Протојереј Саша Ђурђевић: Литијумска долина пустоши

Час се ближи, сат увек откуцава, клатна звона се клате. Од литијума до литија је мала словна разлика. То је једини начин да народ стави до знања да српска земља није за продају

Врло често слушамо да је нешто будућност Србије. Последње у низу онога што ће обезбедити просперитет и процват српске земље јесте „јадарит-литијум” и његово ископавање. Препоручује се пустошење ливада, шума, плодних ораница а све зарад будућности Србије и окружења…

Тешко је схватити да неко тако нешто може и да помисли а камоли да пропагира.

Остављање пустоши – пројектованим уништавањем флоре и фауне-природе, шума и гора и плодних њива и река и потока, језера и бунара, пијаће и здраве воде – заиста нема цену.

Свети Владика Николај говорећи о земљи каже:

„Зашто се више бринете о томе шта припада вама него о томе коме ви припадате? Реците ми чија сте ви својина. То би земља могла рећи онима, који се препиру око права и господарства над њом”.

Могао бих да се сложим да треба улагати у породицу, вишедетне породице. Улагати у средња и мала предузећа. Улагати у пољопривреду, сточарство и воћарство, и на такав начин се издићи у висине – као када смо били водећи у производњи воћа и поврћа, стоке, као један од значајних привредних фактора у свету.

ЗАТО САМ ПОНОСАН НА МОЈЕ ВАЉЕВО И ВАЉЕВЦЕ КАО И СВЕ ДРУГЕ ГРАДОВЕ И СЕЛА, КОЈИ СУ ДИГЛИ ГЛАС ПРОТИВ ИСКОПАВАЊА ЛИТИЈУМА!

Из искустава које смо могли да видимо и чујемо – о рударењу литијума у другим земљама, континентима – литијум као да има задатак да ствара пустош у људским душама и људском окружењу. Од нормалних плодних ораница да прави јаловину, отпад и сметлиште, а од људи да прави избеглице са својих вековних родних груда и да их учини људима без дома и завичаја.

Ако знамо да се један добар део ископавања обавља у регионима са великим резервоарима здраве пијаће воде, неколико наших научника и академика у престижном научном часопису „Нејчер“, једном од најцитиранијих научних часописа на свету, износи научно истраживање да ископавања нису вредно ризика који прети да угрози животну средину и снабдевање пијаћом водом у Србији и окружењу.

„То би био први и једини случај у свету да рудник и постројење за прераду руде буду постављени усред плодног земљишта окруженог насељима и изнад највеће подземне резерве пијаће воде у западној Србији“, наводе аутори.

Литијума има много по Србији и српским земљама..

Почев од суманутог чина стварања Југославије итд. Па комунизма и Тита, све на штету Срба и православља..

Ал’ шта је са Стеваном Филиповићем?!

Стеван Филиповић је терорисао народ у ваљевском крају а онда уздигао руке у знак „отпора фашизму”.

Све је то пуцало по гробовима оних који су своју душу положили за Крст Часни и слободу златну.

СВЕ ЈЕ ТО ЛИТИЈУМ.

А зар чувена брана „Ровни” није литијум? Требало је само мало спустити ниво бране и не би било потребе за потапањем древног манастира Грачаница, који је тек нешто мало био археолошки обрађен. Брана Ровни прети да поквари све живе воде у ваљевском крају и шире. Све је то лепо било предочено од стручњака са Рударско-геолошког факултета, што у преводу указује на потенцијалну еколошку бомбу која стоји и прети над главама Ваљеваца.

Потапање цркве Светог Архангела Михаила (Ваљевске Грачанице) 2016. године (Извор: РТС)

Тужан сам увек био кад је видим, у тој води се никад не бих окупао ил‘ пецао…

И опет, много је литијума у нашој историји, а један од највећих литијумских рудника и загађивача јесте отимање и затирање српског имена на Косову и Метохији. То је покушај отуђења КиМ од Србије и српског идентитета. И у моменту док се ми бавимо литијумом, дешава се континуирани терор над Србима на КиМ, као и исељавање Срба због тортуре које спроводе тзв. косовске власти.

Кад бих сада отворио тему о затирању трагова (који се наравно не могу затрти до краја) и уништењу Патријаршијске и Градске библиотеке, приликом шестоаприлског бомбардовања Београда у Другом Великом рату, као и бомбардовање манастира Жиче и уништењу библиотеке од 50.000 књига – уз многе друге теме, литијумске – где би нам био крај?!

Сад су нам ти који су нам затирали наше српско име и правили вишеструке геноциде над нашим народом – од Сплита до Софије, од Скопља до Суботице, од Требиња до Темишвара, од Скадра и Драча до Котбуса и Лужичких Срба, од Далмације и Илирика и Македоније – такви су дошли да, оно што нам нису попалили и спржили у Великим ратовима 20. века и НАТО бомбардовању 1999, сад доврше и униште на лицу места: корење, изворе, ваздух, воду, земљу. Они који су побили хиљаде и хиљаде ђака на „брдовитом Балкану” сада нам доносе „еколошки просперитет“, а пошто су земљу и реке натопили српском крвљу сада желе и да их дефинитивно обоје у црвено. А то је знак пустоши и смрти.

Јер „Рио Тинто” (Rio Tinto – Rio Roja) и значи црвена река.

Црвена река (rio Tinto) у Шпанији (https://ourspain.ru/travelspain/blog12.html)

СРБИЈА ТО НИКАД НИЈЕ ДОЗВОЛИЛА, НЕЋЕ НИ САДА!!!

И опет, просто је несхватљиво да неко и помисли да у Србији, нашој мајци, уништава плодне шуме, њиве и ливаде, реке и језера, изворе и источнике.

И много, и још више од тога боли сазнање да је то наша власт, наши Срби. Нису то сада директно Швабе и њихово сателити. Нису то они који су обесно правили геноцид, без казне, на Дрини и Колубари, Сави и Морави, Дунаву и Тимоку, Вардару и Бистрици, Црном Дриму и Зети и још којекуде.

То су сад српске власти, које нам намећу „бољи живот” у опустелим њивама и пашњацима, и црвеној земљи и рекама.

И још, као и онда кад су опустошили српске општине на Косову и Метохији, најављују контрамитинг у Лозници! Шта сад желеле да опустоше? Србију, Републику Српску?!

А цео свет зна колико је „Рио Тинто” коштао живота у Папуа Новој Гвинеји – око 20 хиљада. И знају да су покренута најмање два грађанска рата а многи људи насилно протерани и расељени, као и из неких београдских општина, сећате се.

Да ли ће они који једва састављају крај с крајем – и који грчевито држе своју заслужену кору хлеба, стрепећи за своју будућност – бити натерани да дођу да подрже људе који желе да нас обоје у црвену земљу и црвене реке?! Они су од 2012. на уговорима и стално морају да доказују своју лојалност, плашећи се да не изгубе и оно мало што имају.

Ако се то деси, биће то један од најтужнијих маршева у новијој српској историји, да се подрже они који су све дали и предали на Косову и Метохији тзв. косовским властима илити „Косово репубљику”: од „Бриселског споразума“ преко „Француско-немачког плана и Охридског некролога о КиМ”, до предавања таблица, а сада дадоше и бензинске пумпе. Скоро су све дали и скоро све српско очистили са КиМ, њиховим застрашујуће лошим поступцима.

Волео бих да је све ово тактика и куповање времена „наших” власти. У супротном биће то историјски издајнички чин, где ћемо заиста моћи сви да станемо под „Тарабића шљиву”.

Надам се и Господу молим да тако неће бити.

Знам да се моје размишљање неће многима свидети, међутим, чули смо повике на свештенство и на архијереје. Некад је и ћутање и више од одговора. Црква је увек крварила. Први на удару су свештенство, монаштво и архијереји, увек били.

Тако је било кроз историју, а тако је и данас. Све је тако огољено и видљиво.

Некад је Црква мученички прогоњена, тј. врло често трпи и страда, а и камен би проговорио. Али Црква је у страдању трпељива. За Цркву је српски народ, православни, као и сваки човек, биће Божје. Зато Црква не звони на сва звона, јер Црква не треба да буде фактор раздора, већ објединитељ и стабилизатор.

Све што држава даје црквама је народно. Држава сама од себе не може ништа јер и држава и Црква су народ.

Час се ближи, сат увек откуцава, клатна звона се клате.

Од литијума до литија је мала словна разлика.

Јер то је једини начин да народ, мирним окупљањима и стављањем до знања да српска земља није за продају, искаже свој став!

А Црква је кроз историју била уз свој народ, јер је немогуће да без њега постоји.

Како је Христос глава Цркве – а ми служимо Светотројичном Богу, служимо Васкрслом Христу, тако ми уједно служећи Богу служимо и народу.

Наша свештеничка и народна хришћанска молитва је у свакодневној вертикали у служењу Богу и свакодневној хоризонтали у молитвеном скрбништву и служењу народу. У свему томе има трпљења, а често и мучеништва. Тако да је Црква спремна на страдање и страдала је кад год је страдао народ кроз историју.

Црква ће проговорити. Јер кад камен дође до циче и почне да пуца, Црква ће узвикнути и загрмети, као и Св. Цар Лазар на Косову пољу:

„Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и до вјека”!

Црква је народ и народ је црква.

Као таква, Црква нема избора до насушну потребу да састрадава са својим народом, стојећи уз народ, на славу Бога Живога.

Црква је чувар и носилац свега оног идентитетског, што чини наш народ, традиције, културе и духовности кроз историју.

На крају можемо исповедити, чувену крилатицу Светих Отаца:

„Све за Христа, Христа ни зашта!”

Отац Александар Саша Ђурђевић, Црква Св. Саве, Норт Порт, Флорида

Стање Ствари