Др Дејан Бешовић: Варљиво лето 2024. (IV део)

Услед распада бивше Југославије, ратних дешавања и санкција, процес транзиције у нашој земљи је почео десет година касније него у земљама региона и Источног блока.

Од 1990. до данас, Србија се налазила у саставу три различите државе. Од 1992. у Савезној Републици Југославији, која 2003. постаје државна заједница Србија и Црна Гора, а коју Црна Гора напушта 2006. годинесврставши се отворено против Србије признањем псевдо државе Косово на територији Србије и каснијим учлањењем у Нато алијансу .

Транзиција отпочиње након смене режима председника Слободана Милошевића у променама из октобра 2000. године. Нове власти су наследиле јавни дуг у износу од 14,2 милијарди евра, у чему је спољни дуг износио 10,1 милијарди, а унутрашњи 4,1 милијарде евра. То је представљало 220% од тада процењене вредности БДП-а. Ваља напоменути да су знатан удео дуга чинила средства за санирање разрушене државне инфраструктуре и обнову земље од огромне материјалне штете нанете у НАТО агресијом 1999. Отпис две трећине дуга Париском клубу поверилаца 2001. године био је условљен не баш популарним реформским мерама и потписивањем средњерочних аранжмана са ММФ-ом. За отплату преостале трећине дуга, Југославија је добила период од 22 године, са грејс периодом од 6 година у ком држава није дужна да отплаћује преостала дуговања. Након пар година преговарања, сличан споразум је постигнут 2004. године и са Лондонским клубом поверилаца. У овом случају, период отплате је износио 20 година са грејс периодом од 5 година.

Након промена из октобра 2000. радничка класа је била изложена још бржим процесима раслојавања и сиромашења. Уследиле су убрзане масовне приватизације и продаја предузећа и државне имовине у бесцење. У том периоду, појединци су напрасно, преко ноћи постајали богати, а производни капацитети и државна добра су невиђеном брзином нестајала или сумњивим приватизацијама прелазила у руке страних инвеститора,
разних ,,предузимљивих“ појединаца и сумњивих домаћих бизнисмена. Уместо ранијих принудних одмора, на ред су дошла велика отпуштања радника и тзв. технолошки вишкови. Многа предузећа су одведена у стечајни поступак, а највећи број њих су на крају доживела и ликвидацију. Извештајем о политици и процесу приватизације (2003) Савета за борбу против корупције, утврђене су бројне мањкавости и неправилности процеса приватизације предузећа у Србији.

Анализом Закона о приватизацији, утврђено је да је супротан појединим одредбама Устава, који признаје различите облике својине (приватни, државни, друштвени, задружни), а такође је неусклађен и са европским стандардима, јер се у њему под трансформацијом својине подразумева искључиво претварање друштвене својине у приватну, потпуно игноришући облик јавне својине, чиме се долази до ситуације где се фаворизује приватни власник у односу на јавно власништво или мале акционаре. У питање је доведена и демократичност процеса приватизације јер је Агенција за приватизацију подвргнута ингеренцијама Владе уместо Парламенту, па је на тај начин Влада остварила исувише широка овлашћења, док је Скупштини сужен простор за контролу процеса. Уз то, у тендерским комисијама су се појављивали и чланови Владе.

Извештај је указивао и на праксу по којој се у подацима о фирмама које се приватизују често изузима импозантна имовина, како би се умањила процењена вредност фирме, која се затим јефтино продаје. Поред још неких примедби, извештај обухвата и списак од преко 80 предузећа где су подносиоци изнели представке Савету за борбу против корупције у вези са проблемима везаним за приватизацију.

Период после октобра 2000. године у Србији карактеришу и чести политички избори, па се становништво нашло затечено између претераних очекивања од промена елита на власти и стварних проблема у држави које је донела транзиција. Нестајали су уобичајени и легални начини стицања прихода и обезбеђивања егзистенције, па се велики број радника и осталих грађана укључивао у сиве и недозвољене активности, а најчешће шверц робе, при чему је најзаступљенији био шверц цигарета. Упоредо са тим чињеницама , организовани криминал је доживљавао даљу експанзију, док је заступљеност корупције достизала рекордне размере.

Такође, свакодневни штрајкови радника у предузећима су представљали нормалност, а нису ретка појава били ни штрајкови глађу, док је било чак и случајева самоповређивања. Политичке ликвидације су у том периоду постајале практично свакодневна појава, У наредним годинама, раст номиналних зарада радника јесте оствариван али ефекте тога су брзо поништавали раст цена јавних услуга и производа. Упериоду од 2008. до 2012. дуг је удвостручен на око 47% БДП-а. 41 Од тада до краја 2020. године дуг је додатно увећан и сада износи око 57% БДП-а.

Упркос томе, у последњих неколико година видљиви су извесни помаци у домаћој привреди и животном стандарду, иако су све статистике и релевантни подаци још увек неумољиви у поређењу Србије са богатијим делом европских земаља.

Мишљење бр. 9 из јула 1992. даје одговоре се на питање које је поставио лорд Карингтон о решавању питања сукцесије између држава проистеклих из СФРЈ. Комисија сматра да државе требају споразумима да реше сва питања наслеђивања по принципу једнакости права и дужности. Имовину СФРЈ у трећим земљама наследнице морају да поделе у одговарајућим пропорцијама, а на исти начин морају поделити и дуговања СФРЈ.
Спорна питања која се не би могла решавати споразумима треба решавати искључиво мирним путем, посредовањем, мерењем, арбитражом и сл. у складу са Повељом УН.

Мишљењем бр. 10 из јула 1992, потврђујући ставове изнете у мишљењима бр. 1 и бр. 8, комисија констатује да су Србија и Црна Гора основале нову државу СРЈ, али да је Савет безбедности УН у резолуцији 757 (1992) констатовао да ,,тврдња СРЈ према којој она аутоматски обезбеђује континуитет бивше СФРЈ није генерално прихваћена“. Према томе, СРЈ не ужива признање које је у потпуно другачијим околностима уживала СФРЈ.

Комисија закључује да је СРЈ нова држава која се не може сматрати искључивим наследником СФРЈ, стога у овом случају има разлога за признавање ове државе од стране других земаља.

Грађански ратови у бившој Југославији представљају најмасовнија страдања на тлу Европе од Другог светског рата. До краја рата и потписивања Дејтонског мировног споразума 21.новембра 1995, у оружаним сукобима животе је изгубило између 130.000 и 140.000 људи, док су око 4.000.000 становника постали избеглице и расељена лица. Услед великих људских страдања и материјалних разарања, ови ратови су били веома медијски испраћени у целом свету, а манипулативни карактер политичког Запада и западњачких медија је долазио до пуног изражаја на зараћеном терену.

Многи домаћи аналитичари сматрају да су тешка страдања и насилан распад бивше Југославије могли бити избегнути, али да представници тадашњег руководства нису схватали сигнале који су стизали са Запада . Они су мишљења да је пропуштена прилика да се Југославија приклони таласима демократских промена које су се шириле Европом и да се у складу с тим изврши замена социјалистичког система тзв.демократским. Они верују да је југословенски политички врх погрешно схватио да нема потребу да се прилагођава новим глобалним околностима из разлога што СФРЈ претходно није ни била блоковски опредељена земља, па је том погрешном проценом изгубљена шанса да се Југославија политичким променама некако ,,провуче“ испод радара Запада, или да се барем мирно дезинтегрише.

Друга група аналитичара сматра да одлуке тадашњег политичког врха нису имале претераног утицаја на распад државе, јер су, по њиховом мишљењу, на западу већ дуго постојали планови за разбијање Југославије, а сценарио са трагичним грађанским ратом који се збио је била
једна од могућих пројекција, вероватно и преферирана обзиром на труд који су западне земље улагале у пројекте независности и распиривање националистичких тензија у бившим републикама СФРЈ .

Као разлоге за ове тврдње износе чињеницу да је Немачка била виновник светског рата, а као губитница је лишена неких битних привилегија које имају Силе победнице. САД су запоселе интересне зоне свуда по свету, а као бивше колонијалне силе такође и Велика Британија и Француска. С друге стране, Немачка која је раније претендовала на светски трон нашла се у инфериорном положају, нарочито у односу на суседну Француску. Опорављена Маршаловим планом и уједињена, поново постаје земља великог потенцијала и економске снаге, али су се у САД прибојавали евентуалног поновног буђења ратног расположења у Немачкој, па су проценили да је добар потез да јој препусте простор бивше Југославије, која је и раније кроз историју била простор од Немачког интереса.

Разбијена на шест знатно слабијих република чинила је повољан терен за пласирање политичког утицаја, а одбијање југословенског руководства да изврши заокрет ка демократији је утолико олакшало процес разбијања државе.Од распада Југословенске државе 1991. године, много је речено и написано о чиниоцима који су уроковали кризу и рат, при чему се као набитнији разлози најчешће наводе: етнички национализам, исламски фундаментализам, сепаратизам, ауторитарност политичких лидера, вековна мржња и слично. Неупоредиво је мање анализа стварних узрока, који своје корене имају у спољашњим факторима које су моћне западне државе и организације у континуитету наметале годинама пре распада заједничке државе.

Канадски професор Мишел Чосудовски, анализирајући Дејтонски споразум за Босну и Херцеговину из 1995. у својој анализи примећује да је распад југословенске федерације био у директној вези са економским реструктурирањем које је влади у Београду наметнуто од стране
њених спољашњих кредитора.

Дејан Бешовић

( наствиће се )

БОНУС ВИДЕО: