ЈЕКА СТОЈИ УБОЈНИХ ТОПОВА, ЗЕМЉА ЈЕЧИ ВЕДРО НЕБО ЗВЕЧИ: Како су довитљиви српски устаници смислили мит о дрвеној артиљерији

Како су довитљиви српски устаници смислили мит о дрвеној артиљерији

Званична куповина артиљеријских оруђа била је, наравно, немогућа али Срби крајишници са Војне границе Хабсбуршке монархије су проналазили начине да их набаве и пребаце у Србију. Аустријски тополивци су ризиковали јер су топови плаћани сувим златом, а и бечке власти су се , бар у почетку, правиле невеште јер су оруђа коришћена против заједничког непријатеља.

Срби су пак ширили легенду да против дахија користе топове од трешњевог дрвета оковане гвозденим обручима, иако она у стварности нису могли да имају борбену употребу већ су коришћени за прављење буке и изазивање забуне код непријатеља, а пре свега за давање сигнала за напад.

Наравно да прича о дрвеној артиљерији није могла дуго да заварава званичнике Османске империје који су од ухода већ 1806. добили податак да српска артиљерија има чак 80 топова и да они нипошто нису од трешњевог дрвета.

Историчар књижевности и социолог проф др Ненад Љубинковић је нашао потврду за ове извештаје пажљиво дешифрујући податке скривене у поезији из времена устанка.

– Филип Вишњић у „Почетку буне на дахије“ открива да је, још пре избијања устанка, Хаџи Мелентије, игуман манастира Рача крај Дрине шверцовао топове и џебану. У песми о боју на Лозници он извештава слушаоце да имамо моћну артиљерију стихом: „Јека стоји убојних топова/земља јечи, ведро небо звечи“ – наводи проф др Љубинковић.

Он указује да су наши историчари потпуно превидели сведочанстава о српској артиљерији које су оставили Филип Вишњић и Сима Милутиновић Сарајлија.

– Трагом података из њихових песама открио сам да Народна библиотека у Београду чува рукопис Томе Милиновића Морињског, команданта прве српске артиљерије, који још од 1847. чека објављивање у Србији! Реч је о успоменама из устанка, у којима се налазе потпуно непознати подаци о обнови српске државности. Срби „иностранци“, артиљеријски поручници звали су се Мита, Петар, Прака, Панта, Андрија, Игњат, Јован Брка, Павле, Глуви Димитрија – набраја проф. Љубинковић. – На основу Милиновићевих казивања њихова имена забележио је Сима Милутиновић Сарајлија у спеву „Сербијанка“. Најистакнутије „тобџибаше“ су Новосађанин Павле Поповић и механичар-сајџија Милисав Петровић из Баната. Милан Ђ. Милићевић наводи да је Поповић међу устанике дошао с Милиновићем и излио 1807. први устанички топ у Београду. По његовим речима, до краја 1813. изливено је око 150 топова.

Имена артиљераца и тополиваца чувана су као најстрожа тајна и од османских и од хабсбуршких власти, јер су Османлије претиле да ће објавити рат Аустрији ако пронађу доказе да снабдевају Србе тешким наоружањем. Претња је била озбиљна и Беч је покретао истраге да утврди из којих тополивница устаници набављају топове, али су потомци српских племића у аустријском војном племству и српски крајишници унутар хијерархије Војне границе успевали лукаво да наведу истражитеље на погрешне трагове, тако да „тобџијска веза“ никада није проваљена.

Чак је и митрополит Стеван Стратимировић, који је бечку Војну канцеларију информисао о устанку, признао да ни он не може да проникне у све устаничке тајне, а камоли Османлије.

-Турци не могу међу Србима тако лако наћи шпијуна, стога морају улазити у земљу њихову врло опрезно као у тамну ноћ – записао је Стратимировић.

Посебно је вешт у скривању идентитета и устаничких послова био Бокељ, поморац и тополивац Томо Милиновић, командант српске артиљерије. Он се у Србији крио иза надимка Тоша и толико се упадљиво правио невешт када би га устаници питали ко је и одакле је, да је у баштину српског језика уврстио израз: „Прави се Тоша“, за препредењака који глуми наивчину.

ИЗВОР: Вечерње Новости

BONUS VIDEO: