Национални програм – да или не

Национални програм – да или не

Недавно се овом потписнику дало да напише и обзнани покоји ред о Србској Земљи, србском националном питању и програму, а није на одмет знати да се и неки Срби на страни (како се то звучније каже: у дијаспори), врло интересују за исте те теме.

Па се тако и могло десити да 13. новембра 2020. године, у рану зору, из Теслине На¬учне Фондације са седи¬штем у Филаделфији/САД, стигне порука да је “тим, кога чине социолози, психолози и стручњаци за комуни¬ка¬цију предложио питања… која се тичу очувања срп¬ског национал¬ног интереса… (чији је) крајњи џиљ стварање платформе за пред¬лог Националног програма свих Срба света како бисмо покушали да направимо што бољу сарад¬њу матице и дијаспоре, а самим тим помогли нашој матици на најбољи начин”.

Немало зачуђен откуд његово име у беломе свету – ни мање ни више но у кругу Теслиних визија -, овај потписник срочио је сле¬дећи текстић (са неким тезама истоветним или сличним онима које су садржане у текстовима поменутим у почетном пасусу) и наредне вечери послао “наручиоцу”, на адресу еслиннародЖгмаил.цом; учинио је то више из захвалности за паж¬њу, но из помисли да тиме доприноси поставаљеном циљу.

Истински или реда ради забринути Срби питају се понекад да ли постоји србски национални програм, ако постоји – ко га је, када, по чијој наруџби и у чијем интересу писао, шта у томе програ-му пише… Они сумњичавији, опет, верују да такав програм и не постоји, па нагађају није ли то због тога што нема ко да га напише или, можда, задужени писац не зна шта би у замишљени програм требало стрпати и са којим циљем. Такву недоумицу оправдавају предобро познатом чињеницом да сваки Србин боље и више од дру¬гих својих саплеменика зна не само смисао србскога живљења, већ и шта треба у некој ближој или даљој будућности чинити за “остале”.

За сваки случај, истакнуто је уверење да национални про¬грам мора бити формулисан кратко и јасно, да у те послове не тре¬ба ук¬ључивати много личности, те да појединости садржане у ње¬му не треба представљати јавности као национални програм; о њи¬ма треба говорити само као о србском националном интересу.

У наставку, набацане су неке од теза које се чине прик¬лад¬ним за одговор на уопштено постављена питања.

***

Мада су Срби у свој национални грб уписали сло¬ва која се тумаче као вапај за националном слогом, чини се да у србском дру¬штву одавно није било толико супротстављених ста¬вова о најраз¬ли-читијим питањима, не само од виталног значаја за његову суд¬бину. Разуме се, Срби одувек расправљају о својој слози, али они то обично чине у великим националним неприликама заборавља¬ју¬ћи на све претходне сличне ра¬справе и на све разлоге који их поново уводе у једну тако оз¬биљ¬ну причу.

Славни Кикерон рекао је пре коју хиљаду година да човек који не памти даље од свога рођења, осуђен је да вечито бу¬де дете. По прилици, ова се изрека понајвише односи на Србе, јед¬нако као што може бити да су они, због сопствене заборавности, упућени да увек изнова траже излаз из неке невоље која их не сналази п¬ви пут у животу. Нико као Срби не води себе у безизлаз да би се после тога покушао извући из тога. Све своје жртве у тражењу спаса Срби сма¬трају својим првим, јединим али и највећим које је србски народ у својој историји доживео.

По свему, Срби су чудан народ. Оно што знају они, знају и њихо¬ви непријатељи. Ако је слога вр¬хо-вни срб¬ски култ, исту ту сло¬гу србски непријатељи “душе¬бри¬ж¬нички” ко¬ри¬сте да, забијањем кл-инова у србско национално тки¬во, у па¬ра¬м¬парчад раздробе њи¬хову личну и колективну свест о припа¬да¬њу Србству. Тако је, на пример, током Другог светског ра¬та срб¬ским непријатељима успе¬ло да идеју о србској слози пре¬о¬брате у паролу о братству и једи¬н¬ству. Срби су на ту измену на¬трчали неконтролисано, а током на¬редних педе¬сетак годи¬на стваран је лажни култ је¬ди¬н¬ства који је, показало се у исто време, важио само за Ср¬бе и ни за кога више. Из та¬к¬ве култ¬не лабораторије про-истекли су отуђе¬ни Срби, ра¬срб¬љени Срби, раздвојени Срби, Срб¬и без памће¬ња, за¬борављени Срби, од¬бачен¬и Срби, Срби с извиње¬њем, Срби из по¬таје, они дру¬ги Срби. Очи¬гледно је да је тој и так¬вој поли¬ти¬ци је¬дини и искљ у¬чиви циљ био да, ако се то икако мо¬гне, од Срб¬ства не остане ни жив Србин, чак ни сећање на његов нацио¬нал¬ни дух.

