Веизовић: 8. март од солидарности до сатирања традиције – између феминизма и православља, у сенци ЛГБТQ+

Док се свет и данас слави Међународни дан жена 8. марта, многи се питају шта је остало од изворног значаја овог празника, јер оно што је некада (ако је заиста икада и било) био дан солидарности, борбе за права жена и сећање на њихове борбе, данас се претворио у платформу за агресивни феминизам и родно неутралне идеологије.

Историја 8. марта иде уназад до борбе радница за права у раном 20. веку, али данашњи празник јако мало подсећа на ту борбу. Уместо тога, виђамо поларизацију, болесне идеологије које су произишле из анти-традиоционалног концепта, агресивни феминизам, који тежи не равноправности, већ доминацији над мушкарцима, затим наглашава разлике а не сличности између полова. Уместо да слави разноликост и допринос сваког појединца, овај покрет тежи да створи хијерархију на основу пола, чиме се губи суштина борбе за праведно друштво.

Притом, родно неутралне идеологије које промовишу концепт да је пол социјална конструкција, игноришу биолошке разлике између мушкараца и жена. Ово не само да умањује идентитете појединаца, већ ствара конфузију и нарушава основне принципе природних закона, при чему је створено врло плодно тло за стварање нових “идентитета”, који прете да преузму примат и сва права од основних полова.

Али, да ли је то случајно или је то и био првобитни смисао искривљеног матријархата?

Постоје теорије завере које тврде да је 8. март, Међународни дан жена, заправо сатанистички празник. Према овим теоријама, празник је инфилтриран од стране окултних и сатанистичких група које га користе за промоцију својих агенди, укључујући разбијање традиционалних породичних вредности и промоцију родне идеологије која је у супротности са природним законима.

Ове теорије често говоре о одређеним историјским датумима и симболима који се повезују са овим празником, а ако се има у виду историјска чињеница да је празник подржан и установљен захваљујући социјалистичким  и комунистичким партијама, то више нису теорије, већ пракса завере, чије последице данас директно осећа друштво у ком живимо. 

Историја Међународног дана жена нераскидиво је повезана са раним социјалистичким и комунистичким покретима.

Први Дан жена је обележен 1909. године у САД декларацијом коју је донела Социјалистичка странка Америке. Између осталих важних историјских догађаја, њиме се обележава и пожар у фабрици текстила у Њујорку када је погинуло преко стотину жена.

У Европи је први пут обележен 1911.  инспирисан борбом жена за боље радне услове и право гласа. Повезаност са комунизмом постаје израженија након Октобарске револуције у Русији 1917. године, када је нова совјетска власт формално признала 8. март као дан за слављење херојства и доприноса жена комунистичкој револуцији.

Али чак иако је довођен у везу са комунизмом, он се прослављао широм наводно демократски уређених земаља, јер агенда мора бити изнад свега.

Поједини ставови износе да је 8. март у супротности са православним хришћанским вредностима. Ова перцепција произилази из претпоставке да празник промовише идеје које су у супротности са традиционалним хришћанским погледима на породицу, полне улоге и друштвени поредак.

Kритичари ове идеје наглашавају да празник, у својој суштини, тежи афирмацији права и достојанства жена, што није нужно у супротности са хришћанским учењем о једнакости и љубави према ближњем. Ипак, савремена интерпретација 8. марта и традиционалних вредности, далеко да се може ставити у исту хришћанску раван.

Првобитна жеља за равноправношћу давно је превазиђена, чак и сама суштина равноправности коју промовишу бројни феминистички покрети, како у Србији али и свету, не само да врше позитивну дискриминацију над мушком популацијом, због чега често долази до негативне селекције, јер просто није природно да једнакост у једној ствари подразумева једнакост у свему.

Kроз ову призму, а има их безброј, и ниједна заправо није повољна по жене,  8. март се не доживљава као симбол борбе за равноправност полова, већ искључиво као средство идеолошког рата против духовности, православља пре свега, правећи дубље сукобе између секуларних и религиозних светоназора.

Са друге стране, као и све у данашњем друштву и овај празник је комерцијализован за потребе потрошачког друштва, а истовремено је прилично тужно што у тој комерцијализацији учествују творци агресивног феминизма, који нити хоће, нити су икада сагледали дубље проблеме друштва у ком једнакост неће имати позитивну улогу.

Неизбежно се поставља питање како се концепти као што су људска права, родна идеологија и слично,  преклапају са правима транс особа. Ми смо савременици тренутака како исте снаге које су ставиле жену изнад мушкарца, сада енергију и ресурсе усмеравају на заговарање већих права за припаднике ЛГБТQ+.

Све у свему, чекамо тренутак када ће и мушкарци и жене стати једни поред других, равноправно, у борби против неприродних “идеологија” за права нормалних. Питање је дана. А срећан 8. март, коме честитати? Само онима који су довели до потпуне девијације овог друштва, пошто су СКОРО успели у томе, јер ипак “човек планира, а Бог се смеје”.

Весна Веизовић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: