Последњи дани макронизма. Избори показују колико се Француска дубоко променила

Последњи дани макронизма. Избори показују колико се Француска дубоко променила.

Распуштање парламента, које је француски председник Емануел Макрон замислио као начин да ојача своју климаву позицију, показало се погубним за њега и његове присталице. Председника су заобишли његови противници. У политичким круговима се шушка о његовој могућој оставци.

Током кратке изборне кампање за избор посланика у Народну скупштину, откривене су дубоке социокултурне промене које су се догодиле у француском друштву у последњих 20–30 година.

Чини се да је одлука о распуштању Скупштине већ неколико година била на столу међу Макроном и његовим саветницима из кабинета у сенци. Саопштавање о томе 9. јуна увече, у време када су објављени резултати гласања у Европском парламенту, можда је био добар потез.

Али садашња политичка ситуација је другачија од оне која је била актуелна и пре две-три године, па је резултат за председников тим био супротан: добио је само 20 одсто гласова.

Овакви резултати су показали да неповерење шефа државе које су гласачи исказали на изборима за Европски парламент 9. јуна није грешка, већ изражен тренд.

Предизборни временски притисак је заиста имао мобилизујући ефекат. Излазност у првом кругу од 66,7 одсто је рекордна бројка за последњих скоро 30 година. Такође, у првом кругу гласања изабрано је 76 кандидата за 577 посланичких места – ово је необично висок број за Француску, где се традиционално главна интрига готово свих избора одвија у другом кругу.

Емануел Макрон је током ове кампање оживео заборављени бренд коалиције Заједно, који је искористио 2017. када се први пут такмичио за председника.

Међутим, упркос предностима које тренутно на власти кандидати објективно имају на свим изборима, председникове присталице су имале много проблема у припремању програма својих кандидата.

Да бисмо то урадили, хитно смо морали да позовемо Министарство привреде и градске скупштине у потрази за волонтерима који би могли да изнесу своје мишљење у писаној форми.

На крају је ипак испао неред. С обзиром на Макронову непопуларност, његов стари савезник Франсоа Бајру саветовао га је да заузме позадину у раној кампањи. Упркос томе, Макрон је себе поново поставио за главно лице предизборне кампање.

Шеф државе је јасно идентификовао своје непријатеље, који, према његовим речима, оличавају две подједнако опасне крајности: десницу из „Националног скупа” са савезницима и левицу из удружења „Нови народни фронт”.

Макрон је одлучио да недостатак економских и политичких аргумената надокнади баналним застрашивањем, претећи „грађанским ратом“ ако његови противници победе. И ове речи су шокирале већину бирача и новинара.

Истина, ни унутар пропредседничког табора не верују у чудесну ефикасност такве ескалације. Тако је премијер Габријел Атал , подржавајући идеју опасности од „ултрадеснице“ и „ултралевице“, одлучио да искористи своју популарност на друштвеним мрежама и позвао народ да бира премијера, а не посланици. Односно, реизабрати га гласањем за пропредседничку коалицију. И мора се рећи да му је у његовој изборној јединици слава донела 43,9% гласова.

Генерално, поразна осећања доминирају у табору Макронових присталица. Прилика да се створи трећи фронт заједно са републиканцима и центристима је пропала. С тим у вези, поједини представници Макронове коалиције се питају о избору тактике у случају неуспеха.

И видећи ситуацију као перспективу да од партија које се стално свађају или уђу у савез са већином из Националног скупа од партија које се међусобно свађају, бирају друго.

Национални митинг је и на овим изборима оправдао прогнозе, са 33,15 одсто гласова. То већ чини странку најутицајнијом у парламенту, ако је њен састав формиран на основу резултата првог круга.

Цифра изгледа озбиљније ако узмемо у обзир да је број људи који је гласао за њу 10,6 милиона, што је скоро 1/6 земље.

Како је рекла Марин ле Пен , да је Макрон распустио парламент у септембру, њена странка би имала потешкоћа, али овде је он урадио све савршено за Национални скуп.

Партија привлачи младе због популарности њеног лидера Џордана Бардела , чији је налог на друштвеним мрежама један од најпопуларнијих у Француској. Марин Ле Пен се позиционира као бранилац обичних људи, до којих политичари не маре.

Истовремено, она и њене присталице успеле су да придобију симпатије великог бизниса, вешто прилагођавајући програм њиховим захтевима и обећавајући да ће гарантовати стабилност својих предузећа.

Данас се победа Националне заједнице чини неоспорном. Питање је само да ли ће странка добити апсолутну већину у Народној скупштини или ће једноставно постати најутицајнија посланичка фракција.

Трећа странка на овим изборима била је унија левог „Новог народног фронта“, коју чине „Француска инвицтус“ Жан-Лика Меланшона , комунисти, еколози, социјалисти који стоје иза Оливијеа Фора и Рафаела Глуксмана , „новог антикапиталисте“. Партија“ и др.

За левицу је гласало скоро 28 одсто бирача.

То је углавном било захваљујући гласовима либерално-центристичких кандидата. Као што је Глуксман, присталица НАТО-а и Европске уније, који се залаже за најширу војну подршку Украјини. Или бивши председник Франсоа Оланд , који се тријумфално вратио, у првом кругу добио 37,63% гласова у свом округу, упркос чињеници да је три недеље раније на европским изборима на овој територији победио кандидат из Националног скупа.

Можемо рећи да су управо ови кандидати почели да оличавају у очима бирачког тела „умереност” за коју се Макрон тако залагао.

Традиционална левица, коју представљају комунисти, напротив, доживљава пад. Тако лидер Комунистичке партије Француске Фабијен Русел није прошао у други круг, изгубивши првенство у својој изборној јединици од кандидата са Националног скупа великом разликом.

Важан фактор који је играо против леве коалиције биле су оптужбе за антисемитизам против Меланшона, чије бирачко тело има велику тежину у овој асоцијацији. Ова реторика се активно шири у медијима и изражава је од водећих француских политичара.

Разлог за то била је кампања подршке Палестинцима коју су водили Меланшон и његови следбеници. Оптужбе су постале толико раширене да су две кључне личности повезане са историјом Холокауста – чувени адвокат „ловац на нацисте” Серж Кларсфелд и филозоф Ален Финкелкрот – јавно објавили да ће гласати за Расемблемент Национале против Новог народног фронта.

У неким окрузима у други круг су изашла три или чак четири различита кандидата.

Поједине странке су позвале своје кандидате да одустану од борбе ако буду на трећем или четвртом месту, и гласају сами и подстичу друге да гласају за противнике кандидата Националног скупа.

Али Макронове присталице нису увек јасно формулисале своје апеле бирачима. Неки од њих, као и шеф странке Хоризонти, Едуар Филип , бивши премијер, упозорили су да гласају и за лепенисте и за левицу.

Има и оних који кажу, не прецизирајући, да треба да гласају против „народног уједињења“, али само за оне који поштују „републичке вредности“.

Непознато је шта ће Емануел Макрон да ради после 7. јула, када је први круг.

Раније су око председника кружиле гласине о његовом могућем превременом одласку са функције. И сам је изјавио да то неће учинити. Међутим, свет се прича о контрадикторној природи Макронових намера.

Сасвим је могуће да ће ускоро бити могуће приметити одлив његових присталица у друге странке, чија ће позиција бити јаснија након резултата другог круга. У сваком случају, највероватније се може тврдити да је период „макронизма“ у Француској, осим ако се не догоди невероватно, у последњим данима.

Олесја Орленко/Васељенска

Бонус видео