Данас се многи Срби, већина Срба, скоро сви Срби, можда и сви Срби, препиру тражећи узрочник тим поделама. Многи налазе да су све данашње србске поделе зачете деловањем комунистичке ид-еологије. Али, макар колико се то чинило неспорним, врло је т¬е¬шко установити шта ко подразумева под комунизмом и бољшеви¬змом. Много се времена и снаге троши на дефинисање та два пој¬ма. А, у ствари, било би једноставније, и ефикасније, и корисније за србски народ да се прекине трагање за тим дефиницијама, за ко¬мунизмом и бољшевизмом самима по себи, а да се све жртве вла¬дајућег култа везаног за “зеницу ока” коначно и неопозиво врате на свој ис¬то¬чник – на Срб¬ство.

Утолико пре што је црквени раскол из 1054. године (подела на римокатоличку јерес и православце) одлучујуће утицао на судби¬ну и србске државе и србскога народа, тако да је Ватикан кори¬стећи угарску војну силу, од краја 12. до почетка 15. века “успео” да организује петнаестак крсташких ратова про¬тив право¬славних Срба у Славонији, Босни и Далмацији, а све са циљем да их римо¬ка-толи¬цизује и “укине” као творце изворне људске цивилизације.

И што је “Комунистички манифест” постао упутство за уништење Срба (и Руса), које је Карл Маркс нешто касније сместио у “мисао” да, “ако би фи¬зички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”.

Не може се започети рад на србској националној обнови без стварања националне слоге. А кад би се то успешно остварило, кад би србски народ постао свестан свог националног, или биолошког, или историјског положаја, било би већ то довољно да ка¬же¬мо да ће србски источници, као вал, запљуснути европску и свет¬ску цивилизацију својим непресушним и неуништивим духом исто¬ри¬ј-ског народа.

***

Много је разлога који улазе у основ међусрб¬ски¬х сукоба, мно¬го је појава које разједају србску националну душу и ко¬је уносе немир у сваког појединца, у сваку србску породицу, у срб¬ско дру-штво. Не усуђујем се да кажем који би од тих разлога био најпо¬губнији, али ту свакао спада и нетолерантност. Верни свом убе¬ђењу да о свакој ствари, макар она била и из највише научне, по-литичке или војне сфере, морају све знати, и сматрајући да је њихов лични став једини испр¬а¬ван и, као такав, малтене обавезујући за све друге, сви појединачни Срби такве ставове истурају у први план као једино објективне и прихватљиве. Овакви лични ставови јављају се као непремостива препрека у комуникацији са другима јер они, пре свега, делују као негација ста¬вова других. Ту¬ђа логика или ту¬ђе вредности ниподаштавају се, а лажна објекти¬в¬ност сваког так¬вог појединца претвара се у своју супротност.

У жељи, дакле, да се лични ставови прогласе једино објективним, многи догађаји тумаче се анационално или антинаци¬о¬нал¬но, при чему ти и такви ставови нужно добијају сва антисрб¬ск¬а обе-леж¬ја. Према томе, и међу појединцима, једнако као и ме¬ђу ве¬ћим гру¬пама, овакви ставови изазивају велике поделе, раздо¬ре или рас¬коле. Недовољно толерантан приступ расправама, одно¬сно не¬до¬вољна толерантност према ставовима других, изазива смутње ко¬је постају чврста основица и за национални раскол.

***

Ставови на основу ко¬јих се ствара наводни србски космополитизам, макар коли¬ко деловали пријемчиво и као препорука за улаз у западну цивили¬за¬цију и макар колико били засновани на лажима, по свему су (и јесу пре свега) анационални. Срби занема¬рују чињеницу да су се и Ита-лијани и Немци у другој половини 19. века уједињавали на националној основи. Знамо да су Срби током претходних двеју Југославија ипак живели раздвојени у разним др¬жавама, али сада, поштапајући се на разлоге лажног космопо¬ли¬тизма, србском народу негира се и право да се и он у одређеном тренутку уједини. На тај начин, по логици ства¬ри, сви ставови срб¬ског демократског “мишљења” према националној ствари, које углавном, на нашу несрећу, заступају србски интелектуалци, по¬ста¬ју обојени изразито антисрбски.

***

Још је др Арчибалд Рајс, велики пријатељ срб¬ског народа, упозоравао на опасности од онога слоја који се у Србији, с великим страхопоштовањем, зове интелигенција, а ко¬ји¬, опет, себе сматра надмоћним у односу на оне који не распо¬ла¬жу универзи¬тетском дипломом; односило се то, пре свега, на оне “ин¬телек¬туалце” који су студирали у иностранству и који су “у своју земљу донели углавном оно лоше из… земаља које су походили”. Јер, заправо, “истинска интели¬ге¬н¬ција је природан дар и происти¬че и из духа и из срца. Обични се¬љак може да буде сто пута инте¬ли¬гентнији од универзитетског про¬фесора са пола туцета диплома… Интелигенција је постојала све гордија и код ње су се све више гу¬била она лепа својства српског народа. Пре великог рата… још није била заразила омладину, па је чак и универзитетска омлади¬на, будући чланови ‘интелиген¬ци¬је’, још била родољубива… Над¬у¬вана ‘интелигенција’ се током ра¬та истицала кукавичлуком, а, што је још горе, неки интелек¬ту¬алци су искористили недаће свог народа за лично богаћење… Издавали су се за представнике про¬све¬ћене Србије… Захваљујући па¬жњи и почастима којима су је оба¬сипали а које су биле намењене храбрим браниоцима Србије… постала је још много гордија, надувенија и завидљивија него пре рата… Пошто је воде ниска осе¬ћања, ‘интелигенција’ клечи пред новцем… Част је непозната вред¬ност на берзи ‘интелигенције’… Многи припадници ‘интелиген¬ције’ би хладно жртвовали слобо¬ду, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од кори¬сти. Као и сва неморална бића, и интелигенција се диви сили, чак и када се највише злоупо¬треб¬ља¬ва… Уместо да гради, она је разгра¬ђивала. Она је жари¬ште трулежи и искварености” .

Тако је Човек говорио пре скоро сто година, а интелектуалци у Србији новијег времена, оличени у наводно србској акаде¬мији на¬ука и уметности, бројним универзитетима по Србији и нај¬раз¬ли¬ч-нијим културним установама свих нивоа и задужења, свој¬ски су се трудили да своје дело¬вање заснују на побро¬јаним особинама. Тако је, примера ради, по¬четком јуна 1992. го¬дине, Универзитет у Бео¬граду то своје “ин¬те¬лигентно” располо¬же¬ње изра¬зио једном де¬кла¬рацијом, “дубоко све¬стан драматичности ситуације у којој се, ус¬лед потпуне међу¬на¬родне изолације и крајње заоштрених унутра¬шњих прилика, на¬лазе срб¬ск¬и народ и гра¬ђа¬ни Србије, а по¬азећи од одговорности ко¬ју има као највиша на¬учна, образовна и кул¬турна институција Србије и доследан својим слободарским и дем¬о¬кратским традицијама”.

¬рочито позивали комунисти, они који су на истом том Универзи¬тету студирали, али не и дипломирали), лако се уочава да Универ¬зитет изједначује себе с “огромном већином грађана”, а стварање ту¬ђих држава на србском на¬ро¬д¬носном тлу сматра легитимним. Србима са западне стране замерало се што су сачува¬ли сећа¬ње на погроме током Другог светског рата над њихо¬вим бли¬ским пре¬ци¬ма, или на браћи, није требало да се позивају на своја пра¬ва, ни¬ти су смели да од¬говоре на ратни изазов хрватског нео¬ус¬таштва и мус¬ли¬ман¬ског фундаментализма. И даље: пошто лег¬и¬тимна власт у Србији “није показа¬ла довољно спремности да су¬штински и досл¬е¬д¬но демократизује политички и друштвени жи¬вот”, такозваној ме¬ђу¬народној за¬једници на најружнији начин ну¬дило се да крене у каз¬нену експеди¬цију на Србију, е да би се живот у њој “демо¬кра¬ти¬зо¬вао” по већ провереном америчком рецепту за “заштиту људ¬ских права”.

Мада признаје да су и неки “независни” интелектуалци које Ноам Чомски назива крдом независних умова, међу њима било је и про¬фесора са истог тог Универзитета, као и чланова наводно србске ака¬демије на¬ука, “под плаштом об¬је¬к¬тивности и непристра¬с¬ности, изрицали тешке и ув-редљиве оп¬т¬у¬жбе на рачун србског на¬рода, што је до¬приносило да се у свету формира крајње неповољна слика о Срби¬ји и српском народу”, Универзитет прећуткује сопствену ствар¬ну одго-ворност за стање у коме се србски народ нашао током траја¬ња пр¬вих двеју Југославија, нарочито у време док је Броз бри¬нуо о не¬говању “слободарских и демократских традиција” истог тог Уни¬вер-зитета.

А одговорност Универзитета у Београду (и осталих универзи¬тета и културних установа, наравно, заједно с академијом наука и уметности, наводно србском, која се углавном попуњава из тога “инте¬лектуалног” круга) за све оно што он окривљује другог, нај¬че¬шће неименованог, заиста је немерљива. Они сами највише су учи¬нили за “леву” ин¬доктринацију србског народа и његово расрб¬љи¬ва¬ње. На број¬ним факултетима, нарочито наставничким, “про¬из¬ве¬ден” је огро¬ман број идеолошки обрађених кадрова, добро при¬п¬рем¬љених да ту идеју пресаде у “остале” Србе. Таква “инте¬лигенција” бавила се наставом по ос¬нов¬ним и средњим школама и она је тра¬жила да се у настави свега и свачега до краја примењује “знање” засновано на поставци да је Броз “највећи син наших на¬рода” и да, осим њега, деца не могу и не смеју имати другог роди¬те¬ља. Такви “интелектуалци” су у психологију србске деце (поте¬к¬ле из најбројнијег народа у вишенационалној Југославији и, стога, у¬век рас¬положеног “хегемони¬стички”), утеривали соци¬јали¬сти¬чке прин¬ци¬пе утемељене на потискивању србског православља, на разби¬ја¬њу породице, на ра¬слојавању села и претварању сеоског становни¬ш¬тва у “радни¬чку класу” (градску сиротињу упу¬ће¬ну на месечну пла-ту, нај¬че¬шће недовољну за пре¬живљавање, али зато лако под¬ло¬ж¬ну манипу¬ли¬сању), на школ¬ском сис¬те¬му у коме је сваком ђаку (да не би био на улици, без посла, јер нај¬већи део ни¬је било оста¬в¬љен на селу да обрађује земљу, бави се сточар¬ством и бри¬не о производњи хране) било намењено да за-врши најмање сред¬њу школу, а можда и факул¬тет (јер су и сврше¬ни студенти виших школа остајали без посла, на улици), на бри¬са¬њу срб¬ских наци¬оналних обележја (примера ради, сре¬дином шезде¬се-тих година србски ђаци се у статистикама нису исказивали као Срби, већ ис¬кључиво као “Југословени”).

***

Политички ставови србскога света супротстављени по страначком опредељењу (мада су написане програмске разлике из¬ме¬ђу бројних странака скоро безначајне јер “нико неће рећи да му је мајка курва”), постају у једном тренутку осно¬в за директан сукоб екстремне опозиције са влашћу. Занемарују се примарни идеоло¬шки мотиви који су и довели до формирања од¬ређених странака, а у први план избија глад за влашћу као прак¬ти¬чан мотив. Логично, свака странка и формира се да дође на власт, ако може, али у срб¬ским борбама за освајање власти, национални и полити¬чки инте¬рес србског народа остају сасвим у по¬задини. Због тога, анти¬срб¬ска оријентација неких страначких руководстава у Србији до¬вела је до великих подела у народу.

***

Да би србски народ остао вечан и неуништив, сваком Срби¬ну мора бити света дужност да одбрамбену линију заштити или својим телом или својим бројним потпомством. Само бројне поро-ди¬це могу сачувати бројне трагове о србској прошлости и допрети до звезда у даљини. Данас, Десанкина порука србским мајкама жи¬вља је него икад, а моја маленкост упорно подсећа младе Србе и драге Србкињице да све што у Србству “живи и роди намењује се сло¬боди”. Србска Земља остаће Србска само ако њени Србчићи “по¬миле дољом и косом” и “никну као прва трава / да земља наша издесеткована / сва се замлади”.

***

Наци¬онални интерес србског народа мора се изједначити са верским интересом. Шантић је једном рекао да је мати домовина а не вера, али ја ћу приметити да ако нам се отме вера, бићемо лишени до¬мовине; Срби су ваљда једини народ на свету који променом вере мења и свој национални идентитет. Ако ову Шантићеву мисао схва¬тимо и метафорично, мораћемо се присетити и Иве Андрића који је на једном месту записао да ништа не може човека уништити као метафора. Метафора о вери и домовини нагове¬штава могућност за потпуно уништење Србства, али да се то не би догодило, потре¬бан је безгранични опрез.

Опреза, нажалост, нема, баш код Србске цркве. Примера ради, њен Архије¬рејски сабор у једном изузетно драматичном вре¬ме¬ну донео је Ме¬м¬о¬рандум који доводи у сумњу све, чак и наци¬оналну оријентацију те исте Цркве. Србска црква која стално инсистира на свом све¬то¬савском опредељењу, чак и у односу на доказане злочине према србском народу, понекад је расположена да узме мач и посече главу ономе коме би требало да буде мудри саветодавац. Пре тридесетак година, кад је у Србију почело да се увлачи вишестраначје, србски епископат забранио је парохијал¬ном свештенству да се меша у поли¬ти¬ку, а себи је оставио “право” да само она тумачи аутен¬ти¬чне интересе србског народа. Овде је интересантно поменути и једну изјаву владике бачког господина Иринеја Бу¬ло¬вића грчком листу “Катимерини”, у време док су Ср¬би на просторима западно од Дрине да пред хрватским усташтвом и искамским фундаментализмом спасу живу главу, да тада није во¬ђен верски рат, већ да су у том рату само искоришћена ре¬лигиозна осећања наших људи. И то је знак колико Србска црква сл¬або схвата оно што се збива са србским народом. Или је то из¬ја¬ва којом се не желе наљутити Ватикан и носиоци исламског фундамен¬та¬лизма, упркос томе што се таквом “философијом” србском народу нуди ду¬ховни раздор.

***

Срби се обично надмећу и бескрајно хвале познавањем сво¬је историје. Ми смо у овим невољама добрим делом и због тога што не знамо своју историју. Почетак свих зала и свих раскола, свих деоба и свих несрећа у србском народу лежи, уверен сам, у вечити¬м сеобама.

Срби су се одвајкада селили, од времена кад су срб¬ска пл¬мена били и Скити, и Трибали, и Илири, и Пелазги, и Сабињани, и Етрурци, и Трачани, и многи други, од времена кад су србска племена трчала по Средоземљу као по свом дворишту и кад су Срби, ка¬ко то казују неки стари извори, живели на простору од Атлан¬ти¬ка до Владивостока. Обично, под ути¬цајем германске школе, ми при¬ча¬мо о наводној великој сеоби на¬рода и доласку Словена на Балкан негде у шестом или седмом ве¬ку. Олако занема¬ру¬јемо сазнања оз¬биљних научника која казују да су Срби на овом подручју жи-вели и коју хиљаду година раније. Археолошка откри¬ћа Милоја Ва¬сића доводе Србе у везу са винчанском културом, а истражи¬ва¬ња Радивоја Пешића казују да је ви¬нчанско писмо бли¬з¬ак сродник србске ћирилице, те да се етрур¬ско писмо може чита¬ти само пре¬ко те ћирилице. Такви закључци повод су савременим научни¬цима владајуће школе (германске!) да их без икакве рас¬пр-аве од¬баце. Тако, на пример, Драгослав Срејо¬вић, дан после об¬јављи¬вања јед¬ног опширнијег новинског текста о Пешићевим от¬крићима, са¬општава у једној телевизијској еми¬си¬ји да су то чиста до¬мишља¬ња и најобичније бесмислице. Али за¬то, три-четири да¬на касније, сазнајемо из београдске Политике да су хрватски знан¬ственици “приопћили” јавности како ће они св¬оје “подријетло” померити за пет тисућа година уназад. Срби за¬немарују чињеницу да су се Хрвати померали према истоку само захваљујући дело¬ва¬њу њи¬хо¬вих западних римокатоличких и војних са¬везника, а није искљ¬у¬чено да ћемо једнога дана, ако будемо лаба¬ви као до сада и као што јесмо, пружити Хрватима могућност да дођу до обода винчанске културе и да ту културу једноставно про¬гласе својом, кад је већ Срби неће. Винчанска култура јесте нечије наслеђе, није цео свет пропадао одједном и није тај исти све¬т размењивао своја станишта истога дана, у целости, и пресељавао се без разлога одри¬чу¬ћи се сво¬је дотадашње културе. Култура ни¬је дневна тековина и неве¬роватно је да нека наводно дивља сло¬вен¬ска племена за циглих четири-пет векова достигну цивилизациј¬ски и културни ниво немањићке Србије, на пример.

***

Најзначајнија последица свих оваквих сеоба јесу део¬бе, пре свега велика деоба на дошљаке и староседеоце. Старосе¬де¬о¬цем се у једном тренутку проглашава и онај који је коју годину или коју генерацију раније негде био дошљак. Дошљак постаје и онај који је или лично или у претходној генерацији био старо¬седе¬лац на једном другом србском простору. Дошљаци и староседе¬о¬ци јесу зла коб свеколикога Србства: они су само Срби краткога пам¬ћења, они су чврста подлога за расрбљавање, преверавање и са¬мо¬затирање.

Дошљаштво и староседелаштво понајмање су физичке појаве или, како би се то рекло: премештање са једног места на друго. Било би најприродније да пресељавање не оставља на човеков мен¬тални и интелектуални склоп толико негативних последица као што се то дешава у србским условима. Код Срба нема недоумица: свака од ових категорија појединачно делује на другу са скоро не-пријатељских, или барем конкурентских позиција. Висок степен самосвести код сваког појединачног Србина, као и код група, ус¬ло¬вљава раскол у новоствореним конгломератима. Староседео¬ци су, свакако, у предности. Они су на “свом” и, из психолошког аспекта, утолико сигурнији. Дошљаци, опет, без обзира на своје појединачне или групне вредности, на известан начин су инфери¬орни, без ослонца и, спремни да истакну и докажу своје квали¬те¬те, утолико агресивнији. Оба ова фактора, сигурност и агресив¬ност, довољна су да подстакну суревњивост, завист и нетрпељи¬вост. До расцепа остаје само мало.

У свему, очигледно је да у први план избијају лични фактори и интереси обеју групација. Свест о припадању истом народу сасвим се потискује, чак и у подсвест. Никоме не долази у памет да су сви они (и сви ми) истовремено и дошљаци и староседеоци, да смо сви ми однекуд дошли и да нам је, можда, суђено да опет некуд одемо. И даље ћемо бити, на томе другом месту, и дошљаци и ста-роседеоци. А тамо, као и овде, као и на свом ранијем станишту, не¬оспорно је да смо сви ми били и остали Срби. Да парафра¬зи¬рамо Рајка Петрова Нога који једном рече да су све то, бре, Срби!

***

Током претходних деценија, у дневној и периодичној штампи оглашавали су се поједини наши врхунски интелектуалци својим медитацијама о наводним разликама изме¬ђу, условно речено, Шумадинаца и монтањара, или брђана, пре све¬га Црногораца, и тако увели у игру, барем као наговештај, још је¬дан изузетно осетљив мотив за поделе. Србија и Црна Гора две су самосвојне србске државе са сопственим династијама. У Црној Го¬ри развијен је култ слободе до мита о непобедивости, наводно до¬ка¬заног за време тур¬ских похода Европом. По црногорском схва¬та¬њу, Србијанци нису били те судбине, пошто је Србија своје цар¬ство изгубила на Косову а самосталност стекла тек после вишедеценијске борбе Карађор¬ђеве, Милошеве и њихових наследника. (Исто-времено, дакле, кад и Црна Гора, али то Црногорци не помињу). Та супротстављеност двају схватања и двеју династија на известан начин отклоњена је (1918) одлуком подгоричке Србске Велике На¬родне Скупшти¬не о непосредном уједињењу Црне Горе са Ср¬би¬јом. Ипак, сепа¬ра-тистичке тежње у Црној Гори задржале су се и даље, да би ства¬рањем црногорске нације и деловањем њених ин¬сп¬и¬ратора тај мит о посебности Црногорства култивисан и разви¬јан као супрот¬ност Србству.

На другој страни, у Србији, јавља се одређен отпор према црно¬горској словенској (србској!) грани, пошто се сматра да су мон¬тањари, Срби из Црне Горе, или Црногорци насељени по Србији, заузели много више кључних позиција но што би им припадало и што Србија може поднети, те да ти исти монтањари у Србији на¬стављају са ниподаштавањем Србства и његове свеколи¬ке извор¬ности. И ставови изречени у већ помињаном Мемо¬рандуму Светог архијерејског сабора Србске православне цркве окренути су против јединства Србије и Црне Горе, што такође важи и за један ранији захтев је¬д¬не групе србских академика да се власт у Срији промени а на чело Србије дође аутентични Србин. Мало је необично што у овој гру¬пи академика има и оних који су пореклом из Црне Горе, али су рођени у Србији. Но, ако се узме у обзир да је онима који су жи¬вотно заинтересовани за власт до¬вољ¬на било колика територија, онда треба разумети и све те ака¬демијске ставове. Како и међу ауторима Меморандума Србске православне цркве има архијереја и са једне и са друге стране, мо-гло би се то узети и као потврда да се на обема странама тежи подели врховне духовне власти. Црного¬р¬ски заслужници с обеју страна, са неспорно широким кругом при¬сталица, у рукама држе исту јабуку раздора. После расцепа тре¬ба¬ло би да остану бар две ја¬сно видљиве целине: Србија и Црна Го¬ра, што је сасвим до¬вољно да свака страна оној другој “набаци” бу¬дући лични феуд.

Нешто друкчију јабуку (раздора) у својим рукама држе Срби из Србије. Живећи у земљи која у својим границама окупља већину ср¬бског народа, они су махом заборавили на своје саплеме¬нике који су, стицајем већ помињаних околности, остали изван тих граница. (Однедавно, од јуче такорећи, из чиста мира забо¬равили су и Срб¬ску Крајину). Кад год су ти “спољни” Срби били до-ведени у стање да се боре за свој биолошки опстанак, обраћали су зе за по¬моћ сво¬јим сапле¬ме-ницима у Матици. Испуњавајући сво¬је рођач¬ке обаве¬зе прихва¬та¬њем избеглица и пружањем материјал¬не пот¬поре, они машто¬ви¬ти¬ји, самозадовољнији и самодовољнији “унут¬ра¬шњи” Срби најпре су формулисали синтагму “избегли¬це¬-изели¬це”, а по¬том и питање зашто се они тамо (они који за себе говоре да су Срби, а да ли су Ср¬би, Срби из Србије у то баш и нису сигур¬ни) бу¬не и не приста¬ју на поримљење, а не “да нас овде узнемира¬вају”. При томе, ови се “унутрашњи” Срби, циљно забо¬равни, и не досећају добровољачког доприноса истих тих “спољ¬них” Срба у србским ослободилачким рато¬ви¬ма, нарочито у они¬ма од 1912. до 1918. године.

И чињеница да се на србијанској страни врло много и врло често инсистира на негирању црногорских посебности, пре свега цр¬ногорске нације, додатно компликује однос Србије и Црне Горе и продубљује сукоб у оквиру ових народносних група. Иако се не мо¬же порећи исти историјски извор србског и црногорског народа, неку њихову особеност ваља у овим условима поштовати. Кажем: у овим условима.

Са тим у вези подсетио бих на раније изјаве појединих србских опозиционих политичара да границе Србије треба проширити на све територије на којима живи србски народ, укључујући и србску Црну Гору. У више наврата покушало се указати да таква будућа држава не би могла задржати назив Србија, нарочито због тога што црногорска особеност налаже да таква држава (србског народа) добије друго име. Не би било добро да се та држава назове неком врстом сједињених србских држава, јер, и сама чињеница да се говори о нечему што је “сједињено”, садржи у себи, као сопств¬е¬ну су¬протност, и државноправну основу свакој од уједињених компо¬ненти да се, у одређеном тренутку, кад им нешто не буде одго¬ва¬ра¬ло, издвоје из те заједнице. Предлагао сам, због тога да, за слу¬чај да некоме падне на памет да створи некакву конфедералну Југо¬сл¬а¬вију, максимални циљ сваке политичке странке србске оријента¬ције морао би бити да све крајеве настањене србским жив¬љем уведе у нову јединствену државу под именом Србска Земља. Мада је за наша схватања о именској структури овакав назив по¬ма¬ло необичан, он би био сродан са многима које свакодневно сре¬ћемо, али о чијем значењу и не размишљамо: Енгланд (Енглеска Зем¬ља), Холланд, Ниедерланд (Ниска Земља, Низоземска), Греенланд (Зе¬лена земља), Деутсцхланд (Немачка Земља), Нењ Зеаланд (Зе¬мља Нове Усрдности). И у нашој историјској и говорној традицији, као сећање на самосталну србску државу у Зети, често се може чу¬ти израз Зета земља. Преведен и на друге језике, назив Србска Земља на најприкладнији и најразумљивији начин исказивао би су¬штину србске државне заједнице, србске етничке територије и србског националног и духовног бића.

***

Треба оставити времену чијим су се протеком и нагомилавале многобројне разлике међу Србима, да се по историј¬ско¬м сле¬ду, али и стварањем истих културних, економских, духов¬них и политичких услова за све Србе, те разлике постепено смање и, је¬д¬нога дана, ако Бог да, нестану. Што се пре неутралишу раз¬ли¬ке из¬међу Србије и Црне Горе, нарочито у схватањима о сопст¬ве¬ном ау¬тентичном историјском развоју, самониклим државним тра¬ди¬ци¬ја¬ма и, понегде чак, о сопственим етничким посебностима, што се пре заборави на разлике настале сеобама, што пре схватимо да нам нема опстанка ако се не вратимо православљу и да смо сви ми јед¬ни исти Срби, свеколико Србство пре ће се вратити култу Сло¬ге, мање као миту а више као стварности, више као схватању о ка¬ра¬к¬теру србског националног бића а мање као подстицају за крај¬њу ну¬жду.

***

Својевремена иницијатива Србског националног вијећа Славо¬није, Барање и Западног Срема за оснивање Савета национал¬не слоге обез¬вређена је у оном тренутку када су се ње дочепали стра¬нач-ки лидери. Најбољи доказ о томе оставио је Вук Дра¬шковић у свом тексту Основ декларације – национално помирење Срба, објав¬ље¬ном у Политици 2. априла 1991. године. Он се, на¬име, по¬зива на иницијативу свог покрета обнове, наводно срб¬ског, из сеп¬тембра 1990, да се покуша “што пре доћи до једног документа, нацио¬нал¬ног, који би представљао минимум српског националног про-грама који, иначе, на жалост немамо од Гара¬ша¬нина па до данас”.

Чудо једно, у недостатку “једног документа и Гарашанина”, сви се размећу својим србским националним програмом, баш као да је то прича за лаку ноћ, децо, о Али-Баби и седам патуљака или о Снежани и четрдесет хајдука. Податак да је Кнежевина Ср¬би¬ја још 1844. имала свој национални програм у Начерта¬нију чији је један од аутора био Илија Гарашанин (1812-1874), поли¬ти¬чар и државник, администратор уставобрани¬те¬љ¬ског режима, министа¬р мало унутрашњих а мало спољних послова Србије, а 1861. го¬дине и председник ми¬нистарског савета, злоупотребљава се при истицању захтева да Србија и у овом вре¬ме¬ну мора имати неки сли¬чан документ, доступан свакоме Србину, али и осталоме све¬ту. Таман тако, упркос чињеници да је само реткима познато да је Начертаније било изузетно строго чува¬на тајна и да се у србској јавности до 1906. године није ни знало за њега. Раније су са њим били упознати, вероватно, само држа¬в¬ници и политичари који су били лични Гарашанинови пријате¬љи, кнез Александар Карађор¬ђевић коме је тај спис био и упућен као кнезу Србије (1842-1858), кнежеви Милош и Миха¬и¬ло од почетка своје друге вла¬да¬вине (1858-1868), Милошев син Ми¬лан, најпре књаз (1868¬-1882) а потом краљ (1882-1889), и Гарашанинов син Ми¬лу¬тин, такође политичар, мини¬стар и председник вла¬де. Од страних земаља, поуздано знамо да су за њега знали и има¬ли његову копију Аустрија 1883. и Угарс¬ка 1886. године. Тих годи¬на о овом спису биле су обавештене и Ен¬гле¬ска и Фран¬цуска, а Русија можда и за владе Александра Кара¬ђорђевића, током педесетих година 19. века.

***

Будући да повремено истичем, мада узалуд, да највећи број водећих србских интелектуалаца (боље рећи: интелек¬туалаца поте¬клих из србског народа) своје знање подређује дневним полити¬чким по-требама, противно интересима сопстве¬ног народа (боље рећи: народа из кога су потекли), желим да на крају ове приче по¬ступим друкчије од те велике групе и кажем да, уколико се неком учини да вре¬ди опстати као Србин, тај неко биће принуђен да, у скором времену, у својој земљи, под влашћу која себе назива срб¬ском и препоро¬дите¬љском, приступи обнови србских народних школа и србских вредности у њима, почев од срб¬ске ћирилице и срб¬ских народних песама, мелодија и обичаја, преко србског го¬во¬р¬ног јези¬ка, србске повеснице и србског земљописа, до србског православља и породице, све са циљем да се спречи биоло¬шко уни¬штење србског народа и да се очува србска национална суп¬стан¬ца, односно срб¬ско национално биће. И биће принуђен, због тога што не може по¬стојати нити оп¬стати држава без територије, да сопствену нацио¬на¬лну територију штити од неконтролисане и планске распродаје обрадивог и другог земљишта страним држав-љанима. И, без об¬зи¬ра на све благоглагољиве причице о прива¬ти¬зацији, тренутак је да Срби озбиљно промисле о променама у имо¬винском праву на зе¬мљу: да земљу може поседовати само онај ко је лично обрађује; да земља не може бити предмет појединачне или какве друге ку-попродаје; да власник остале земље буде држа¬ва која би је и да¬ва¬ла на коришћење заинтересованим обрађива¬чима; баш како је то било уређено у време цара Душана, у злат¬ном србском средњем веку.

Данас, само је то суштина србског националног програма и само у томе треба видети тренутни србски национални интерес.

Јер, народ који не препознаје свој национални интерес у време кад се најмоћнији србски неприја-тељи са обешчовеченог демо¬кра¬т¬ског запада позивају на свој нацио¬нални ин¬те¬рес, и то баш у Србији, препушта се сопственом биоло¬шком уни¬штењу. Зна¬мо ли то, морамо се запитати да ли ова ге¬нерација срб¬ских људи има пра¬во да своје непосредне наследнике, и наслед¬нике сво¬јих наслед¬ни-ка, остави без изгледа на биолошки опста¬нак.

***

Потписнику ових редака чини се, можда и наивно, да србски национални програм постоји.

Не зове се баш тако, али се њиме исказује смисао србске наци¬оналне мисли да сви Срби живе у једној држави. У својој основи, то је баш оно што тражи Химна Светоме Сави позивајући Србе “са свих страна”, “с мора и Дунава”, да “к небу главу” подигну, та¬мо угледају “Саву Србску славу”, да се с њим “србска срца сва” ује¬дине, када ће “сунце мира, љубави / да нам свима сине”. Као врхов¬ни циљ, дакле, Химна истиче духовно уједи¬њење свих Срба, одно¬с¬но свесрбско сједињење у Светосављу.

Наравно, србска држава (или: они који србску државу воде по нашем избору таквом какав је) не може дефинисати своје циљеве баш у тој форми, али је ван сваке сумње да и њен идеал (и њихов) мора бити уједињење свих србских територија, на начин који би отклонио све сумње у погледу будућег устројства будуће државе у којој би србски народ живео. Морала би то бити једна држава, са једном влашћу (“Нит је било нити може бити / једна земља а два господара”), где би се до учешћа у вла¬сти стизало избором,а не договором племенске, партијске или какве друге хијерархије.

“Са свих страна сви Срби”, лишени свих комплекса укључујући ту и страх од неупознатости са националним програмом, са Светим Савом у срцу и Светосављем у души, творили би државну организацију досад непознату многовековном држа¬во¬тво¬рачком искуству србском, државу засновану на хиљаду¬го¬дишњим тради¬ци¬јама србске саборности, државу која би мо¬гла избрисати веро¬ватно најпогубније србске поделе на “дошљаке” и “староседеоце” (на “дођоше” и “нађоше”). Да би се до тако високог циља стигло, већ у почетку морају бити постављени максимални захтеви, без прелазних решења. А максимални циљ свих србских политичких делатника морао би бити да се сви крајеви настањени србским народом уведу у јединствену и самосталну србску државу под име-ном Србска Земља.

Сви србски крајеви морали би у Србску Земљу ући под сво¬јим земљописним називом, равноправно, неоптерећени било каквом или било чијом величином, заслугом, традицијом, исто¬ријом или намером. У односу на остали свет, а нарочито у односу на бројне не¬посредне суседе који Србију, било колика да је, сматрају државом створеном чак и на њиховим наводним територијама, назив Србска Земља представљао би заштитни знак за будућу државу србског народа. Било какав покушај са стране да се агресијом, вер¬балном или војном, окрњи србски национални простор назван Србска Земља, српском народу на¬лагао би свету обавезу и давао неспорно право да свим распо¬ло¬живим средствима брани своју Отаџбину и целину свог нацио¬налног бића. Називом Србска Зем¬ља јасно би се обележила државна и национална територија која не¬сумњиво припада срб¬с¬ком народу, а нико не би могао оправдати, ни пред собом ни пред другима, евентуалну намеру, још мање покушај, да при-своји или нападне, угрози или отме макар и делић тако назване државе.

То би, у извесну руку, било благо рашчлањење управо помену¬тог става да би сви Срби требало да живе у истој државној за¬једници, и то би био вербални израз трајног србског националног програма. На који би се начин то оствари(ва)ло и у ком би се вре¬мену то десило (дешавало), зависило би не само од војних и по¬ли¬тичких прилика у свету, већ и од духовне оријентације и нацио¬налног расположења свега србског живља.

Без духовног сједињења србског народа неће вредети ни најлепше срочен национални програм.

***

Да ли је “Теслином народу” ишта од овде записаног било прихватљиво, остало је непознато, али се овоме потписнику чини да све то није суви¬шно сачувати “за после”.

Илија Петровић / Васељенска