Како су резултати другог круга избора у Француској показали да је последњи идеолошки темељ на Западу борба против деснице

Како су резултати другог круга избора у Француској показали да је последњи идеолошки темељ на Западу борба против деснице, и уједно потврдили стару констатацију да је за медијску елиту комуниста тек пали анђео, док је десничар ђаво од самог почетка, пише Душан Достанић у својој анализи на порталу eagleeyeexplore.

„Тек трећи по снази, а упркос томе победници.“ Овим речима је Ален де Беноа, најмаркантнији представник нове деснице у Француској, прокоментарисао резултат Националног окупљања (НО) на недавно завршеним изборима за француски парламент. Таква оцена није без основа када се има у виду да је ова странка удвостручила број посланичких места.

ЛОШЕ СРАЧУНАТ ПОТЕЗ

Макронова смелост да после избора за Европски парламент на којима је његова партија врло лоше прошла покуша да поправи ситуацију изласком на националне изборе показала се као лоше срачунат потез.

Уместо да председник додатно утврди свој положај, он га је само још више уздрмао. Тако је сада његова странка, Република у покрету, у парламенту званично друга по снази, иза екстремно левичарске коалиције Нови народни фронт. Освојено друго место не пружа Макрону много разлога за славље, јер гласови које је његова странка добила у другом кругу нису заправо њихови. Тиме је актуелни председник постао највећи губитник ових избора.

Све ово може деловати збуњујуће, јер како је могуће да су у демократском процесу победници трећи по снази, док је другопласирана странка у ствари губитничка, и то још подржана туђим гласовима? Ствар постаје разумљивија када се сагледа у контексту.

ФЕНОМЕН ИСЛАМО-ЛЕВИЦЕ

На изборима за Европски парламент који су одржани почетком јуна показали су да је Национално окупљање појединачно најснажнија странка у земљи са преко 30% освојених гласова. Макронова Република у покрету и социјалисти заједно нису добили гласова колико је узело Национално окупљање. Уколико се на резултат НО додају и гласови других десних странака показује се да би јединствени блок деснице могао рачунати са око 40% гласова, што председнику оставља ограничен маневарски простор, будући да је његова политика јасно супротстављена десници. Већ у изборној ноћи Макрон је најавио изборе за француски парламент, али сопствену оставку није спомињао.

Левица је на расписивање избора одговорила формирањем предизборне коалиције под звучним називом Нови народни фронт призивајући у свест сећања на тридесете године. Ову шаренолику групацију чине комунисти, социјалисти, зелени, разне антипатриоте, рачунајући ту и исламисте. У Француској већ дуго за овај феномен постоји израз „исламо-левица“. Оно што је ово разнородно друштво скупило у једну листу била је жеља да се Национално окупљање спречи да освоји власт, као и скепса према Макрону и његовој „неолибералној“ политици. Тако је барем изгледало у првом моменту.

ПОДЕЉЕНА ДЕСНИЦА

Велики савез левице тиме је додатно увећао притисак на председника Макрона. Са друге стране, десница није успела да формира такав јединствен блок. Ерик Земур не само да је одбио да наступи заједно са НО и Марин ле Пен, већ су његови тек изабрани европски посланици који су се јавно изјаснили за такав савез искључени из његове странке „Реконкист!” (Р!), укључујући ту и свеже лице француске деснице Марион Марешал. Савезу деснице нису пришли ни деголистички Републиканци. Та некада моћна партија Ширака и Саркозија је на изборима за ЕП узела нешто више од седам одсто гласова. Истина, шеф странке Ерик Сјоти се залагао за савез деснице, али је због тога искључен из чланства. Уз њега, искључени су и досадашњи шеф омладине и неколико новоизабраних посланика. Тиме су дате најважније контуре за први круг избора за француске парламент. Левица је успела да формира хетерогену коалицију, ослабљени центра је исто тако наступао уједињен, док је десница упркос постојању једне доминантне странке остала подељена.

ПРОКАЗАНА СТРАНКА

Први круг избора показао је снагу Националног окупљања које је успело да освоји око 34% гласова што ју је учинило убедљиво првом по снази. За њима је на другом месту остао левичарски Нови народни фронт, а Макронова Република у покрету нашла се тек на трећој позицији. Окупљање је већ у првом кругу успело да освоји респектабилан број мандата. Примера ради, у свом изборном округу је Марин ле Пен добила преко 58% гласова. Исто важи и за још неке кандидате странке на северу земље, који су у својим јединицама освојили апсолутну већину. У департману Ен (Aisne) који припада Пикардији, Национално окупљање је победило у практично свим изборним јединицама већ у првом кругу. На југу или у Бургундији извојеване су такође појединачне победе. У великом броју јединица Окупљање, истина, није успело да достигне апсолутну већину, али је упркос томе и тамо била појединачно најјача странка.

Деловало је да је “Национално окупљање” незаустављиво и да ће сигурно бити прва странка по снази, те да ће можда и премијер бити биран из њихових редова. Велики медији су се посебно заинтересовали за лик и дело Жордана Барделе, наследника Марин ле Пен на челу странке. То је додатно појачало нервозу на левици.

Синдикати су претили генералним штрајком уколико Окупљање победи, а екстремисти са левице и њихови исламистички савезници су одмах по објављивању резултата изашли на протесте, најављујући тиме немире који ће уследити уколико Французи и у другом кругу буду свој глас дали проказаној странци.

МАЛО РАЗЛОГА ЗА СЛАВЉЕ

Међутим, победа је измакла Окупљању. У периоду између два круга дошло је до договора између дотадашњих љутих противника, Меланшона и Макрона. Када је у питању борба против деснице, необољшевици и неолиберали успели су да нађу заједнички језик. Они су фактички образовали савез против деснице и споразумели се да слабија странка повуче своје кандидате, односно да заједнички подрже оног кандидата који има боље шансе да победи у својој изборној јединици. Суштина договора била је, дакле, да се избегне расипање гласова, те да се на тај начин елиминише кандидат Националног окупљања. Ово решење названо је савезом за одбрану „републиканских вредности“. Ту, међутим, лежи разлог зашто две првопласиране снаге имају мало разлога да се радују и зашто се каже да су њихови посланици изабрани туђим гласовима.

ПОДРШКА НАЈЉУЋЕМ ПРОТИВНИКУ

Посматрано са идеолошке тачке гледишта, испада да су синдикати који су до сада проклињали „неолибералну“ политику и мере штедње Макронове владе на крају ипак одлучили да подрже свог главног противника против кога су донедавно жестоко протествовали. Иста нелогичност важи и за Макронове технократе који су гласове дали левичарима старог кова који су им до сада сметали као „кочничари развоја“. Укратко речено, фактичко уједињење необољшевика и неолиберала, исламиста и секулариста, против деснице сасвим је обесмислило политику у Француској. Они који су се до сада представљали као браниоци демократије, у стварности су радили на тражењу начина како да се демократија изигра, што се и догодило у преко 200 изборних јединица. Жордан Бардела је то назвао „савезом срамоте” и опасним изборним аранжманима којима се Француска као на тацни сервира екстремној левици.

ДЕСНИЧАР ЈЕ ПОСЛЕДЊИ ТАБУ

Као последица овог договора Национално окупљање је остало на трећем месту, иако је освојило највише гласова. Ова врста брака из рачуна створила је фактички изговор за сваку неспособну владу у будућности која ће за своје резултате увек бити у стању да се извини позивајући се на борбу против деснице, јер боље имати и лошу владу, него десничаре.

Укратко резултати другог круга избора који су настали као плод овог договора јасно су показали да је последњи идеолошки темељ на Западу борба против деснице. Као што је у својој књизи Презирање сопственог, приметио немачки филозоф Франк Лисон, десничар је последњи табу. Све друго је мање или више дозвољено и може се некако оправдати или барем разумети. Популацији страног порекла и исламистима се на изливе насиља може прогледати кроз прсте правдајући њихове акције лошим социјалним положајем. Њихове no go зоне у којима владају банде и дилери дроге нису разлог за мобилизацију.

ЏЕЛАТ СЕ ЗАКЛИЊЕ У ХУМАНОСТ

Хулигани који по европским престоницама пале аутомобиле увек могу рачунати да ће међу новинарском елитом пронаћи понеког браниоца који ће о њима говорити као о незадовољним младим људима. На крају крајева, левичар се ипак може, уз извесне напоре, уврстити у либерални координатни систем – уосталом он још некако верује у „доброг човека“. Још давно је констатовано да је за медијску елиту комуниста тек пали анђео, док је десничар ђаво од самог почетка. Политичарима и интелектуалцима са левице ће медији толерисати и опраштати „грехе из младости”, односно стаљинистичку, маоистичку и уопште екстремистичку прошлост која се напослетку увек може оправдати добрим намерама, јер су на концу, њихови циљеви били „хумани“, чак и ако је њихово остваривање подразумевало средства као што су терор, концентрациони логори или масовна погубљења. У случају десничара такво извињење не важи.

Остаје међутим нејасно зашто би жртви требало да буде лакше ако се њен џелат заклиње у „хуманост“ или „једнакост“.

УНУТРАШЊИ НЕПРИЈАТЕЉ

Тиме је француски неформални пакт између комуниста, социјалиста, троцкиста, еколога и исламиста са једне стране и технократа и либерала са друге јасно назначио ко је виђен као унутрашњи непријатељ. То, наравно, не важи само за Француску, него за Запад уопште. Тај непријатељ је десница која је у Француској оличена у Националном окупљању. Када је десница означена као непријатељ, тада ревносно учествовање у прогону тог непријатеља постаје један од начина да се посведочи сопствена грађанска врлина. Против деснице је стога, у крајњој линији, дозвољено користити и нелегална средства. Улично насиље према члановима и функционерима Националног окупљања или псовке „угледних новинара“ упућене гласачима НО показују да непријатељ не може рачунати на једнак третман. Када етикетирања више не помажу, увек се може посегнути за забранама. Тако је баш ових дана у Немачкој министарка унутрашњих послова из редова социјалдемократа, Ненси Фезер, забранила часопис Компакт Јиргена Елзесера. Слобода говора има своје границе и она не важи за десничаре.

СТРАШИЛО У ФУНКЦИЈИ ИНТЕГРАЦИЈЕ ДРУШТВА

Такође, када је десница означена као последњи непријатељ тада се све што је непожељно може одбацити ако се доведе у везу са десницом. Примера ради, иако су протести против мера против короне били далеко од било какве идеолошке хомогености етаблирани медији су прибегли старом трику и демонстранте етикетирали као „десничаре“.

Десни непријатељ и наводна десна опасност на коју су етаблирани медији неуморно указивали је можда последњи начин да се једно друштво у коме су општи пермисивизам и мултикултурализам ослабили друштвене споне вештачи одржи на окупу. Десничарско страшило стоји у функцији интеграције друштва, али тако да се не наруши принцип да је различитост, тај „сигнум модерног друштва“ (Франк-Валтер Штајнмајер). Браниоци различитости уједињују друштво тако што из њега елиминишу оне који се не уклапају – десничаре. Друштво се, дакле, конституише не више као друштво оних који деле исту прошлост, традицију или културу, већ као друштво оних који су повезани још једино својим одбацивањем деснице.

ЕЛИМИНАЦИЈА ПОЛИТИКЕ

Једноставно речено, друштво се темељи на пожељном политичком опредељењу. Није тешко успоставити паралелу са југословенским комунистичким пројектом, где је идеолошки непријатељ, односно непријатељ социјализма и „братства и јединства” такође схватан као непријатељ заједнице. Како то изгледа у стварности могло се видети зимус у Немачкој, када су владајуће странке организовале демонстрације против опозиције.

Француски избори су тако само оголили ствар. Они синдикалци који су годинама у име радничких права позивали на демонстрације против Макронове „нелибералне” политике и његових мера штедње на крају су послушно изашли на изборе и своје гласове дали свом највећем противнику, док су либерали који су захтевали „реформе” на послетку без много гунђања на листићу заокружили кандидате тврдокорних социјалиста. Једноставно речено, када се борба против деснице постави као идеолошка основа друштва, то за последицу има елиминацију политике. Када се ситуација заоштри и сведе на једно или-или, тада либерали, социјалисти и исламисти као по команди стају на исту страну против проказане деснице.

ПОЛИТИЧКА СНАГА КОЈА ОТВАРА ТЕМЕ

Наравно, стратегија супротстављања десници има своје границе. Уколико су данас актуелне линије политичких подела оне између „елите“ и „народа“, односно између њихових темељених морално-политичких оријентација, како то тврди немачки политиколог Лотар Фрице, онда десница остаје једина политичка опција коју народ има на располагању. Избори у Француској су показали да и она левица која декламује песмице против елите и која често позива на уличне протесте онда када наступи озбиљан случај стаје на страну тих истих елита. Тако и лидер француске левице Жан-Лик Меланшон може да позове своје тврдокорне следбенике да гласају за макронистичке кандидате.

Десница стога остаје једина политичка снага која отвара теме као што су неуспех мултикултурализма, исламистичка опасност, проблеми изазвани неконтролисаном имиграцијом, растакање културног идентитета земље, последице глобализације, опадање унутрашње безбедности… За либерале и исламо-левицу све ово теме и нису истинске теме. Меланшон нема ништа против масовног усељавања, шта више он му се радује. Међутим, те теме су важне оним обичним грађанима који на својој кожи сваки дан морају да трпе благодети мултикултурализма. За њих „велика замена“ (Рено Ками) није теорија завере већ готово прстима ухватљива стварност. Ово се не односи само на Француску већ мање или више на читаву Европу. Зато не треба да чуди ни успех деснице на изборима за Европски парламент. Тако је стварност оцртала меру успешности борбе против деснице.

Душан Достанић / eagleeyeexplore