Илија Петровић: Сачувати рођено огњиште… (2)

Сачувати рођено огњиште…  На аутономију Косова и Метохије требало је гледати као на прелазну фазу јер су се брозловски “ослободиоци” потрудили да се судбином србских прогнаника са самог почетка рата и неод­ре­ђено великог броја – од сто хиљада до двеста педесет хиљада – оних који су отуд избегли спасавајући живу главу током ратних година и првих година после рата, позабаве практично: да њихова напуштена имања не би “зврјала” празна, допуштено је да се на њих, за почетак, насели око 300.000 дивљих насељеника из Ар­баније. (Нећемо се овде бавити онима који су се исељавали “по слободном избору” јер су “тамо” продали своју имовину по цена­ма “о­вамо” несхватљиво високим, нити њиховом одбраном да су “та­мо” такве цене. Од њих се, по правилу речитих, али сујетних и без истинског самопоштовања, ни по чему није могло наслутити да је “тамо” и да­ље остао притисак и да су они шго су “тамо” ос­тали, на­ставили да одолевају притисцима).

Године 1947, у обостра­ном уверењу да се све дешава по пла­ну, арбанашки комунистички вођа Енвер Хоџа (1908-1985) дошао у Београд по оно што му је обећано, али се чи­ни да Сретен Вуко­сав­љевић (1881-1960), ми­нистар за аграрну реформу и колони­за­ци­ју, није пристао да потпише наредбу о прогону преосталих Ср­ба с Ко­сова и Метохије. С остварењем тога великог комуни­сти­ч-­ког пројекта мало се застало, друг Енвер вратио се дома празних шака, али је после тога отворен пут шиптарском терору који је, најпре са благословом југословен­ске комунистичке олигар­хије, а од лета 1999. године под непосредном заштитом светске нарко­-ма­фије, у наше дане довео до скоро потпуног затирања србских трагова на Косову.

Уза све што се Србима и са Србима до­гађало у време­ну ко­м­у­ни­стичког са­мо­влашћа, посебан су проблем предста­в­ља­ле по­кра­ји­не у њеном саставу, које су увек оне­могућавале регуларно др­жа­в­но-правно конст­и­ту­и­сање Србије, нарочито од тренутка ка­д су оне преузеле све бит­не преро­гативе државе. Гледано фор­ма­л­но­-правно, покрајине јесу би­ле у саставу Србије, али она прак­ти­ч­но није имала никаквог утицаја ни на њихову уну­трашњу ор­га­низа­ци­ју ни на њихово функционисање, нити је без њихове сагла­с­но­сти могла напра­вити иједан потез којим би сопствени државни статус учи­нила сношљи­вијим. Било је то време кад је, првих дана априла 1983. године, двад­е­сетак Срба с Косова и Метохије “навра­т­ило” код Николе Љуби­чића (1916-2005), председника Председ­ни­штва Републике Србије, иначе армијског генерала, да се жали на србску обесправљеност, “никакво право немамо. Про­терују нас, раде зло према нама”, да би се од њега чуло како “ми немамо никакве ингеренције на Косову”.

Прави разарачки смисао такве стратегије разјасниће се тек када су се, по Ус­та­ву из 1974. године, неке републике мир­но по­че­ле припремати за сопствено оса­моста­љивање, а са њима и покрајине Војводина Србска и Косово и Метохија. До­годило се да то са Вој­водином Србском није мог­ло проћи (јер га је онемогу­ћила народна побуна у такозваној “јогурт-­рево­луци­ји”), али су Ко­сово и Мето­хи­ја били “нешто друго”: савезна др­жа­ва подр­жа­вала је шиптарски сепаратизам, а ни “србски” комуни­сти нису мно­го поку­шавали да му се супротставе, па су тако заје­д­но “зата­шка­ли” шиптарске побуне и 1968. и 1981, као што су јед­на­ко ус­пе­шно заташкавали све шиптарске злочине и отворили им пут до оно­га што се сада пред нама налази као довршен или скоро довршен посао. О шиптар­ском терору над Ср­бима деце­нијама се није у јав­ности мо­гла по­ја­вити ни­јед­на информација, а оне су бивале врло ретке и у годи­на­ма које се претходиле последњој шиптарској по­буни и насилном из­двајању Ко­сова и Метохије из састава Србије. Обичноме србском свету све то остајало је непознато, а и оне ко­јима је то морало бити познато, није оптерећивало то што је само од 1971. до 1981. године исељено с Косова и Метохије, према зва­нич­ним подацима комисије која се бавила узроцима србског исе­ља­вања, 57.059 Срба, а наредних десетак година и преко 250.000; у истом том времену тамо се усе­лио можда и цео милион Арбанаса.

А недуго по кончини поменутога Броза, средином јуна 1985, његови наследници могли су се похвалити сопственим достигну­ћем да су “обезбедили свим грађанима да слободно изаберу место боравка и да слободно у складу с властитим интересима и потре­бама крећу кроз целу земљу и иностранство”, о чему “убедљиво сведочи податак да је само из САП Косово, у првих пет месеци ове године (1985 – ИП) слободно иселило 1.050 грађана српске и црногорске националности. Четвр­тина исељених житеља имала је стално за­по­слење. У овом пери­о­ду иселило се 106 комплетних по­родица. Имовину су продала 52 домаћинства”.

Тако Држава Србија, а средином октобра 1985. године, из Приштине је у Београд, на шеснаест адреса (четири личне, две “интелектуалне” и десет државних и високопартијских), стигла пе­тиција са потписима две хиљаде шеснаесторо косовскомето­хиј­ских Срба незадовољних толиком “слободом” дарованом “у скла­ду с властитим интересима и потре­бама”. Њене уводне напомене бавиле су се “слободама” које су брозловићи и дотле наметали срб­скоме живљу по Косову и Метохији:

“Изложени насиљу непознатом историји мирнодопских усло­ва у колевци своје отаџбине, ми потписани Срби са Косова и Ме­тохије чинимо последњи напор да легалним начином зашти­тимо право на животе наших породица.

Ситуација у реалитету је поражавајућа: окупиран је део Југо­славије, простор нашег историјског и националног бића, а гено­цид фашиста над нама Србима на Косову и Метохији сте­као је право грађанства. Није прилика, нити је то могуће ура­дити, да износимо досије најцрњих недела.

Деценијама траје брутални притисак шиптарских шовин­и­ста над нама и нашим породицама, имањима, гробљима и све­ти­њама, на жалост, намерно или случајно то је скривано и за­та­шкавано. Ни њихова отворена побуна 1981. године, против­но свакој паме­ти, није допринела да власти ове земље зауставе остваривање иде­о­логије која по методама и циљу припада фа­шизму. Остваривање етнички чисте територије, а Косово и Ме­тохија то скоро јесу, је основа фашистичке доктрине.

Посебна трагедија је у томе, што уместо радикалних мера супротстављања, власти на Косову и Метохији је маскирају соци­ја­листичком идеологијом.

Док се над нама врши терор из дана у дан, свуда и на сва­ком ме­сту, институције власти у Покрајини остају пасивне. Нечиње­њем оне чине, та пасивна резистенција је апсолутна и ак­тивна пот­пора и легализација насиља. Лабави закључци игре заједнице о потреби промена стања на Косову и Метохији бла­говремено су блокирани опструкцијом власти.

У међувремену терор над нама Србима се свакодневно по­јачава на очиглед Европе и целог света, на срамоту Југосла­вије.

Куда то води?

Уверени да наша највиша законодавна тела неће, не могу и не смеју остаи равнодушна према спровођењу геноцида над нама Србима на Косову и Метохији, чинимо последњи поку­шај да се овим начином стане фашизму на пут”.

Због свега тога, захтевано је, у петнаест тачака, да се успостави систем који би и Србима са Косова и Метохије гарантовао оствари­вање “основних људских права по Уставу СФРЈ и међународним кон­венцијама, а која су… апсо­лут­но одузета”.

Партијски и државни органи, верни “правилу” да не треба та­ласати, све су то прећутали. Учинио је то и први и, по претпо­став­ци, одлу­чујући адресат – Савезна Скупштина -, чиме је дато за право То­ма­су Карлајлу (1795-1881), историчару и философу, што је енгле­ском парламенту, ономе који слови за изворну вредност савре­мене демократије, дао назив дућан за на­клапање.

Е, у таквом југословенском а антисрбском дућану није било “мајстора” који би препознали стварне рушиоце постојеће Држа­ве и који би бринули о опстанку србског национа, што значи да им није било ни стало до препознавања добро познатих најцрњих сепара­тистичких сна­га на Косову и Метохији. Ћутало се и на дру­гим “важним” странама, само су се Књи­жевне новине, гласило Уд­ру­жења књижевника Србије (Француска 7, Београд), одважиле да пун текст Петиције објаве 15. децембра 1985. године, у двоброју 700-701, под насл­о­вом Захтеви 2016 становника Косо­ва, без икаквог коментара.

Осврт на Петицију ипак је стигао, кроз извештајне текстове Петиција Сл. Вучковића и М. Лалића (Ве­черње новости) и Сва значења пети­ције Мирјане Живковић (београдска Политика), оба од 24. јануара 1986. године, са сед­ни­це Актива ко­муниста чла­нова Удружења књижевника Србије, кроз уводно излагање се­кретара Миленка Вучетића (1947): “Од­ба­цивање и осуда ‘пети­ције гра­ђана Косова Поља’, када се она по­сматра само као вапај стварно угрожених људи, када јој се не при­ла­зи с нужном кри­тичношћу није лака ствар. Али, ту петицију ваља сагледати у свим њеним димензијама и одредити се према свим ње­ним значењима. А у њој, морамо признати, има и реванши­стич­ких, и национали­стичких, и догматских делова”.

Ако је већ књижевнички комунистички актив био са­мо­кри­ти­чан, разложним треба сматрати што је на седници Пред­сед­ни­штва Централног комитета Савеза комуниста Србије одр­жа­ној 14. марта 1986. године оцењено да поједини видови актив­ности Уд­руже­ња књижевника Србије поново узимају неприхват­љив смер. О томе је издато и посебно саопштење, с акцентом на активност трибине Удружења “на којој је у новије време пружена могућност националистима и другим противницима политике равноправно­сти и самоуправљања да ис­тупају и износе своја позната станови­шта. Таква активност три­би­не баца сенку на читав рад Удружења и окупља око Удружења разне противнике нашег друштвеног уре­ђења. Удружење је део фронта социјалистичких снага нашег дру­штва и оно не може да буде политички центар за нападе на по­литику Савеза комуниста у шта би хтеле да га претворе управо ове конзервативне снаге. Те­шки проблеми на Косову и спорост у њиховом решавању не смеју да буду изговор за ескалацију наци­оналистичких и других погледа и за претварање Удружења у ин­с­титуцију изнад свих других и спе­цијалну адресу на коју треба да стижу жалбе људи из Косова. Да би се тим тенденцијама стало на пут потребно је да се у Соци­ја­ли­стичком савезу Србије покрене шира активност и обаве расправе о свим актуелним проблемима који стоје пред Удружењем књиже­в­ника Србије, укључујући и питање избора председавајућег Савеза књижевника Југославије. У решавању тог питања треба следити демократски пут и суп­рот­ставити се вештачкој политизацији и притисцима било с које стране они долазили” (Политика Београд, 15. март 1986, 1).

Наводно, партијски врх не жели да се директно меша у рад Уд­ружења књижевника Србије и његове трибине, већ налаже Со­ц­ијалистичком савезу, својој продуженој руци, себи самом, тако­рећи, да то он учини. Опет наводно, биће то “де­мократски пут”, и тиме ће се избећи “вештачка политизација”. Савез комуниста, за­право, не при­тискује Социјалистички савез, он само тражи од њега да се умеша у целу ствар, што подразумева да се то “мешање” у рад Удружења књижевника Србије неће сматрати притиском. Ни­је искључено да је баш такво недиректно непритиснуто немеша­ње у трибине и друге митинге, не само књижевничке, подстакло афористичара Александра Баљка (1954) да каже како се “строго забрањују сви масов­ни митинзи јер за њих нема довољно инте­ре­совања у јавности”.

А што се Косова и Метохије тиче, наивном посматрачу мог­ло би се учинити да Савез комуниста “нешто” ради како би били от­клоњени “тешки проблеми на Косову и спорост у њиховом ре­ша­вању”, због чега се Удружењу књижевника Србије пребацује што се тим питањима уопште бави; било би добро да се оно ис­кљу­чи из теме јер тада би жалбе ишле само у партијски и држав­ни врх и отуд се не би појављивале у широкој јавности; та јавност тада не би ни знала за косовске невоље, па би у кући владао мир.

И то је, по прилици, био је подалеки одјек оног (у јавним гла­си­лима) прећутаног скупа око 400 бораца с Косова и Метохије ко­ји живе у Београду, одржаног 12. децембра 1985. године, на коме је, током четворочасовне расправе, потврђено све што је наведе­но у петицији с Косова и Метохије. “Контрареволуција још траје, а њен континуитет одржава се на програму чији су многи ставови већ реализовани; идејне вође те контрареволуције до данас још нису узимани ни на политичку ни кривичну одговорност; одлуке Бујанске конференције (1942/43) поставиле су темељ издвајању Ко­сова и Метохије из Југославије; Косово и Метохија се органи­зовано насељавају наводним емигрантима из Арбаније којима су се додељивали земља, куће, инвентар; кадровска решења у мно­гим службама, нарочито у правосудним органима, не одговарају за­дацима постављеним у партијским платформама; званична про­паганда на Косову и Метохији окренута је Тирани и позива Шип­та­ре да се одвоје од Србије и прикључе Арбанији; у руковод­стви­ма у покрајини још увек се налазе личности које су биле у спрези или су остали на сепаратистичким позицијама, а више њих чак је и изабрано у одборе и тела СК за припрему 13. конгреса СКЈ.

У петицији нису помињане личности, а на овом скупу најче­шће се говорило о Фадиљу Хоџи (по прилици: држављанину Арба­није! – ИП), који је најодговорнији за сепаратистички покрет на Косову и Метохији; био је главни инспиратор и организатор Бу­јанске конференције, а тамо се, као и касније, врло трудио да се ос­тваре за­хтеви Енвера Хоџе постављени Централном комитету КПЈ, по­средовањем Ивана Милутиновића; у оружаној контраре­во­лу­ци­ји на Косову и Метохији, у својству команданта Оператив­ног штаба, договорио се с одметницима да пређу у партизане, по­сле чега се прикупљених 5.000 балиста окренуло против партизанске војске; био је тада смењен, заведена је Војна управа, али је он де­це­нијама остао на кључним партијским и државним функцијама, тако да је у једном мандату био и председник Председништва Ју­гославије” (Књижевне новине Београд, број 702, 15. јануар 1986, 4).

На садржину наведене Петиције подсетили су Смиља и Ми­тар Шарић, из села Меће, код Ђаковице, који су 17. марта 1986. године, “из своје избе са земљаним подом дошли (у Београд) да траже правду” и који су, после “званичне” посете Слободану Ми­ло­шевићу (1941-2006), председнику Градског комитета Партије, и Слободану Глигоријевићу, председни­ку Скупштине Србије, “на­вра­тили” у Француску 7, “код писаца и интелектуалаца Србије”. Они први рекли су им да им ништа не могу помоћи јер их омета Устав (из 1974), а председник ових других затражио је од при­сут­них да поменуте државне и партијске достојанственике поздраве аплаузом јер су се, “иако у великом страху, усудили да приме Шариће”.

Тај 17. март, иначе посвећен протестној вечери због утамни­чења једнога новосадског универзитетског професора који је у “Књижевним новинама”, у једноме свом тексту поменуо комуни­стичке “јајаре” и избеглице из западних крајева Краљевине Југо­славије које је Недићева Србија, током Другога светског рата, прихватила и обезбедила им смештај, посао и животни опстанак, био је и прилика да “Петиција 2.016” представи саму себе. Учи­ње­но је тако што се Коста Булатовић (1937-2023) из Косова Поља, њен први потписник, присутнима обратио доносећи поздраве “тужне раје са Косова”. Надлежни се не питају шта је у петицији напи­сано, но ко је то написао. Цитира Радована Бећировића Требје­шког (1897-1986), народног песника и гуслара: “Нас је тешка на­ћерала мука / Да од вука правимо баука”. Не пружа се помоћ “на­паћеном народу но терористима… Нико се не пита шта се тамо ради, но ко се то тамо жали”. И додаје: “У мојој кући ријетко је ко од мојих предака умро природном смрћу, умјећу и ја тако да се покажем”. Прилике на Косову и даље су неподношљиве. “Кад па­д­не мрак, мада је и дању мрак, мало их има који се смију кретати”. Од њега се очекује да косовске проблеме решава он пошто то друштво не намерава да учини. “Ја сам пошао на пут: или у сло­боду или у затвор као Професор коме су посвећене ове протестне вечери, а мислим да ћу ја затварати оне који мисле мене да за­тва­рају… Кад слушам моћнике, челнике, морам се пита­ти у којој ја земљи живим… Народ побјеже главом без обзира, ку­ће се продају током ноћи, народ је изгубио повјерење у власт… Ова територија је велеиздана, џабе споменици, џабе деклараци­је… Петицију која се толико напада написали су највиша државна и партијска руководства ове земље, а ми смо је само потписали”.

Костине последње речи, Милорад Радевић (1935-2011), исто­ри­чар из Историјског института Србска академије наука, пропра­тио је запажањем да косовска збивања и “ненајављени” долазак ко­совске раје у Скупштину, “изненађују” високе државне и пар­тиј­ске кругове. “Ненајављени долазак их је изненадио. Изнена­дио их је долазак народа у свој дом?! Глас ових људи народ не чу, а они што су их дочекали, то рашчовечени смишљају и ра­де и које народ није овластио да тако раде, не помислише да је после овога чина једини излаз подношење оставке. Додуше, пре­мн­о­го би било то од њих очекивати”.

Требало је да прође ви­ше од две и по године да Срби с Косова и Метохије, не само они који су потписали петицију 2.016 већ и велик број других србских жр­тава шиптарског и партијско-др­жав­ног тероризма, крену у “о­ста­лу” Србију, да ли незаинтере­со­ва­ну, да ли омамљену паролама о “братству и јединству”, не би ли јој скренули пажњу на своју го­ле­му несрећу. И тако, 9. јула 1988. године, у Нови Сад је пристигла велика група Срба с Косова и Метохије; допутовали су возом и, потом, у преподневним сатима, кренули ка центру града, у пратњи великог броја милиционара. Војвођански партијски врх још увек опсед­нут уверењем у сопс­тве­ну политичку и државничку вечитост, бринуо је да ови несрећни­ци, за ову прилику названи национа­ли­стима (у идеолошком, нај­ружнијем значењу те речи), не поре­ме­те такоре­ћи идиличну атмосферу те “многонационалне заједни­це” у граду (“и шире”) и да не испровоцирају некакав сукоб у “главном граду” аутономи­стичке Војводине.

По природи ствари, та колона (која се кретала коловозом) није могла проћи незапажено; њу су пратили многи Новосађани (крећући се тротоаром јер им није било допуштено да пређу на коловоз), највећим делом они који су саосећали са патњом својих непозваних гостију, а невелик број до чекао их је у градском цен­тру, мало ис­пред Извршног већа Војводине и мало испред Скуп­штине Војводине; новине су баратале цифрама од једне хиљаде до десет хиљада дочекивача!

