Историјски “цик-цак” у Новорусији

Совјетски Савез не само што је био срушен, већ и разваљен по схеми која није била исплатива Русији. СССР је пао по административним границама, које су нацртали комунисти 1922.године, на штету државног-ујединитељског руског народа. Била је то типична комунистичка политика: решавати политичка и економска питања многојезичке државе, искључиво на рачун руског народа. Таква тенденција постојала је и у Титовој Југославији на рачун Срба.

Комунисти, стварајући републике и народе, који никада у историји нису ни постојали, нису размишљали о последицама, покушавајући да развију етнички национализам на штету руског народа. Били су задовољни етно-културним и историјским статусом разних нових народа, доскорашњих племена, у нови “совјетски живот”.

Управо по таквој схеми је и Крим постао део Украјинске ССР. У Совјетском Савезу кришом је руска интелигенција говорила о апсурдности тог поклона Хрушчова, сматрајући то великом грешком, која ће морати бити исправљена.

Јавно сви су морали да буду сагласни са идиотском политиком Хрушчова, јер противници његових идеја завршавали су неславно.

У августу 1991.године, када је у Москви дошло до покушаја државног удара, украјински писци и уопште интелигенција, посматрали су немо, уплашени о даљој судбини Украјинске ССР. Међутим, када је након три дана било јасно да је покушај спашавања јединства СССР пропао у том државном удару, први који су гласно почели да говоре била је украјинска интелигенција. Тако су почели гласови да “Москаљи” више никада неће видети Крим.

Познати руски историчар, Лав Гумиљов, написао је “Цик-цак историје”, која се ниједном либералу, противнику сопствене државе, не свиђа. Гумиљов је писао о судбини Хазарског каганата, у чију је сферу некада био и Крим. Мисли Гумиљова су једноставни и правилни: бивају геополитичке конфигурације, које иду против логике историјског процеса и интереса народа који је укључен у њих. Неко одређено време, та државно-територијална химера може постојати, играјући на карту противоречности својих суседа, користећи се жестокој организацији друштва и агресивној идеологији.

Међутим, Историја неизбежно исправља тај неприродни “цик-цак”. То се и десило, када је кнез Свјатослав буквално уништио Хазарски каганат.

Украјина је “сашијена” суровим државним концем из апсолутно разних етнокултурних фрагмената и са савршено различитим историјским искуствима, која је у својом темељу управо тај историјски “цик-цак”. Украјина је могла да сачува своју целовитост само у оквиру Совјетског Савеза.

С распадом СССР-а, који је прошао уз велику радост сепаратиста, који су врло брзо постали бандеровци по својој идеологији, у ствари је то био почетак распада и “Кијевског каганата”.

Највероватније тај каганат је могао да опстане као федеративна држава са максималном аутономијом регионима и гаранцијама целовитости и територијалног интегритета, које би дала братска Русија. Међутим, у Кијеву, уз снажну подршку западних сила, украјински властодршци су решили да изграде чисту украјинску-етнократску државу и чак отворено почну да раде против свог руског суседа. Зато у председника Русије, Путина, није било избора, већ да као Свјатослав пре хиљаду година, реши то историјско питање.

У Русији се обично каже да се Крим вратио у своју родну луку. И управо је враћање Крима био догађај са којим је започело давно очекивано исправљање историјских грешака и превазилажење геополитичке неправде. Пред нашим очима мења се судбина Русије. Тешко је не осетити ту радост и инспирацију. Крим је био само почетак у том исправљању и других историјских “цик-цак” на простору Евроазије.

Занимљиво је да је појам “враћање у родну луку” дошло у нашу употребу из књижевне класике. Тим речима писала је Александру Герцену његова неверна жена, која се покајала и решила да опет буде са својим мужем. Истина да постоје тако чудне везе.

Милан Стојановић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: