано и новим залихама руског наоружања.

Сарадња у области историјског памћења – нешто што, искрено говорећи, доноси максималан ефекат уз минималне трошкове – постепено постаје мејнстрим у односима Русије и Србије. Ови односи су вишеструки: протежу се од званичног сећања (чак су и министри здравља две земље положили цвеће на споменик совјетским војницима – ослободиоцима Београда приликом последње посете руског колеге Србији) до пуноправних дипломатских и институционалних напори (на пример, руски вето на резолуције Савета безбедности УН о признавању догађаја у Сребреници као геноцида). И што је најважније: чак и стварање привида пажљивог односа према заједничкој историји већ представља оно што неки стручњаци називају меморијалном унијом. Једнократна званична комеморација уз учешће руских делегација још увек не поништава општи курс Србије ка „приватизацији” сећања. Такође је немогуће не приметити извесно удаљавање званичног Београда од поштовања партизанске прошлости ка рехабилитацији националистичког четничког покрета – не најантифашистичког, већ најсрпскијег доступног.

Важно је напоменути да је партнерство између Русије и Србије почело да добија „историјске“ црте тек са општим отопљавањем односа: Приштина је 2008. једнострано прогласила независност, а већ 2009. Гаспром је завршио стицање контролног удела у српском нафтни монополиста НИС – исте године су председници Русије и Србије положили венац на споменик совјетским војницима – ослободиоцима Београда. Обострано корисна комеморативна сарадња настављена је и даље: 2014. године у Београду је одржана парада у част 70. годишњице ослобођења града, којој су присуствовали и високи званичници две земље, а годину дана касније Русија је ставила вето на резолуцију УН. о геноциду у Сребреници. Велики број таквих историјских климања може се понављати бесконачно.

Генерални нацрт интеракције између Русије и Србије показује голи прагматизам из категорије праведног бизниса : земље, према Макијавелијевим заповестима, могу, не обавезујући једна другу на стриктно партнерство, ефикасно да граде профитабилан дијалог у областима које су за њих интересантне. . Србија, која има озбиљну забринутост за суверенитет над Косовом, ужива руску подршку; Москва, заузврат, користи услуге контрасанкција своје београдске друге стране. Ни питања историјског памћења, које обе земље уздижу у категорију једне од главних вредности, нису без прагматизма. Испоставља се да Русија и Србија, у време кризе, могу једна другој да понуде нешто што може позитивно да утиче на обоје: да продају или купе више добара, одбрани позицију у међународној организацији или допринесу овековечењу историјског сећања. Овај формат прилично одговара и Москви и Београду, иу том смислу, ако не пријатељу, онда свакако партнеру у невољи.

Данил Растегајев/Известија

Бонус видео