Придошлице, њих “око 500 Срба и Црногораца”, како је об­ја­вио Дневник, (Нада Вујо­вић каже у Дневник Нови Сад, 17. јул 1988, 5, да их је било “око 2.000”) хтеле су да разговарају с предста­в­ни­цима Покра­јин­ске конференције ССРН; уместо да се та “структу­ра” сретне са свима њима, она је, пристајући да на разговор прими само неко­ли­цину, издала званично саопштење:

“Данас је мимо свих договора и поред наше јасно изречене ог­раде, у Нови Сад допутовала већа група грађана из Косова По­ља и других општина Косова, ради остваривања циљева који су по­зна­ти само њиховом организационом одбору. Одмах по њихо­во­м до­ласку у Нови Сад представници ПК ССРН Војводине изра­зили су спремност да се у Покрајинској конференцији прими и са­слуша де­легација ове групе грађана. Тај предлог је од стране чла­нова ор­ганизационог одбора одбијен чиме су јасно испољене њи­хо­ве другачије намере. Показало се да главни циљ њиховог дола­с­ка ни­је био изношење реалних проблема са којима су суочени, већ уз­немиравање јавности у Новом Саду, Војводини и шире. Одго­ворност за такав поступак, као и за садржај парола које су се чуле сносе они који су инспирисали и организовали овај долазак у Но­ви Сад. (А пароле “које су се чуле”, барем према ономе што је ис­ти тај Дневник пренео, биле су следеће: “Хоћемо слободу”, “Си­лу­ју нам децу”, “Ко­со­во је Срби­ја”, “Војводина је Србија”, “Главу да­је­мо, Косово не дајемо”, “До­ле Устав из 1974”, “Један Устав”, “Хо­ћемо промене” – ИП).

Грађани Новог Сада достојанствено су се односили према по­ворци демонстраната која се кретала новосадским улицама нису се прикључивали нити су наседали провокацијама којих је било у па­ролама, говорима и узвицима учесника поворке” (Дневник Нови Сад, 10. јул 1988, 8).

Два дана касније, исти тај орган оценио је долазак Срба у Но­ви Сад “као напад на Војводину и њено руководство”, уз кон­ста­тацију да је “очигледно да организатори доласка Срба и Црно­го­раца са Косова у главни град Војводине нису имали намеру да нас упознају са стањем на Косову, него да демонстрацијама, транс­па­рен­тима и паролама привуку грађане Новог Сада да им се при­дру­же у изражавању незадовољства уставним положајем покра­ји­на и у нападима на руководство Покрајине… Новосађани који су се затекли на улицама дочекали су их мирно и достојанствено, сао­сећајући са њиховим невољама, изражавајући разумевање за опр­авдане захтеве да се стање на Косову брже мења, да се успо­став­ља равноправност и сигурност свих… Својим држањем грађа­ни ви­ше­националног Новог Сада који знају шта је братство и јед­ин­ст­во, онако како нас је учио Тито, и зашто га и како чувати (Тита или што друго? – ИП, изра­зили су своје неслагање да се на овај на­чин решавају озбиљни дру­штвени проблеми… Они се не могу чу­вати притисцима и мани­пулисањем народа и његовим невољама”.

Овај извештај не би био потпун да није пре­нео како су “у гру­пи грађана са Косова, али и из других крајева за­пажени и неки други националисти, а њихово присуство се мо­же тумачити као по­ку­шај да се убаци семе раздора међу припад­нике народа и на­родности” (Исто, 12. јул 1988, 4).

А онда, као на стартни знак, општински партијски комитети поч ели су осуђују “демонстрације Косоваца у Новом Саду”, став­љене испод наслова “Неприхватљиво »улично« самоуправљање” (Исто, 13. јул 1988, 6). Наравно, међу тим осудама била је и она коју је, у име Градског комитета новосадских комуниста, изразио ње­гов секретар, а која је “откривала” да “проблеми Косова нису на­с­тали у Војводини, па се овде не могу ни решавати, а нарочито не на овај начин. Организатори су овим доласком обманули грађане које су повели, али и читаву југословенску јавност, па није случајно што су одбили да са покрајинским руководством разговара косово­пољ­ска делегација. Када се све анализира, учесници, пароле (Хоћемо слободу; Силују нам децу; Косово је Србија; Војводина је Србија; Доле Устав из 1974; Један Устав; Хоћемо промене – ИП), песме (Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала; Ој, војводо Синђелићу; Србска се труба с Косова чује; Играле се делије, на сред земље Србије – ИП), заиста се све не може прихватити као доброна­мер­но. Стиче се ути­сак да је ово дуже припремано у склопу притисака на Војводину, а ради дестабилизације међунационалних односа којима се Војво­ђани заиста могу поносити” (Исто). Нешто ошт­ри­ја, али зато и много јаснија, била је оцена Покрајинског коми­тета оартије Војводине да је долазак Срба у Нови Сад “најгрубљи напад на политичко биће Војводине и њено руководство од када она посто­ји”. Ту ми­сао помало су проширивали чланови тог орга­на, који су се тру­ди­ли да им изјаве буду објављене под упечат­љи­вим насловима: “Поку­шај политичке дестабилизације Војводи­не”, “Хтели пожар у Но­вом Саду”, “Даље руке од Војводине”, “Циљ су биле демон­страције а не разговор’, “Неприхватљив при­т­исак на јавност”, “Про­паганд­ни и идејно-политички рат” (Исто, 14. јул 1988, 5).

Да им не узмакну, потрудили су се новосадски борци изја­ва­ма да је “организациони одбор Косоваца органи­зација ван систе­ма, спремна за удар, којој је крајњи циљ деста­билизација Југо­сла­ви­је”; да су “дошли овамо да одвоје срп­ски народ од осталих, да на­пра­ве гужву”; да “по­јединци хоће да преко њих остваре своје прља­ве циљеве”; да “Војводина може да буде образац како се негује и чу­ва братство и јединство” и да “Милошевић, Трифуновић и Јовић, малтене, позивају народ Војводине да смени своје руководство”; да су то “облици специјалног ра­та и не тре­ба да чуди што се у по­следње време не јављају више из Фран­цуске 7 (Удружења књи­жевника Србије – ИП), да су “послали Оливеру Катарину да нам каже шта треба да радимо” и да су “изазвали шта су хтели и по­вукли се. На седници на којој су то они све поизјављивали, “затра­жено је и да се против неколико по­јединаца (петоро универзи­тетских професора – ИП), због њиховог контрареволуционарног деловања, а што су доказали и током суботњег догађаја, подигну оптужнице” (Исто).

У београдској Борби од 13. јула, овај догађај именован је као “естрадне су­зе Срба и Црногораца у Новом Саду” (15. јул 1988, 4), а изјаву борачког председника да је то био “циркус”, пренео је новосадски Дневник (14. јул 1988, 8).

Но, ипак се “десило” да је, после много година, откривен Из­ве­штај о уз­ро­цима исељавања Срба и Црногораца с Косова и Ме­тохије, који је, после шиптарске побуне 1981. го­дине припре­мила радна група Из­вршног већа Србије и Савезног извршног већа, а те га инстанце оз­начиле као “државну тајну”. У томе документу, са датумом 22. ок­тобар 1981, наведени су многи шиптарски злочини над Србима, али је потпуније осветљена и улога истакнутих шип­тарских функ­ци­о­не­ра (посебно Илијаза Кур­тешија, Џавида Нима­нија и Фадиља Хо­џе) у њиховом заташка­ва­њу, али и улога зва­ничне власти (осо­би­то покрајинског Секретаријата унутрашњих послова) у присилном откупљивању србских има­ња и њиховом уступању “избеглицама” из Арбаније. Србска власт је, дакле, мно­го ви­ше напора уложила у очување ко­мунизма но што је бри­нула о спаса­вању народа и државе и била “грдно за­те­че­на” кад се држава распала, а србски народ опет био изло­жен гено­циду. А геноциду су га изложили исти они који су од 1941. до 1945. године наступали под знаком и заштитом кукастог крста. То је, зна се, довело до егзодуса Срба и из Хрватске, и из Бо­сне, и из Херце­го­вине, и са Косова и Ме­то­хије, те се тако, пред очи­ма “демо­крат­ског све­та” (у међувремену преобраћеног у фашикратију), у Ср­би­ји нашло преко милион опустошених избеглица, чи­ја је суд­бина била барем двоструко тра­гичнија од оне коју су прогнаници из истих крајева до­жи­вели педесет година раније.

У главним линијама, и у покојем детаљу прецизније, све је то недвосмислено истакнуто и у Меморандуму Српске академије на­ука и уметности, објављеном крајем септембра 1986. године:

“Изгон српског народа са Ко­сова је спектаку­ларно сведочан­ство његовог историјског пораза. Српском народу је у пролеће 1981. године објављен један доиста специјалан, али от­ворен рат припреман у раз­ним раздобљима административних, политичких и држав­но-правних промена. Вођен вештом приме­ном разних ме­то­да и тактика, с подељеним улогама, уз активну, а не само па­сив­ну и не много прикривану подршку појединих поли­тичких цента­ра у земљи – погубнију и од оне која је дола­зила из суседства – тај отворени рат, коме се још увек не гледа право у очи и који се не назива својим правим именом, одвија се скоро пет година… Исе­ља­вање Срба са Косова и Метохије у Социјали­сти­ч­кој Југосла­вији по своме обиму и ка­рактеру превазилази све рани­је етапе ово­га великог изго­на српског народа. Јован Цвијић (1865-1927 – ИП) је у своје време процењи­вао да је у свим сеобама, од оне велике под Ар­се­нијем Чар­ноје­вићем (1690) до првих година нашег века, изгнано преко 500.000 Срба: од тога броја између 1876. и 1912. године око 150.000 Срба морало је напустити своја огњишта под суро­в­им те­ро­ром локалног и повлаш­ћеног албанског башибо­зу­ка. У току по­следњег рата (Другог светског – ИП) протера­но је преко 60.000 српских колониста и старинаца, али је после рата овај талас исе­ља­вања доживео праву плиму: за последњих двадесетак година Косово и Метохију напусти­ло је 200.000 Срба. Остатак остатака српског народа не само што стално и несма­ње­ним темпом напу­шта своју зе­м­љу него се, према свим сазнањима, гоњен зулумом и физич­ким, моралним и психолошким терором, припрема за свој коначни егзодус. За мање од десетак следећих година, ако се ства­ри битно не промене, Срба на Косову више неће би­ти, а ‘етнички чисто’ Косово, тај недвосмислено исказани циљ великоалбанских расиста, утемељен још у програмима и ак­ци­јама Призренске лиге 1878-81, биће у потпуности остварен”.

За академијски предвиђених “десетак следећих година, ства­ри се битно нису промениле, али Срба на Косову и Метохији и даље има.

И биће их и даље, буду ли се сви Срби, без обзира на своју за­вичајност и место сталног пребивања, освестили пред силама зла и мржње које су се устремиле на саме темеље србскога нацио­налног и духовног бића, буду ли се одрекли свих идеолошких, страначких и личних сукоба и спорења и буду ли спремни да све своје физичке и умне снаге удруже и уложе у једино важан посао – спасавање србскога националног идентитета.

Томе циљу треба да их води и мисао Све­тога Владике Нико­лаја (Вели­ми­ровића) да, “кад кућа гори, пожар се гаси споља”.

У време Петровскога поста 7532(2024)

Илија Петровић / Васељенска