Мирослав Пушоња: Моћ мањине – како Русија и локални избори обликују српску политичку сцену

Ако су ичему послужили ови локални избори као и оно гласање у Генералној скупштини Уједињених нација (ГСУН), онда је то још једном показан јасан увид шта нам значи Русија. И у једном и у другом случају мањина је победила. Већина је била подељена на оне који јој контрирају и оне друге који чекају. Русија је у ГСУН бранила истину. Тим чином бранила је и Србију и РС. У изборну трку у Србији није се мешала.

И овде је мањина победила. Између ова два система ипак постоји разлика. И овде, на локалу, је надполовична већина одложила да се изјасни, ”За” или ”Против”. А зашто? Јер им је преко главе политичких превирања и обећања која се газе. Шта они чекају? Да неко други уреди живот по њиховој вољи или нека све иде како иде! Јер овде и ”Руска странка” неће са Русијом! Хоће у ЕУ која нас отворено уништава.

Не кажем да је надполовична бројка оних који би кренули за неком имагинарном странком која би рекла: Није био геноцид у Сребреници, Косово је окупирана територија Србије и напуштамо сваку нагодбу која га удаљава од реинтеграције у Србију, Српска Република је ентитет загарантован Дејтоном и сва антидејтонска решења, као један од потписника, ми одбацујемо, Десио се геноцид али у Независној држави Хрватској, и то ћемо обелоданити свету, Из моралних разлога нећемо никада увести санкције Русији, Напустићемо економски модел који Србију демографски празни. Да станем.

Да ли је ту нешто нетачно? Да ли би то требало урадити? Требало би! А зашто не урадимо? Јер је вероватноћа да се то деси (без Русије) равна нули. Коју год тачку да погледате она је усмерена на неког европског (а светског) играча или оног из САД. Банкари против, НАТО агресор против, Ватикан против, САД против, Велика Британија против, Немци против. И приде Турци ”изјелице”.

Хоћу да кажем да ни оне 1804. није Србима пало на памет да дигну буну јер су тог дана ресетовали мозак и рекли више нема робовања, Турци су неподношљиви. Није тако било! Турци су били неподношљиви од првог дана. Можда би и ја размишљао другачије да нисам друговао са Др Животијем Ђорђевићем, аутором десетине књига на задату тему. У тротомном делу, ”’Сатирање Срба у 19. и 20 веку”, он је јасно показао зашто Србије не би било да није било царске Русије. Био је малолетан, а ипак четник. Из Мале Дренове где су расли прави Срби. Затваран од Озне и ”пуштан да побегне”. Праћен од ДБ-а до последњег радног дана. Ипак је закључио како је закључио. Када је Русија била нападнута и слаба, Срби су увек страдали. Није било европског народа који би нас заштитио. Напротив, било их је много спремних да нас ”купају ” челиком.

Ови што не дају глас, није да немају свој став али виде да радикалне промене (за сада) не може бити. Такав је однос снага. А када је тако, онда овај јединствени случај у српској историји, да вођа позиције је у ствари и модератор опозиције, није тако лош. Можда је и једино могућ. Милоша су његови савременици звали кукавицом, развратником, среброљубцем и ко зна како још. Тек касније, када су видели остале, мали Милош, постао је Велики. Ја знам да овог данашњег све док буде жив, никада и ниједан уџбеник неће дефинисати као неког ко је урадио све што је у том тренутку било могуће. Напротив! А можда је урадио. Ја сумњам али то за историју не значи ништа. Дакле, Русија! У противном, ма колико да вам звучи невероватно, лепеза нових народа насталих од Срба, биће проширена.

Иначе, давно је записано да тежак терет живота, појачан сталним одбијањем жртвовања, рађа ЗЛО. То људе претвара у монструме који свесно праве зло и намерно производе бол и патњу код других као и потребу за осветом, а то је ПАКАО. Дакле, није задатак који решавамо дефинисан питањем како избећи патњу већ како избећи зло. Патње ће увек бити. ”Каине, где ти је брат Авељ?” и даље лебди изнад наших глава. Ко издржи до краја, тај ће се спасити (да не ”изгуби” Авеља у себи). Ето, тако ја То видим!

Мирослав Пушоња / Васељенска