БОЉЕ ВРАБАЦ У ЖБУНУ, НЕГО РУДНИК БИЛО ГДЕ

1958. Мао Цедунгу падне на памет да “прочисти” екосистем од пацова, мува, комараца и замислите, врабаца.

Како је Цедунг дошао на такву идеју? Након преузимања власти, покренуо је оно што је назвао Великим скоком напред (није квантни, али последице су исте), масовну друштвену и економску кампању која је, између многих других ствари, преокренула пољопривреду у колективну делатност коју спонзорише држава. Индивидуална пољопривреда је била забрањена као део трансформације Кине у комунистички систем.

Кад је чуо да врапци једу много семена житарица, наредио је да се птице побију. Стотине милиона птица је убијено,
највише зато што су их људи јурили док се птице нису толико умориле да су почеле да падају мртве.

Смањење популације врабаца довело је до пораста броја инсеката којим су се врапци хранили, због чега су пољопривредни приноси десетковани. Нарочито су се ројили скакавци. Тако је Цедунгова идеја удружена са другим генијалним мислима оца нације и природним несрећама попут велике суше 1960. изазвала домино ефекат.

Само три године касније око 45 милиона људи је умрло због глади, мада је овај број негде већи, а званична цифра кинеске владе је 15 милиона. Цедунгов слоган “човек мора освојити природу” имао је катастрофалне последице. Умрли су јер нису имали шта да једу, а не зато што нису имали руднике, батерије и електричне аутомобиле.

Да ли ће врапци успети да утекну и претекну као што је било у Змајевој песми “Врабац и мачка”, овог пута зависи од нас. У Великој Британији су добили статус заштићене врсте, док их је у Србији видно мање, пре свега захваљујући урбанизацији, загађеном ваздуху и прекомерној употреби инсектицида.

Не постоји живи створ који може нестати из екосистема, а да то не остави поражавајуће последице по нас који смо само корисници, а не власници биодиверзитета и разгранатог, некада савршено уређеног система Живота. Наш опстанак директно зависи од екосистемских услуга, не од рудника, новца, аутомобила…

Отварањем рудника би управо дошло до трајног нарушавања екосистема директним уништењем станишта бројних врста Рађевине и Јадра и зато рудника не сме бити, зато се не може говорити о “стандардима” и филтерима и тони киселине горе-доле и зато у јавности не можете да чујете о нашој жалби Секретаријату Бернске конвенције, на којој је врапџић нашао своје место, а коју је Влада Републике Србије прекршила одобравајући Просторни план за пројекат “Јадар”.

Рудника неће бити, није згорег да се подсетимо.

Заштитимо Јадар и Рађевину

БОНУС ВИДЕО: