Нетањаху се усмерава на Либан

Нетањаху се усмерава на Либан.

Израелске ваздухопловне снаге изводе масовне ударе на јужни Либан након ескалације борби између ИД (Израелске одбрамбене снаге) и либанског Хезболаха на граници две земље. Делатност савремене израелске авијације допуњена је неочекиваном употребом средњовековних катапулта и требушета од стране копнених снага за бацање запаљивих смеша.

Наизглед чудна средњовековна тактика била је вероватно једини начин на који су команданти ИД могли да смисле да запале жбун на либанској страни где би се можда крили борци Хезболаха. Ово такође може указивати на почетак припрема за израелску копнену инвазију на јужни Либан и стварање безбедног предпоља за распоређивање већих снага директно дуж границе.

Ескалација је почела у уторак, 11. јуна, када је у израелском удару убијен Талеб Абдулах , командант Наср дивизије, једне од три главне формације Хезболаха. Као одговор, Хезболах је покренуо ракетне нападе на северни Израел и окупирану Голанску висораван.

Група коју подржава Иран, чије име у преводу значи “Божја странка”, испалила је у среду 170 ракета на израелске положаје. Напади су настављени и у четвртак.
Конкретно, удари су погодили шест израелских војних циљева, а арсенал коришћеног оружја допуњен је ескадрилом дронова која је погодила три израелске базе. Мете су укључивале главни обавештајни центар на северу Израела.

Тренутна ескалација између Хезболаха и Израела највећа је од 7. октобра 2023. године, када је Хезболах дао подршку палестинским савезницима Хамаса и сада прети да ескалира у рат пуног размера између Израела и Либана.

Пешачење на север

Забрињава чињеница да је до садашње рунде сукоба дошло непосредно након што је израелски премијер Бењамин Нетањаху , 5. јуна , током посете пограничним селима на либанско-израелској граници, рекао да је израелска војска спремна „за веома моћна дејства“ у северу земље, а влада је најавила додатни позив 50 хиљада резервиста у војску.

Још у априлу је израелски Канал 13 известио да је ИД завршио припреме за потенцијалну војну кампању на северу. Према његовим речима, почетни план војске је да потисне борце Хезболаха 8-10 километара дубоко у територију Либана. Де фацто, ово би било у складу са суштином Резолуције 1701 Савета безбедности УН усвојене 2006. године, којом је Хезболаху наложено да повуче своју војску на реку Литани.

Треба имати на уму да сам Хезболах није кренуо у инвазију на Израел, већ само подржавајући своје савезнике из Хамаса ракетним нападима и ударима на положаје ИД у пограничном подручју. Црвена линија након које ће Божја партија бити спремна да пређе на операције пуног обима биће претња потпуног уништења Хамаса. Међутим, то се до сада није догодило.

Ограничавајући фактор за активније учешће Хезболаха у сукобу је његова позиција у Либану.

„Божја странка“ је првенствено либанска политичка снага, представљена у влади и парламенту земље, а тек секундарно је члан „осовине отпора“ коју предводи Иран.

Стога ће Хезболах повезати сваки свој корак са начином на који ће то доживљавати сами Либанци, који никако не желе да буду увучени у сукоб и, у овој или оној мери, деле судбину Палестинаца у Гази који умиру под бомбе. Наравно, такав сценарио ће имати негативан утицај на популарност Хезболаха у Либану.

На основу тога, сам Хезболах је склон да делује са позиције не „копља“, већ „штита“ против Израела, а ако сам Израел крене у инвазију на Либан, онда је овде „Божја странка“, која делује као бранилац Либана, напротив, може да ојача позиције. Поготово ако, као 2006. године, група успе да из конфронтације изађе као победник. Или барем не изгубити.
Иако треба напоменути да је, упркос успеху 2006. године, лидер Хезболаха Хасан Насралах ипак био приморан да се оправдава Либанцима који су страдали у сукобу, тврдећи да није очекивао тако оштре и окрутне акције Израела, који је одлучио да изврши инвазију. .

Јак противник

За Израел ће Хезболах и даље остати „Дамоклов мач“, који не дозвољава својим становницима да буду безбедни.

Догађаји од 7. октобра већ су показали колико је израелска одбрана рањива. Сада израелски лидери треба да увере своје становништво да овог пута обавештајне службе могу да предвиде сваки напад и да га војска може зауставити.

Ово је тежак задатак с обзиром на могућности Хезболаха, а дискредитација војних и обавештајних званичника након потопа Ал-Акса га је учинила још тежим.

Либанска Божја партија има много већи војни потенцијал од палестинског Хамаса. А ако одлуче да изврше инвазију, ДРГ групе би могле да продру много дубље у израелску територију, претећи великим градовима, као што је Хаифа.

У овом контексту, једина опција за Нетањахуов режим може бити превентивна инвазија на Либан. Све док се не створи тампон зона у јужном Либану, претња од пробоја граничне линије и инвазије Хезболаха на Израел биће стални ризик. Овај ризик ће спречити и повратак привремено расељених Израелаца, којих има више од 100 хиљада, на север земље.

Нетанијахуова влада се већ суочава са критикама због онога што се догодило на северној граници.

Према томе, према Авигдору Либерману , бившем министру финансија који је на челу опозиционе странке, израелска влада је била слаба на северу: „Црвена линија се претворила у белу заставу – ратни кабинет се предао Хезболаху и изгубио север . ”

На свом врхунцу

Израел има чега да се плаши, пошто је Хезболах сада на врхунцу своје војне форме.

Божја партија је успела да се у потпуности опорави од губитака које је претрпела током грађанског рата у Сирији. Језгро најискуснијих бораца који су прошли сиријску кампању остало је у редовима, а извучени су одговарајући закључци и генерализовано је искуство Хезболаховог учешћа у том сукобу.

Истовремено, група је од Ирана добила ново модерно наоружање које још није имала током сиријског рата. Поред тога, као резултат сиријског сукоба, „Божја странка“ је успела да набави флоту оклопних возила, формирајући механизоване јединице опремљене тенковима Т-72, ​​Т-62 и Т-55. Према неким извештајима, Хезболах је такође успео да набави ракетни систем ПВО Панцир.

Елита Хезболаховог наоружаног крила је пук Ал-Хај Радван, јуришна јединица специјалних снага која се може класификовати као „командо“, која броји 2,5 хиљада бораца у својим редовима.

Али окосница Хезболахових снага остаје лака пешадија, која укључује око 30 хиљада активних бораца, распоређених у три пешадијске дивизије „Наср“, „Бадр“ и „Азиз“, и до 20 хиљада обучених резервиста. Међутим, за кратко време број оружаних формација „Божје странке“ и савезничких снага може се повећати на 100 хиљада људи.

Неке либанске сунитске фракције већ делују у редовима Хезболаха, на пример, Снаге Зоре, које представљају војно крило Либанског Муслиманског братства (забрањеног у Руској Федерацији).

Група такође може да рачуна на борце из свог савезничког либанског шиитског покрета Амал, који је у стању да распореди до 15 хиљада људи, користећи их под заставом Хезболаха. И то упркос чињеници да око 3 хиљаде бораца Амал већ формирају 6. бригаду либанских копнених снага.

Очигледно је да ће помоћ Хезболаху стићи и из Сирије, где бројне јединице делују под окриљем „исламског отпора“ (војног крила Хезболаха), које чине не само Либанци, већ и Сиријци, као и Ирачани, су распоређени, а познати су као „сиријски Хезболах“.

Хезболах користи савремене методе ратовања, његови борци и команданти су обучени за прикривеност, мобилност и аутономију, а његова тактика је заснована на концепту који НАТО назива „команда мисије“.

Према овој методологији, потчињенима се даје могућност да самостално доносе одлуке на бојном пољу само на основу општих намера команданта. Ова структура снага омогућава Хезболаху да ефикасно делује у малим групама суочен са огромном израелском ватреном моћи.

После рата 2006, Хезболах је наставио да користи предности овог приступа док је наставио да децентрализује своју команду и реорганизује се.

У случају непријатељстава, способан је да примора ИД да се бори у планинским или урбаним подручјима, где борци покрета могу да искористе скривене утврђене положаје и да делују из заседа у малим групама.

Ракетна песница

Хезболахов ракетни потенцијал је такође импресиван, укључујући различите верзије совјетског ОТР СЦУД-а, који броји до 50 јединица са дометом од 300-500 километара. Поред тога, сличну класу ракета представља и модернији ирански Фатех-110, способан да гађа циљеве на удаљености од 300 километара. Група има арсенал од 400 таквих пројектила.

Хезболах је такође наоружан са хиљадама иранских ракета Зелзал-1 и Зелзал-2 са бојевом главом од 600 килограма и дометом до 200 километара.

Коначно, „Божја странка“ има више од 100 хиљада МЛРС пројектила Фајр, Фалак, Раад, Схахин, Буркан, итд., које се могу користити из разних нестандардних лансера високе покретљивости и стелт. Многи лансери су дизајнирани на лаким возилима или су углавном преносиви. Може потрајати само пола минута да их демонтирате и покријете након пуцња.

