НИЈЕ ЛИТИЈУМ – ЈАДАРИТ ЈЕ СРПСКА НЕСРЕЋА

НИЈЕ ЛИТИЈУМ – ЈАДАРИТ ЈЕ СРПСКА НЕСРЕЋА

И они нам се помешали толико да их не можемо разликовати, а нико да се јави и да нам помогне да се снађемо у свему ономе што нам се догађа. Негде сам о томе записао да је један разумнији претходник ових што су нас повукли у амбис давно рекао: „Лако је било Србима док су их предводили крштени комунисти — видеће они шта ће им се дешавати кад им дођу некрштени“. Србима је, ево, стигла комунистичка некрст и за двадесетак година („од петог октобра“) опослила оно што њиховим учитељима није успело за много претходних деценија.

Ти „учитељи“, истина, јесу побили три или четири милиона Срба, јесу раздробили српски етнички простор, јесу на њему пронашли место за много малих нација („нација-брабоњака“), јесу из српског језика изродили много малих језика („језика-брабоњака“), али се само ова некрст досетила да за вечност отрује и земљу и воду и да за то отвори пречицу коју за дефинитивно уништење Срба њени глупи учитељи нису ни приметили.

И оваквим појединостима, извесно је, подупиру се подаци о „снажном економском успону“ који је Србију задесио откад јој се догодио Рио Тинто. Па се показало да му је „бивша власт издала дозволу за бушење у Србији“, да се то догодило 1. фебр. 2012 (и „да је то била једина одлука која је »дирала у интегритет земљишта«)“, а сад они који су те дозволе издали [Ђилас, Тадић, Јеремић] „глуме екологе“ и тврде да једине заслуге за то што је Србија, за последњих 15–20 година, избушена уздуж и попреко припадају Ани и Зорани и њиховим трилатералним комисијама и билдербершким клубовима. Уз све то, признаје се да је „2017. био потписан меморандум о разумевању, за који представници бивше власти кажу да је тада »Рио Тинту« дата дозвола, што није тачно, зато што је у том меморандуму све било необавезујућег карактера“. Одлука Владе Србије од 18. авг. 2021. да се „спроведе студија о утицају на животну средину“, којом је одређено да неће бити никаквих „нових правних радњи“ док се студија не заврши, изгледа да није представљала препреку Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре (министар Томислав Момировић) да већ 19. окт. 2021. године (тј. само два месеца касније) изда „локацијске услове компанији Рио Тинто за фазну изградњу процесног постројења за прераду минерала јадарит »Јадар« у подзони 2А, на к. п. у KО Горње Недељице и KО Слатина, на територији града Лознице, потребне за израду идејног пројекта, пројекта за грађевинску дозволу и пројекта за извођење, у складу са Просторним планом подручја посебне намене за реализацију пројекта експлоатације и прераде минерала јадарита Јадар“ (Службени гласник РС, бр. 26/2020 — https://rs.n1info.com/vesti/izdati-lokacijski-uslovi-za-izgradnju-postrojenja-za-preradu-jadari-ta-u-jadru/).

У томе документу прецизно је наведено 240 парцела у двема катастарским општинама, на укупно 2.030,69 хектара и сад није јасно како се то могло догодити ако је другде речено да се „она студија“ (о утицају на животну средину) мора урадити за годину дана, а да послови на њој још никако — не почињу. (О понечему сличном в. https://izmedjusnaijave.rs/вучић-скривао-документа-од-јавности/ (11/12/2021).

Јадарит је српска несрећа. Годинама се, ето, необавештеном народу замазују очи причама о литијуму, Јадру, јадариту, народ се „брани“ од литијума, Вучић убеђује Србе да му је Шолц обећао фабрику литијумских батерија и фабрику аутомобила за које ће се те батерије производити, али му још није јављено, да ни тих батерија, ни тих аутомобила, ни тога литијума, напросто, неће бити јер се у Јадру неће тражити литијум него оно што је Вучићев министар Момировић у напред цитираној дозволи Рио Тинту (да ли – случајно?) означио правим именом – јадарит. И о томе овај весели народ није стигла да обавести САНУ и то оставила мање квалификованим – али, по свему сусећи, темељитије обавештеним – зналцима.

Па ће један од њих рећи „да рударска компанија Рио Тинто неће напустити Србију и то је апсолутно сигурно. Власници из сенки и те компаније или како год буду Рио Тинто накнадно назвали, истовремено су и власници америчких Федералних резерви и власници свих великих америчких и швајцарских банака. Дакле, власници су комплетног светског капитала. Због чега Ротшилдима и Рокфелерима треба самлевени српски јадарит, а не прокувани литијум“, он објашњава прилично једноставно: „Јадарит је оптички кристал, односно минерал са јединственим биохемијским и физичким својствима, каква, ни приближно, не поседује ни један једини минерални или проводни материјал у свету. Дакле, јединствен светски минерал. И има га, искључиво и на жалост или на срећу [пре би се морало рећи »на несрећу« — ДП], само на једном једином месту у свету. Пронађен је, пре двадесет и нешто година [други ће рећи: 2006 — ДП], на територији Лознице, у долини реке Јадар. И нигде више. Сателитски снимци и истраживања на терену показали су количину од 150 милиона процењених тона.“

То је откриће осудило Србију на уништење: пред силама зла које су се на њу устремиле њој се може јавити да су јој сви путеви спаса затворени, тј., за њу би се тешко могла заложити и много умнија и честитија власт од ове којој је „пало у део“ да – недовршена, корумпирана и с пола мозга (или с „четврт мозга)“ — „заступа“ српске државне и националне интересе, одн. да подупру највећи злочин који сатански ум може приредити човечанству: да „наночестицама у течној суспензији јадарита… глобално… деимунизују светско становништво“, одн. да ударе у темеље Највишега Природног Поретка. Не зна се, при том, је ли „Србија најважнија тачка на светској мапи и за Бајдена и за Путина и Зеленског и Кисинџера и Сороша и Рокфелера и Си Ђинпинга“, али се макар као чудни морају означити неки градитељски подухвати који су се по њој размахнули: „бушење“ Фрушке горе, изградња западноморавског коридора по најроднијој поморавској земљи, као и „аутопута… преко Ниша и Приштине, до албанске луке Драч…, улагање брата Сија у црногорски аутопут од српске границе до резервне луке Бар.“

Други је зналац, процењујем, „мање експлицитан“ наводећи да се „позадина целе ове приче о литијуму и рударењу тиче искључиво супер минерала јадарита и тоталног уништења пијаћих вода у Србији“, с посебним акцентом на чињеници да ће „до половине текућег века пијаћа вода постати један од кључних стратешких ресурса и због ње ће се водити ратови.“ (Према његовом наводу, „ти су ратови већ вођени, па пуковник Гадафи није убијен због нафте већ због подземних извора преко којих је направио системе велике вештачке реке од 4.000 км који су Либију поставили као независну од увоза хране и воде. Када је НАТО 22. јула 2011. године најјаче бомбардовао Либију није гађао војне циљеве већ је „тукао” само Брегу која је једина у Либији производила масивне бетонске цеви за систем велике реке“.)

А Кина — посебно. Потписник ових редова признаје да је потпуно необавештен о многим проблемима које овде помиње, али неке појединости наводи зато што их не уме ускладити с оним за шта му се чини да је о њима и раније понешто „начуо“. Две су му се недоумице, при том, посебно наметнуле.

Прва. Кад је Зиђин преузео Борски рудник, било је нормално очекивати да је то учињено по озбиљним међународним правилима и по законима земље-домаћина. Или се, може бити, све то догађало под надзором министра рударства који не разликује рудник од каменолома па се сагласио да Србија од Бора добије више хиљада онколошких болесника (због повећане концентрације арсена) и уредио да ми „данас из тог рудника немамо шансу да извозимо ни бакар, већ извозимо концентрат који је пун злата“. И хоће ли се Србија запитати колико ће ње, Србије, бити извезено у Кину „у облику концентрата“ и под чијим потписом се све то чини? И чији се потпис налази на оном документу којим је Зиђину, у ове дане, дата још која стотина хектара која ће – по истим правилима такође бити извезена? Помињем ове „ситнице“ зато да предложим надлежним „државним зналцима“ да тога потписника обесе испред рудника — за ноге и голе стражњице — ако се зна да је она праведнија казна укинута.

Овде би се ваљало запитати шта се дешава и са „Дандијем“ — који је добио „концесију“ да у Хомољу и долини Млаве уништава оно што и Зиђин у Бору. По свему судећи, ти међународни разарачи послују по потврди Ирене и Зоране да је „њихов“ цијанид — лековит. Свему томе власт коју оне представљају додала је и још једну „ситницу“ за срамоћење народа: отели су народу имања („експропријација“) и даровали их страним разарачима, а народ „упутили“ на то да се с пљачкашима „договарају“ око цене, да те проблеме решавају у судовима, најчешће по правилима лоповским и батинашким: имање на које општинска пореска инстанца наплаћује порез на 22 милиона динара лопови-проценитељи „поправљају по својим правилима“). И тиме се, врло често, добри домаћини бацају у беду и очај (https://www.c-ins.rs/eksproprijacija-za-cukaru-peki-kako-zidjin-pokusava-da-plati-manje-za-zemlju/). Па се тако догађа, како нас новине обавештавају, да „кинеске инвестиције опадају на путу свиле, али не и у Србији“ (Политика, 29. јул 2022) јер им Зорана, Ирена и дружина омогућавају све оно на шта се другде гледа као на удар на национални суверенитет или, макар, као на злочин против човечности: тамо ће се производити годишње три до четири тоне злата, али се не додаје да ће се производити и пустош свуда тамо где стигне њихов „лековити цијанид“; тамо ће просечна плата бити преко 100 хиљада, али се не вели да ће све то трајати док се Бор и Чукару Пеки не претворе у пустињу или макар док Ане и Зоране не дигну реп и не одлепршају у те своје Трилатералне комисије, Наледе и Билдербешке клубове.

Друга је „ситница“, по свему судећи, нешто крупнија: изгледа да је Кина свој моћан економски успон платила на необичан начин: остала је без пијаће воде и ту невољу решава купујући је од Руса из Каспијског језера, при чему су се Руси с тим сагласили јер им је то било јевтиније него да са Кином због тога – ратују. На те сам појединости први пут наишао пре коју годину, а ових дана опет и сад на њих гледам као на нешто што се може сматрати извесношћу, али их помињем са зебњом: ако су Кинези своју земљу преоравали онако како сада видимо да преоравају нашу борску област, морали бисмо се запитати шта од будућности, и они и свет, могу очекивати?

Ја морам признати да одговор на то питање немам. Као, уосталом, ни на многа друга која су за Србију животно важна макар онолико колико и Каспијско језеро за Кину: је ли ова „српска“ власт странцима препустила све српске природне ресурсе, па за њима и све законодавноправне основе државног суверенитета.

Поменимо тек неке појединости.

● Лабус и Динкић уништили су пет моћних српских банака и довели више од 30 страних пљачкаша, после им додали и Комерцијалну банку, сад ће им дати и Поштанску штедионицу, а онда им остаје да им дарују и Народну банку јер ће им она вредети једнако као и њена гувернанта Јоргованка (тако у Србији, а веле да у Канади послује само седам банака);

● српској економији суноврат су, ето, покренули Лабус и Динкић, а тамо је дефинитивно сурвао Вучићев „женски министарски ешалон“, из њега би Срби требало да запамте једино ону министарку здравља која им је објаснила како их је 19 земаља западне демократије у пролеће 1999. демократски заливало осиромашеним уранијумом, за главнину других министарки већ се не зна на чему су министровале, а најгласније међу њима биле су неке које ни саме нису знале ни у којем ће кревету уснути ни у којем ће се пробудити па као на мистерију треба гледати на то како их је Вучић успевао окупљати и упућивати тамо где је нешто требало уништавати (као на пљачку борског рудника и уништење хомољске области – за шта су разараче овластили министри који, рекосмо, не разликују рудник од каменолома нити су икад ишта чули о томе шта се све у рудницима може ископавати и како се све то може чинити);

● према подацима које нам саопштавају „Таковске новине“, за истраживање литијума рударски министри-незналице издали су 126 решења од 2004–2022, а да се нико не запита ни о мотивима који стоје иза такве „литијумске помаме“ и нису ли неки „истражитељи“ под литијумским барјачићима трагали и за нечим другим;

● за изграђивање Србије и уређивање њених путева према Европи као надлежни намећу се они зналци који не знају ни где се она (та Европа) налази нити шта се, осим зла, у њој може наћи за чим би се вредело „пограбити“;

● за српски државни и национални слом посебне заслуге припадају уобличитељима онога што се некад звало школство и што је Малом Кости у „Рибникару“ дотурило пиштољ, а Великом Урошу „дугу цев“ у Дубони и Орашју и помогли им да „овере“ вредности српскога школског модела.
*

И да овде тек додирнемо срамоту којом је Српска Црква обележила своје понашање у време литијумске помаме у Јадру: попови су први почели да Рио Тинту продају цркве (и парохије) и показали да се не разликују од својих владика и њиховог Патријарха. Давно је, наиме, остао запис да се међу српским владикама може наћи тек покоји духовник, а да су сви остали – комунисти, педери, папољупци и слични срамотитељи српскога имена и његових Светосасвских Темеља, тј. они који су „македонској“ и арнаутској духовној сиротињи изручили векове, миленијуме, српске културне историје, духовности и градитељског генија; и зато би се као на моралан чин могло гледати на то ако би се друг Порфирије, заједно са својим ментором (и у пратњи томефиле и попа-силоватеља као сталног пратиоца) измакао макар толико да неће моћи добацивати со на српске муке и несреће (а најбоље би учинио да са собом одведе и сву комунистичко-педерско-бискупску сорту па да се види хоће ли у Српској Патријаршији остати макар неко Светосасвско Зрнце – око којега би се Срби опет почели окупљати).
Или им је и то Зрнце убијено.

Ако је Патријарх пристао да се, не тако давно, одрекне своје престонице у Пећи, није се могло догодити ни да ће је јуче наћи у Велици.

Драгољуб Петровић / Васељенска