НАТО у борби против Русије

Пре седамдесет пет година, тачније 4. априла 1949. у Вашингтону су министри спољних послова десет западноевропских држава, као и САД и Канада, потписали уговор о формирању војно-политичког блока НАТО.

Могуће да до пре 25 година јубилеј НАТО пакта није био медијски превише испраћен. У крајњем случају, у руским медијима сигурно се није много говорило, јер је НАТО још увек био далеко од руских граница. Међутим, већ тада када је НАТО прослављао своју 50-годишњицу постојања и у моменту бомбардовања Србије 1999.године, постало је јасно да овај војно-политички блок има један циљ – Русију. Управо тада када су у Бриселу славили 50 година постојања, дошло је до првог, после распада Совјетског Савеза (ако не рачунамо мирно утапање Источне Немачке у јединствену Немачку 1990-е године) ширења на Истоку. У марту 1999.године чланице НАТО постале су Мађарска, Пољска и Чешка. Те три државе бившег Варшавског пакта толико су чекали да постану чланови блока, јер им је он гарантовао безбедност. Питање од кога? Непријатеља у ближој и даљој близини није било.

У новој, демократској Русији, која је 1990-их јавно критиковала спољну политику СССР, то ширење НАТО су прихватили са скепсом. Званична Москва је сматрала да су такве превентивне мере три нова члана западног блока излишне, говорећи да не разумеју логику својих бивших савезника Варшавског договора, али ни мотиве НАТО.

Русија је сматрала да је нестанком Совјетског Савеза, главног непријатеља безбедности „колективног Запада“ и прихватајући десовјетизацију Источне Европе, тиме што се руска војска у потпуности повукла из свих држава, разоружавајући чак и сопствену армију, коначно решен проблем непријатељства са Западом. Та нова демократска Русија Бориса Јељцина, постала је де факто и де јуре главним иницијатором демонтажа свега совјетског.

„Комунистички идол, који је сејао свуда на земљи социјалне разлике, непријатељство и невиђену суровост, који је уливао страх свим друштвима, нестао је. Нестао је за свагда. И ја сам овде да Вас уверим: у нашој земљи ми му нећемо дати да васкрсне“, биле су речи првог руског председника Бориса Јељцина, изјавивши јуна 1992.године у конгресу САД. „Господе благослови Америку и додаћу томе и Русију“, закључио је свој говор, када је у Конгресу започео велики аплауз.

Од тог времена много је воде протекло руским рекама. У марту 2004.када је НАТО славио 55 година постојања, војно-политички блок је примио још седам држава, од тога три бивше чланице СССР-а, Литванију, Летонију и Естонију. Управо је тада НАТО закорачио на територију бившег Совјетског Савеза, приближујући своје границе Русији. Од тог времена ширење НАТО ка Истоку се наставило.

Сада НАТО чине 32 државе, а још неколико држава се нада да ће раније или касније постати део тог блока. Међу њима и Украјина. Тачније, део који још увек контролише, сада већ нелегитимни режим у Кијеву. У престоници Украјине државним ударом 2014.године дошли су на власт заговорници евроатланске интеграције, уз огромну финансијску подршку самог блока. Оружани сукоб који је започео 2014. године, а настављен 2022. руским активирањем у њему, на чисто историјској руској територији, између осталог је и почео жељом НАТО да се прошири у тај део Европе и притисне границу Русије на њеном југозападу. Циљ је био да се прошири утицај до граница Курске, Брјанске и Белгородске области. То се продужило у јулу и августу 2020.године у Белорусији, када је пронатовска опозиција покушала револуцију у Минску. Да су успели, утицај НАТО био би и према Смољенској области.

Из свега наведеног, данас у 2024. години, прослава годишњице НАТО је још један повод да се присетимо нелегитимног бомбардовања Србије 1999.године и окупације Косова и Метохије, непоштовања Резолуције 1244, државног удара у Украјини 2014. и напада на сопствене грађане само зато јер се називају Русима и говоре руским језиком. Храбри позиви да се војнички уништи Русија, које долазе из појединих европских држава, не остављају сумње да је војно-политички блок НАТО, формиран ради задржавања Совјетског Савеза даље од Запада, сада активиран као инструмент уништења Русије.

Занимљиво је да је познати Американац, Илон Маск, недавно поставио занимљиво питање: „зашто НАТО још увек постоји, имајући у виду да је Организација Варшавског договора, његов заклети непријатељ и разлог постојања, престао са радом?“

„Драги Илоне, разлог зашто је НАТО основан, постоји и постојаће – је Русија и други непријатељи слободног света“, одговорио је председник Летоније Едгарс Ринкевичс, као верни „гласноговорник“ блока и отворени мрзитељ свега руског. У свом другом посту, Ринкевичс је крајем марта ове године, недвосмислено написао: „Russia delenda est!“ (копирајући латинску изреку „Картагина мора бити уништена“).

Да се разумемо, политички и војни значај младе летонске „демократије“, баш као и менталну снагу њених вођа, не можемо преценити. Међутим, када се представници 32 државе-чланице НАТО сакупе и прославе годишњицу војно-политичког блока, одступања и неслагања шта је рекао и написао бивши новинар Ринкевичс, неће бити. Може бити дискусија међу њима, о методама, темпу напада на Русију, али сви су сагласни да програм акција према Русији мора бити максималан. Занимљиво би видети, да ли ће макар један из тих чланова НАТО, не на камеру и не за новине, него тајно и тихо, напоменути својим колегама да је цена таквог плана против Русије исувише висока!

БОНУС ВИДЕО: