НЕПРОФЕСИОНАЛИЗАМ ИЛИ НЕООСМАНИЗАМ НА ДЕЛУ?

Да ли је иступање Пинар Шентурк, прве саветнице Амбасаде Р Турске у Р Србији, поводом текста објављеног на медијском сервису „Мондо“ о Хакану Шукуру, највећем фудбалеру којег је Турска до сада имала, а кога турске власти повезују са турским „Хизмет“ покретом, представља својевољан и непрофесионалан иступ неодговорног појединца или почетак отвореног заступања неоосманских тежњи појединих кругова у Турској.

Наиме, госпођа Шентурк, којој је наша земља указала гостопримство као дипломатској представници, дозволила је себи слободу да критикује рад појединих медија у Србији, настојећи да спречи објављивање текстова који, по њеном мишљењу, не иду у прилог званичној политици Турске, и покушавајући да утиче на будућу уређивачку политику домаћег медијског сервиса и спроводи неку врсту цензуре каква не приличи савременом друштву.

Током 21. века, односи Србије и Турске, традиционално оптерећени бременом прошлости, углавном су ишли узлазном путањом. Последњих година достигли су највиши ниво, како у политичком, тако и у економском, културном и сваком другом смислу, пре свега захваљујући личним односима највиших државних представника. Захваљујући томе Турска је учествовала у обнови значајних историјских и културних споменика у Србији, а турске фирме су биле добродошле имале посебне подстицаје у нашој земљи.

Али све указује да је дух Османског царства опет наткрио две земље и прети да поремети добре односе, као и да победи тековине савременог друштва и демократије. Имајући у виду да је још 2001. године Ахмет Давутоглу, некадашњи министар спољних послова Турске, у свом делу „Стратегијска дубина: међународни положај Турске“, истакао да „Турска има могућности и право да игра посебну улогу“ на Балкану, наведена дешавања могу да се протумаче потпуно другачије.

Прихватање наведене идеје, макар и као незваничне политике Турске у међународним односима представљало би „пуштање духа из боце“ и озбиљно претило да поремети стање на Балкану, простору већ бременитом историјским сећањима.

Зарад будућности, која мора да буде заснована на сарадњи и међусобном поштовању, надамо се да је иступ госпође Шентурк само плод незнања и непрофесионализма, а не нечег дубљег и трагичнијег. Како било, њено настојање да „дисциплинује“ новинаре у нашој земљи би требало да изазове реакцију надлежних органа Србије и новинарских удружења.