Истина о македонском и црногорском идентитету: Ко је на челу држава насталих геноцидом над Србима?

Србима је само то недостајало: да их Македонци и Црногорци прогласе геноцидним, а да при том њиховим главарима никако не допре до свести сазнање да су се нашли на челу држава које су настале – геноцидом над Србима.

Не знам, при том, колико треба да је исушена и осмуђена памет која то може огласити, али је извесно да су се Сиљановска-Давкова и Милатовић поравнали с оном нацистичком коју шире Аналена Бербок и њена нацистичко-усташка коалиција (с арнаутском подршком). Не знам, дакле, која је мера те памети, али сам свестан нечега другог: они који су то огласили у Македонији и Црној Гори  припадали су, макар до пре стотинак година (у „некој“ Црној Гори – и много краће), оном „реду Срба“ које њихови преци нису убрајали у људе и на краткој их узици водили да се не изгубе (то им било лакше него ићи да их траже као што су то морали кад им се изгуби овца или говече). Такви представници „српске врсте“ били су, ето, заштићени и никад се нису могли наћи у прилици да заједници којој су припадали учине било какву штету. И зато што су их увек предводили најбољи (а они недовршени, како рекосмо, били скрајнути) могло се догодити да Срби претрају миленијуме, да успоставе темеље европске цивилизације и да дочекају да им се током последњих стотинак година за предводнике наметну они који – у људе нису убрајани.

И да их, како рече песник, доведу – довде.

*

Потера за македонским идентитетом. Нећемо о томе трошити много речи, али ваља поменути покоју чињеницу „из историје проблема“. Рецимо: још почетком прошлог века у Егејској Македонији турски пописи сведоче да је било 85 процената Срба, а први помен славе као српског народног обичаја сачуван је у запису грчког историчара Скилице који се 1018. године нашао за славском трпезом „српског војводе Ивца, на Охридском језеру“. Срби, ето, имају потврду да је Македонија била српска још пре стотинак година, томе се додаје да је она то била и пре хиљаду година, други сведоци потврдиће да је то била и који миленијум раније, а памти се да су се тамо, уз Св. Саву и после њега, славили и „свети српски краљеви“ (Св. Симеун Мироточиви – 13. фебр.; Св. Стефан Дечански – 11. нов., по ст. календару)“. Данашња председница „Македоније“, међутим, није била „на часу кад је о томе учитељ говорио“, а није чула ни да је ту Македонију Грчка анектирала после Првога балканског рата, пострељала први милион Срба у ХХ веку, после Грчко-турског 1919–1922. на њихово место населила 640.000 сународника прогнаних из Турске (по уговору о размени становништва), а после се деца оних који су преживели геноцид, пред кордонима војске и полиције, свечано заклињала да ни у кући – неће говорити српски. Македонска председница, дакле, није чула да „друге Македоније“ осим Егејске није било, нити да је тој Македонији Грчка одредила међе од Охрида до Демир-Капије (за „оно даље“ није била заинтересована), а председница још није чула да је „то даље“ била Немањићка Србија и да је то у „Македонију“ први уписао Броз. Грци су, дакле, Преспанским споразумом „Македонији“ узели име, али јој је Србија, с много више разлога, морала узети право на то да се кити и оним „северним“ прирепком: Македонија је била једна и никаква друга никад није постојала. А „Северна“ је то могла бити најмање.

Време Брозових злочина над Србима и српским православљем давно је прошло, али од пустоши коју је иза себе оставио Срби се неће никад опоравити: њима је разорен и уситњен етнички простор, Држава посрће под страном окупацијом, Цркву преузели комунисти и педери, прогнали из ње духовнике, даровали „Македонији“ и Арнаутлуку сву историју, опустошили културно наслеђе и српско историјско памћење (па ће сад и „Македонци“ и Арнаути моћи да уништавају српске трагове по истим обрасцима по којима су то Бугари обавили по српским просторима западно од линије која спаја Никопољ на Дунаву с ушћем Месте на Егеју. „Македонци“ могу да се отимају о старо, античко, наслеђе, али не примећују да је оно до јуче било српско и сад се могу договарати и с Бугарима и с Арнаутима о томе коме ће шта још који дан моћи даривати, али њихова председница никако да схвати да је изабрана да „Македонији“ запали воштаницу: њена се држава одрекла својих корена и сад између бугарских и арнаутских зликоваца једино може изабрати – нестајање. Као и Србија, уосталом, с тим што – осим та два зликовачка суседа – Срби против себе имају и „домаћу“ усташко-комитску коалицију, али и сву тврду линију злочиначке Европске Уније. У таквим приликама, разуме се, српска власт никад се није сетила да се „осврне око себе“ и да макар који Брозов злочин над Србима означи онако како се то са злочинима чини па се тако догодило да су Срби прогнати и из средишта Немањићке Србије једнако као и из Хрватске, из БХ-Фед, с Космета, у Црној Гори статус им је све неизвеснији, а што се Србије тиче – све их је мање. И све их више одлази – или из земље или у земљу.    

Ако Србија није, „Македонија“ је можда и имала неку шансу. На то указује податак који се одавно наслућивао и сад се коначно потврдио: број Арнаута између два пописа смањен је у „Македонији“ за скоро два процента (мањи је он и на Косову, али су Срби тамо већ истребљени!): Арнаути се све више „европеизују“ и све се више пресељавају „у европско подземље“ (за друкчије послове никад се нису ни занимали), а и међу Арнауткама све је мање жена и све више феминисткиња и кандидаткиња за занимања у којима се „»то« може радити по модернијим правилима“ (па и под црвеним фењерима).

*

А о Црногорцима посебно. Црногорске су прилике у том смислу малкице друкчије и рекао бих да су се они са мерама људскости много темељитије посвађали него што је ико од њихових предака могао и претпоставити да би им се могло догодити. Неки су Македонци, наиме, још на почетку прошлог века причали да „Македонија није ни српска ни бугарска“ (били необавештени, а на „грчку страну“ нису се много освртали јер су се слабије сналазили и у историји и у географији) док се тих дана у Црној Гори још знало да тамо живи 95 процената Срба и 5 процената Арбанаса и не знам која ће „наука“ разјаснити чињеницу да се после само тридесетак година број Срба тамо спустио на само 1,5 проценат: Броз, Ђилас, „Блажо и дружина“ наредили су да „Црногорци више не смеју бити Срби“ и да су скојевци и слични „свесни другови“ овлашћени да сваког непослушника прислоне уза зид или свале у најближи поток. Изгледа, уз све то, да се комунистичка наука најбрже „примила“ међу катунском сиротињом у цетињској околини, о чему је необична сведочанства оставио Предраг Вукић (1966–2019) упозоравајући на „суноврат цетињске националне свести у 20. веку“, али и на то да је „актуелни господар Црне Горе укинуо ћирилицу у државној употреби и припремао убрзани изгон Срба и свега српскога и из куће и из цркве, из прошлости и из садашњости“. Од Вукића сам на једном сусрету у Подгорици први пут чуо јасну потврду да Цетиње није оно што је „било у неким прошлим временима“ и да се отуд „српска Спарта некуд одселила“. А да се тамо „нешто дешава“, ја сам наслутио годину-две пре него се Вукић родио, али сам тек после убиства Луке Вујовића почео схватати да је слом Српства тамо извеснији од свега другог и да ће и Његош „кренути да се отуд измиче“. Не знам како се све то могло догодити, како је најјевтинији људски сој могао тако темељито порећи све оно што су им преци завештали, нити како им је тако брзо пошло за руком да снижу Ловћен на било коју катунску главицу, а Цетиње на било које катунско сеоско пазариште. Ја морам признати да ништа од тога не могу објаснити, као што не знам ни чиме су се Цетиње и околина толико прославили у Другом св. рату да се на тако малом простору „згусне“ 49 народних хероја! Те појединости измичу сваком рационалном објашњењу, али оне могу послужити као основа за разумевање свега што се с тим крајем догодило само у последњих двадесетак година: Мило и Мијат утурили су у црногорски устав одредбу да се „у Црну Гору збори црногорски“ у тренутку кад се тим „језиком“ оглашавало 18,5% црногорске интелектуалне, моралне и духовне сиротиње, после је зараза прерасла у епидемију и сад је тај број нарастао на више од 90 процената. Тако се показује да су Црногорци јединствени и по томе што мисле да „јез’ик м’огу мијењ’ат ка чар’апе“, а није се нашао нико ко би Милу и Мијату објаснио да је језик старији од свакога свог носиоца и да је вазда био последња и највиша људска легитимација, да је носилац може напустити, може је се одрећи, али се не зна може ли је заборавити ако се са њом родио и носио је макар десет или двадесет година. Милу и Мијату нико не може оспорити  накану да се упишу у ону напред поменуту сиротињу, али им се мора оспорити право на то да на своју исушену памет свуку четири петине својих поредника који о језику знају оно што до свести њихове ојађене петине никако не допире. Ни њима ни њиховим неуким лингвистима, при том, не помажу никакве „светске паралеле“, многи су се језици просули по свету и сваки је сачувао име (енглески, шпански, португалски, арапски, немачки), али то не важи за српски и у црногорској језичкој торини мора се блејати онако како они пропишу, тј. једино „црногорски“.

Свестан да монтенегринској језичкој памети нема спаса и да јој се не може помоћи (а на истој линији налазе се „хрватска“ и „бошњачка“), поменућу даље неке чињенице које се могу односити на све старе европске језике („новијима“ сматрам фински, мађарски, арнаутски и, углавном, грчки). Негде сам, наиме, „начуо“ да је главнина језика по западној Европи почела да се уобличује после распада Римског царства и у вези с тим помињем тек једну чудну појединост: Томецоли тврди да се модерни италијански језик дефинитивно уобличио „око 1.500. године“ (и да је венетски језик од њега много старији); не знам кад се то десило с немачким и француским, а за енглески један бољи упућеник рекао ми је нешто што сам разумео као да он представља „крпљевину [од] разних језика“. Све то. међутим, помињем због једне чудне појаве која се у њима среће (као и у онима другим које нисам поменуо): у свима њима налази се мноштво речи које су уобичајене у словенским језицима, то се може потврдити и неким другим ситницама и нека овде од њих опет буде поменута она да су Немци од VIII-XII века истребили Словене на четири петине своје данашње државне територије. Показује се, дакле, да се Словени налазе у основи свих старих европских језика, да су словенизми обични и у апелативној лексици и ономастици, да су у тим језицима на различите начине преобличавани, али су сви, мање или више – лако, и даље препознатљиви.

И да се овде запитамо: а који би се то словенски језик могао наћи у основи свих оних, напред поменутих, европских језика? 

Одговор би могао бити само један: српски.

То би се, најпре, дало наслутити из неоспореног навода да се последње ледено доба завршило 10.000 година пре н.е., да се лед постепено повлачио према северу и да се за њим померао и човек. И то се већ може потврдити и генетским налазима и језичким чињеницама: пре нешто више од 200 људских генерација, с моравско-вардарске вертикале, („винчанска цивилизација“) санскрт се „покренуо“ према истоку и (преко руске низије и јужног Урала) стигао до Индије, а његов се предак пре тога (с исте оне вертикале), окренуо и према западу и према северу и стигао до Британских острва и до Исланда. Те се „хронологије“, извесно је, никад неће моћи прецизно одредити, али то не може бити разлог да се порекло словенских речи у европским језицима доведе у сумњу: словенски талас ширио се с Балкана, а тамо се налазио једино – српски језик. О томе сведочи српска топонимија по свему грчком простору, коју Грци већ више од 200 година бришу преводећи је на старогрчке обрасце, али  још не успевају доказати да минојска култура није словенска и да је претходила микенској. Грци су, наиме, свесни да су на своје садашње просторе стигли „тек недавно“ (све су њихове „хронологије“ сумњиве до „олимпијских времена“, а неке и до V века пре Христа) и не може се порећи чињеница да су они преузели тековине „словенске“ (тј. српске) цивилизације.

Да је било друкчије, тј. да су Грци на Балкану старији од Срба, ваљда би се у старим европским језицима нашла њихова лексика, а не „словенска“, у Индију би стигао њихов језик, а не санскрт. Нити би Грци имали разлога да 200 година бришу и прогоне „словенске“ топонимијске чињенице, тј. да се баве фалсификаторским пословима недостојним и незамисливим ни међу неуким политичарима, а камоли међу озбиљним државама. 

Грци су само записали, тј. присвојили „словенске“ (хоћу рећи – српске, винчанске) цивилизацијске тековине.  

*

Србија би морала размеђити и с Македонијом и с Црном Гором, признати им право на то да име и језик могу мењати као гаће и чарапе, али их и подсетити на чињеницу да су се нашли на просторима на којима су пре тога извршили геноцид над Србима. И тиме се придружили усташко-арнаутској коалицији – која је то исто опослила у Хрватској, БХ-Фед. и на Косову и Метохији.

Уз једну ситну разлику међу њима: они су први „своје Србе“ – прогнали, а ови их други – поклали, при чему су они први свој злочин – заборавили, а ови га други – притврђују.   

Декларацијама о српској геноцидности по просторима по којима су Србе геноцидно истребили.

Драгољуб Петровић / Васељенска