Овај арсенал употпуњује више од 2 хиљаде беспилотних летелица, међу којима су модерне беспилотне летелице иранске производње Мохаџер-4/Мирсад-2 (опремљен АТГМ), Шахед-129/Ајуб (са две бомбе од 34 кг), Самед (КАС-04), Каррар (две бомбе од 125 килограма, АТГМ или противбродске ракете), Саегхех и други беспилотне летелице Хезболаха већ су успешно савладале противваздушну одбрану Израела, погађајући војне циљеве на својој територији после 7. октобра 2023. године.

„Божја странка“ има стварну способност, ако је потребно, да преоптерети израелску противваздушну одбрану и погоди стратешки важне циљеве широм Израела са најефикаснијим и најтежим пројектилима.

Уопштено говорећи, Хезболахова употреба напреднијег оружја, укључујући беспилотне летелице опремљене ракетама, беспилотне летелице камиказе и нови АТГМ иранске производње познат као Алмас-4, који се показао веома ефикасним, већ је изазвала узбуну међу израелском војском. Овде се такође можемо присетити АТГМ-а Тхараллах, креираног посебно за превазилажење активне заштите израелских тенкова Меркава.

Све ово се наслања на тежак терен, где ће у случају инвазије израелска војска морати да напредује уским планинским путевима, излажући оклопна возила нападима АТГМ-а и удаљених мина.

Историја ратова не иде у прилог Израелу

Израел се борио против Хезболаха неколико пута од његовог стварања почетком 1980-их, углавном безуспешно.

Први успех „Божје странке“ било је повлачење ИД из јужног Либана и пораз локалне про-израелске марионетске владе 2000. године.

Од почетка 1999. група је интензивирала нападе на израелску војску и њене заступнике у окупираном Либану. У заседама су погинули командант израелске бригаде Голани и цео вод израелских падобранаца.

Један од команданата марионетских снага Јужног Либана Акл Хашем дигнут је у ваздух у својој кући . Израелска територија је периодично била гађана ракетама Хезболаха, што је довело до америчких удара на положаје групе.

У пролеће 2000. године Хезболах се значајно активирао, операције су биле праћене сталним нападима на израелске војне положаје на окупираној територији Либана. Израел је 24. маја најавио да ће повући све трупе из јужног Либана. Све његове снаге су напустиле Либан до краја следећег дана, више од шест недеља пре рока.

Повлачење ИДФ-а довело је до брзог напредовања Хезболахових снага и пребега произраелске војске из јужног Либана. Ово је виђено као убедљива победа Хезболаха и увелико је повећала његову популарност у земљи, посебно након што су либански муслимани могли да се врате на ослобођене територије са којих су их претходно протерале произраелске хришћанске милиције.

Упркос повлачењу Израела из Либана, Хезболах је наставио да га напада с времена на време под изговором да је мала област на раскрсници границе Либан-Сирија-Израел, фарма Шеба, остала окупирана. Хезболах је тврдио да су фарме либанска територија и да се израелска окупација наставила.

Сукоб ниског интензитета између Израела и Хезболаха ескалирао је у рат пуног обима 2006. године након операције прекограничне отмице коју је извршио Хезболах против израелског војног особља.

Значајно је да је у то време „Божја странка“ одбила удар Хамаса, против којег је већ била распоређена инвазијска војска. Као резултат Хезболахових акција, пребачен је на север и започео офанзиву на јужни Либан.

Многи Израелци су рат сматрали катастрофом због великог броја погинулих и огромних губитака оклопних возила. Тада је комплет бригаде срушен, посебно 52 тенка Меркава, од којих је већина, међутим, обновљена и враћена у службу након сукоба. Наступ ИДФ-а на бојном пољу био је широко критикован.

Рат 2006. окончан је Резолуцијом 1701 Савета безбедности УН, према којој су израелске трупе биле принуђене поново да напусте Либан. Створена је тампон зона између Плаве линије (границе) и реке Литани дуж граница Израела, Либана и Сирије.

Хезболах је, међутим, одбацио такав језик, рекавши да његове трупе неће отићи. Упркос томе, ИД је и даље био приморан да напусти Либан, неспособан да се ефикасно супротстави Хезболаху и истисне га из тампон зоне.

Лекције из либанских ратова се добро памте у Израелу, због чега многи политичари указују на ризике са којима ће се ИД суочити ако избије „Трећи либански рат“. До прогноза о поразу израелских јединица у Јужном Либану.

Међутим, на другој страни скале лежи ризик од инвазије Хезболаха на сам Израел, што приморава земљу да живи под сталном претњом. У сваком случају, Израел сада нема добрих решења.

Кирил Семенов/Васељенска

Бонус видео