Тајна “плаве мрље”: Научници забринути због мистериозног понашања Јупитера

Истраживања показују да је магнетно поље Јупитера резултат изузетно јаких струја које теку у дубинама овог гасног гиганта

На највећој планети Сунчевог система примећена је обимна необична зона која открива неке још увек непознате процесе унутар гасног гиганта.

За разлику од Земље, где се поларне светлости појављују само повремено, на Јупитеру се оне дешавају стално, упркос томе што је пет пута удаљенији од Сунца. Ово је могуће због Јупитеровог магнетног поља које је двадесет пута јаче од Земљиног и штити планету од соларних честица.

Истраживања показују да је магнетно поље Јупитера резултат изузетно јаких струја које теку у дубинама овог гасног гиганта. Већим делом, Јупитер је велика кугла водоника са додацима хелијума, амонијака, метана, сумпорводоника и других елемената. Због огромног притиска унутар Јупитера, водоник постаје течан и преузима неке карактеристике метала, укључујући и способност суперпроводљивости. Међутим, Јупитерова магнетосфера не само да је изузетно моћна, већ је и сложено структурирана. На пример, поред стандардних два магнетна пола, у области екватора постоји додатни регион концентрисаног магнетног поља, у који се усмерава велики број магнетних линија. Овај регион је назван Велика плава тачка (или Велика плава мрља, зависно од превода), иако у стварности нема боју, већ се тако назива због боје којом се обично означава јужни магнетни пол.

Како су космичке сонде обилазиле Јупитер и упоређивале податке својих инструмената, постало је јасно да се тачка постепено помера ка истоку. Ово кретање је резултат тока течног водоника који протиче дуж екватора унутар Јупитера. Магнетно поље и кретање материјала унутар гасног гиганта су у међусобној зависности, стварајући циклус: промене у магнетном пољу изазивају промене у расподели топлоте, што доводи до нових мешања материјала, који затим утичу на магнетно поље.

Научници настављају да истражују шта тачно узрокује ове промене, а посебно их занима екваторијални ток. Претпостављало се да је у питању конвекција, процес којим топлији материјал излази на површину док хладнији тоне. Међутим, нова сазнања указују на другачије процесе.

Инструменти сонде “Јуно” (именоване по митској супрузи Зевса) мерили су, између осталог, брзину овог екваторијалног “циклона”, откривши да се брзина менја циклично, са периодом од 3,8 земаљских година. Ово указује на то да за кретање “плаве” мрље не може бити одговорна само конвекција, јер би у тако великој планети она била много спорија.

Разматране су две теорије: да је у питању феномен ротационог осциловања, где два објекта круже око заједничке осе у супротним правцима, или да промене брзине резултат дејства алвеновских таласа у магнетном пољу Јупитера, названих по шведском физичару Ханесу Алвену. Било који од ових процеса указује на изузетну сложеност планетарних система и потенцијални утицај на климатске услове на Земљи.

Превод: Вуксан Николић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: