“ЛАПСУС” ПАТРИЈАРХА ПОРФИРИЈА КАО ПОКАЗАТЕЉ ПОГРЕШНОСТИ СРБСКОГ ГОВОРНОГ ЈЕЗИКА У БОГОСЛУЖЕЊУ ИЛИ ПРИПРЕМА ЗА СЈЕДИЊЕЊЕ СА КАТОЛИЦИМА?

На Недељу православља, прве недеље Часног поста ове, 2024.г., патријарх србски Порфирије читао је неке чудне анатемизме, до сада невиђене и нечувене.

Пошто је прошло већ недељу дана од тога и никаква реакција јерархије се није десила, осим што су скинули тај снимак са канала Тв Храм, иако је на видео снимку било јасно да су и владика Стефан и многи други око патријарха схватили да је звучало као да је он заправо анатемисао православно учење, на молбу многих, узнемирених оваквим понашањем, написао сам овај текст, не у одбрану патријарха, већ као констатовање поодмакле болести, која се озбиљно увукла у СПЦ, а зове се “богослужбени текстови на говорном, србском језику.” Јер, да је читао на црквенословенском, како је предањски благословено, до ове саблазни не би ни дошло.

Дакле, патријарх је тада изговорио:

„Онима који погрешно уче о Богу нашем, једноме у Тројици, анатема!

Онима који погрешно уче о оваплоћењу Господа нашега Исуса Христа, Сина Божијег, анатема!

Онима који погрешно уче о Духу Светоме, о томе да Он происходи од Оца, анатема!

Онима који погрешно уче о Цркви Божијој као о телу Христовом, анатема!

А Богу нашему нека је слава Оцу и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова. Амин.“

Изгледа као да он анатемише православно учење да Дух Свети исходи од Оца и да је Црква Тело Христово, међутим, може се схватити и као да он анатемише оне који уче другачије од православног учења да Он исходи (не знам откуда му ово „происходи“) од Оца.
Такође, и друга анатема о Цркви као о телу Христовом, може се схватити и као анатема на оне који уче другачије од црквеног учења да је Црква – тело Христово.

Није ми овде намера да оправдавам двосмисленост патријархових речи, али сматрам да се може схватити и овако – православно, и онако – јеретички, што су многи помислили, после патријархових речи хвале о „светом оцу Папи“, после његових речи хвале о екуменизму и Папином доласку у Србију, после његовог љубљења руке Папи и томе слично, што већина православних верника већ зна, барем они које то занима. Они су га и дочекали на нож.

Али морам да напоменем неколико момената овог немилог догађаја у недељу Торжества православља, која је требало да буде недеља Торжества, победе Православља, а претворила се у Недељу саблазни. Такође, непојмљиво је понашање патријарха и његовог медијског одељења, које је једноставно уклонило снимак, као да се све ово није ни десило, а он је наставио да кружи мрежама, изазивајући тиме додатну подозривост. Зар није било лакше рећи: „Погрешили смо, текст није био добар, двосмислен је, патријарх није мислио тако него овако“. Сад је испало – као нико није приметио. Међутим, многи су приметили.

После недељу дана, данас, дошло је до „исприке“ патријарха, у којој је он побио тврдње оних који су га оптужили за јерес, али у виду њихове критике, као да су они недобронамерни и да му подмећу .

Дакле, ја сам испочетка сматрао да је у питању лош текст, а не отворено анатемисање православног учења. Јер, ако би патријарх заиста анатемисао православно учење о исхођењу Духа Светог од Оца, као и учење да је Црква православна тело Христово, он сам би пао под ту анатему, јер на свакој литургији и он сам исповеда православни Символ вере, који каже „(Вјерују) И во Духа Свјатаго, иже от Отца исходјашаго“ (Верујем) И у Духа Светог, који од Оца исходи)). Такође, учење о Цркви као телу Христовом је основно православно учење, које је и сам патријарх небројено пута поновио, тако да би самим тиме он анатемисао самог себе. Јер јеретици су увек анатемисали учење које они не исповедају, нико до сада није анатемисао сопствено учење, бар ја не знам за такав случај.

Оно што је, по мени, овде случај, јесте да је неко из патријарховог окружења, ко је фундаментално и богословски неписмен, написао текст ових анатемизама, јер они не постоје у православном Предању. До сада, оно што смо могли да читамо на дан Торжества православља, биле су анатеме, које су вековима преношене, и као такве, као део светог Предања, дошле су до нас у време Руске царевине, и могу се прочитати овде:
„Онима који одричу постојање Божије, и тврде да је свет самопостојећи, и да су све ствари у њему настале случајем, без Промисла Божијег, анатема! (трипут)

Онима који говоре да Бог није Дух, него тело, или да Он није праведан, милостив, премудар, свезнајући, и друге такве хуле, анатема! (трипут)

Онима који се усуђују да говоре да Син Божији, а исто тако, и Свети Дух, да нису једносуштни и исте части са Оцем, и који исповедају да Отац и Син и Свети Дух нису Један Бог, анатема! (трипут)

Онима који безумно говоре да долазак у овај свет Сина Божијег у телу и Његово вољно страдање, смрт и Васкрсење нису били потребни за наше спасење и искупљење од греха, анатема! (трипут)

Онима који одбацују благодати искупљења проповедане Јеванђељем, као једина средства нашег оправдања пред Богом, анатема! (трипут)
Онима који се усуђују да говоре да Пречиста Дјева Марија није била Дјева пре рађања, при рађању и после рађања, анатема! (трипут)
Онима који не верују да је Дух Свети надахњивао Пророке и Апостоле, а преко њих упућује и нас на истински пут вечног спасења и потврђује исто чудесима, и сада обитава у срцима свих верних и истинских хришћана, и води их ка свакој истини, анатема! (трипут)
Онима који одбацују бесмртност душе, крај света, будући суд и вечну награду за врлине на небесима, а за грехе осуду, анатема! (трипут)
Онима који одбацују све Свете Тајне Цркве Христове, анатема. (трипут)
Онима који одбацују Саборе Светих Отаца и њихо Предање, које је у сагласности са Божанским Откровењем, и које је побожно чувано од стране Православне Саборне Цркве, анатема. (трипут)
Онима који помишљају да се православни Владари не узводе на престоле по нарочитом благовољењу Божијем о њима и да се при помазивању на царство на њих не изливају дарови Духа Светог ради прохођења овог великог звања, и који тако позивају против њих на побуну и издају, анатема! (трипут)

Онима који вређају и хуле на свете иконе, које Света Црква прима у спомен дела Божијих и његових угодника, да би оне који их гледају надахнуле побожношћу и подстакле их да их подражавају, и онима који кажу су оне идоли, анатема. (трипут)“.

Ово је превод анатема које се налазе у Чину молебана у Недељу Православља издатог 1904. у Петрограду.
Дакле, анатеме су увек осуђивале конкретно јеретичко учење и тиме упозоравале верне да га се клоне и да оно није део истинитог, спасоносног, православног исповедања. Патријарх овде осуђује неко апстрактно учење које је различито од православног, по питању учења о Богу, једноме у Тројици, по питању оваплоћења Господњег, исхођења Духа Светог од Оца, по питању учења да је Црква тело Христово, и на крају – Богу нашем слава у векове векова. Амин!

То јесте, верник овде није могао ништа да схвати – које конкретно учење Црква осуђује, и које је то спасоносно, православно учење; чега да се клони као адског отрова, и за које учење да положи живот ако то време буде тражило.

Дакле, тотална папазјанија, нејасноћа, богословски промашај и пре свега – модернизам и нарушавање светог Предања. Шта је то нашем патријарху требало, све стојећи са иконама у рукама, које нису ни поменуте, и изговарајући двосмислени текст, који је само довео у забуну чак и његово окружење, да не причамо о верном народу који је потом гледао тај снимак – мени није јасно? У свом објашњењу, он је то објасно касније речима: „Нажалост, оних који погрешно уче о томе има и данас, а било их је много у прошлости и дуга би листа била када бисмо их набрајали.“1 Дакле, по њему, он је анатемисао све оне који уче другачије од Православне цркве, по питању наведених догмата, не наводећи конкретно о чему се ради. Занимљиво.

Наши старији патријарси већ дуги низ година уопште не практикују читање Синодика православља и анатема, и он је, ваљда, хтео да покаже како је православан или православнији од њих па је прочитао ову новосастављену, новотарску неписменост и испао несрећан, па је брзо скинуо снимак са ЈТ… Шта тим модернистима пада на памет да раде у Великом посту? Као да немају паметнија посла него се срамоте и изазивају отпор код пастве у ретком времену одређеном у току године да се проведе у покајању и сагледавању сопствених страсти и немоћи, они дају повода народу да осуђује патријарха и то за фундаменталну јерес, као да не зна шта прича.

Дакле, прво, то није превод него је написан текст, што је нарушавање Предања само по себи, и још је неписмено и двосмислено написано, као да је тај што је писао поремећен или јеретик, што је карактеристично за новотарце, што ћемо видети из даљег текста. Или је можда намерно писао тако двосмислено?

Друго, ово је директна последица потпуног презира, који наши нови „богослови“, међу којима има и подоста владика, гаје према једино православном и једино предањском – црквенословенском језику, који, осим што има богословску дубину и капацитет, јесте и чувар наше вере, неисквареног Предања и наших догмата. Да су читали текст на црквенословенском, ово им се никако не би могло десити, јер он врло тешко да може да буде двосмислен, и морали би добро да размисле како ће формулисати догмате вере.

Навешћу само овде неколико буквално идиотских превода на савремени србски језик, који су у оптицају и свакодневној употреби у СПЦ, а које као да нико не примећује, иако су у сукобу са здравим разумом, што потврђује да су модернисти-новотарци заправо оштећени људи.

Прво и основно је превод основне хришћанске молитве „Оче наш“. У оригиналу, на црквенословенском се каже „Да будет воља Твоја јако на небеси и на земљи“, дакле „Да буде воља Твоја како на Небу, (тако) и на земљи“. Неки паметњаковић, који је преводио ову молитву, као да је био обузет злим духом, или је био припадник масонерије, превео је речи Самог Бога обрнутим редоследом: „Да буде воља Твоја како на земљи тако и на небу“. Као да је воља Господња прво и савршено остварена на земљи, да би се овоземаљски хаос и ужас пренео на Небо (са великим Н јер је то духовно а не материјално небо, Небеса), где влада савршена воља Господња међу Његовим ангелима и бестелесним бесмртницима. Дакле, овде имамо нешто што се граничи са хулом на Духа Светог. Жеља да се воља Господња са ове грешне и распадљиве земље пренесе на савршено Царство небеско где влада сам Господ! Није ли ово безумље? Није ли невиђена дрскост, по Светим оцима, мењати редослед речи Самог Спаситеља нашег Исуса Христа? Ко може бити толико помрачен умом да измени речи Господње, које су притом написане у Светом Писму? То је безумље „посавремењавања“ наше вере, која нема никакве мане нити грешке.

Идемо даље.
Једно од најтрагичнијих места савременог србског (сточарског, псовачког, уличарског и пијачног, вуковског) језика у богослужењу, после молитве „Оче наш“ јесте возглас на литургији: „В первих помјани, Господи, Господина нашего Преосвјашеннеишаго (имја рек), (епископа), јего же даруј Свјатеи Твоеи Церкви в мире, цјела, честна, здрава, долгоденствујуша, право правјаша слово Твоеја истини”. Ово је опет генијално преведено као: „Најпре помени, Господе, преосвећеног епископа нашег (име), и даруј га светим твојим Црквама (овде је множина, а у оригиналу је једнина) у миру, здрава и читава, часна, дуговечна и да правилно управља речју Истине твоје“.

Ово на свакој литургији узвикују ђакони и свештеници, као да је нормално да се молимо да наш епископ буде „читав“! Реч „цјел“ у црквенословенском речнику означава „благоразумност, здравомислије, целомудреност“ и уопште здраву веру, целомудреност по питању чисте вере. Зато се и налази у истом возгласу са „Да право управља речју истине Твоје!“ Међутим, неком преводиоцу се ни ово није свидело па је убацио да се молимо да нам епископ буде „читав“, као да је луд па треба да буде „читав“ у глави.

Оваквих бисера је препун наш превод древних богослужбених текстова на улични србски језик, и није ни чудо, јер смо одбацили и презрели богословски савршени и вековном употребом освештани црквено-словенски језик. И само му име каже да је за црквену употребу. Али не, „да народ разуме“ – нека све буде наопако.

Посебна је прича превод Псалтира Атанасија Јевтића, који је много лошији од вуковског превода Ђуре Даничића, и има катастрофалне језичке и смислене конструкције, које немају везе са смислом оригинала. Чувено је оно његово „Трпећи потрпех Господа“ (Пс.39) , „И Тебе потрпех васцели дан“ (Пс.24) , „Ради Имена Твога потрпех Те, Господе (Пс. 129) , док је у оригиналу „Имене ради Твоего потерпјех Тја, Господи“ (Имена Твога ради чекам (ишчекујем) Те Господе) (Пс. 129) , као да човек, ова гомила блата, може да трпи свог Творца а не обрнуто – опет на граници хуле на Духа Светог.

Или оно: „Хвалите Господа све нације“ (Пс. 116) , тамо где у оригиналу пише: „Хвалите Господа, вси јазици“ (Хвалите Господа сви језици (народи), јер су у првобитној подели народа сви они говорили различитим језицима, и они који су говорили истим језиком – били су исти народ, што указује на онтолошку везу језика и народа). Израз „нација“ се појавио тек око 18. века и он је политички. Дакле Бог није стварао „нације“ Срба, Хрвата, Македонаца, Бошњака, Црногораца и прочих, него је створио један велики народ, који је говорио старо-словенским језиком и био један народ, словенски или старо-србски.

Да наведем овде и „анатему“ патријарха Порфирија, у којој он каже да Дух Свети „происходи“… Дакле, писац нове „анатеме“ није се удостојио нити да консултује црквенословенски оригинал Символа вере, где пише „иже от Отца исходјашаго“, нити србски превод: „Који од Оца исходи“, него је смислио нову (новотарску) варијанту, „О томе да Он происходи од Оца, анатема!“. Просто да се човек запита које су вере људи у окружењу нашег патријарха, и није ли време да и он мало размисли да ли ти неквалификовани људи треба и даље да му буду сарадници?
Примера има на скоро свакој служби, скоро у сваком богослужбеном тексту може се наћи макар мала грешка или двосмисленост, зато што црквенословенски језик не може да се преведе на савремени језик јер је духовно богатији и не може да стане у скучене речи и појмове савременог језика. Црквенословенски језик је најближи духовној стварности, мада ни он није савршен, будући да ништа на земљи није савршено, али је најближи, и има капацитет да опише дубоку и богату стварност православне духовности. То је као да мотор од аутомобила хоћете да ставите у авион. Он то не може да носи, не може да пренесе духовну силу, која је садржана у древном језику.
Добар пример за то је и молитва „Достојно јест“. То је једна од основих молитава, и јако је важна због догмата о оваплоћењу и о Мајци Божијој, који је исказан у њој.

Она гласи овако:

„Достојно јест јако воистину блажити Тја, Богородицу, присноблаженују и пренепорочнују и матер Бога нашего. Честњејшују херувим и славњејшују без сравњенија серафим, без истљенија Бога Слова рождшују, сушчују Богородицу, Тја величајем“.

Преведена је као: „Достојно је ваистину да блаженом зовемо Тебе, Богородицу, увек блажену и свебеспрекорну, и Матер Бога нашега. Часнију од Херувима и славнију неупоредиво од Серафима. Тебе што Бога Реч непорочно роди, ваистину Богородицу, ми Те величамо“ .

Притом је ово, наводно, превод о. Јустина. Чисто сумњам да је о. Јустин могао овако рогобатно и догматски погрешно да преведе ову значајну молитву, што баца сенку сумње на његов „преводилачки“ опус, имајући на уму превод Литургије на србски, који је издат у енормних 20.000 примерака док је био у кућном притвору и под надзором Озне! Може бити да су његова „духовна чеда“ „помогла“ да се то деси, будући да су у тај његов Служебник унете неке од првих измена у србском богослужењу – избачен је тропар трећег часа и убачена је честица за бестелесне силе, као код Грка, новокалендарских расколника?

Али, вратимо се на анализу превода ове молитве. Прво је реч „пренепорочнују“ (пренепорочну) преведена погрешно са „свебеспрекорну“, што нема никакве везе. Затим: „без истљенија Бога Слова рождшују“ преведено је као „Тебе што Бога Реч непорочно роди“, где је израз „без истљенија“ (без кварења, трулежи, разлагања, смртности) преведен као „непорочно“, што опет нема никакве везе једно са другим. Затим, кључни богословски израз везан за Спаситеља нашег – „Бог Слово“, преведен је као „Бог Реч“, а могло је да остане „Бог Слово“ јер је много богатија реч.

И, на крају, „сушчују Богородицу“, преведено је као „ваистину Богородицу“, што опет нема никакве везе једно са другим јер израз „сушчују“ означава грчки „онтос“ (όντως) – од чега реч онтологија, и означава природу Њеног бића, дакле, Ону, Која је по својој суштини, природи, бићу – Богородица, што је важан православни догмат. То је банално преведено са „ваистину Богородицу“. Дакле, поново потпуни промашај у преводу.

Навео сам ово мало богословских промашаја у преводу, испровоциран још једним таквим промашајем, који је овај пут сам патријарх изрекао, изазвавши велики немир и смутњу у народу, својим непромишљеним читањем богословски потпуно нејасних и двосмислених формулација. А све је то последица одступања од светог Предања и црквенословенског језика, који је његов интегрални део. Јер, не заборавимо, прва новотарија која је уведена у СПЦ била је увођење „савременог, говорног“ србског језика.

И за крај.

А можда патријарх и није сасвим несвесно и непромишљено изговорио неке нове и нечувене анатеме и такву количину догматски двосмислених реченица? Можда је, у духу припреме за долазак његовог вољеног Раре и сједињења православних и католика, које је већ најављено за 2025.годину, на 1800 година од Првог васељенског сабора у Никеји – хтео да испроба како ће верни реаговати на измену догмата и неке нове формулације као: „од Оца исходи“ или „од Оца и од Сина исходи“ тј. Filioque. Видели смо да је бискуп Гргур већ изговарао са тим додатком и ништа му се у СПЦ није десило. Можда је ово ипак припрема за неке велике догађаје, који су испред нас?

Мало сам се разочарао што је оне верне, који су били незадовољни његовим новим и двосмисленим анатемама назвао недобронамернима и онима који му подмећу нешто. Уместо да се извини за тако грубу грешку, он напада оне којима је вера важна и који то примећују. А као истински пастир, требало би да му је драго што његова паства пази на такве „детаље“. Јер од таквих „детаља“ и зависи наше вечно спасење јер нас они одвајају од јереси и вечне смрти, која је њена последица.

На св. Григорија Паламу,

Грешни Мирослав (Мирослав Павловић)

БОНУС ВИДЕО: