ДОГОДИНЕ НА ЛОВЋЕНУ: Једини владика на свијету на чијем се гробу не врши опело!

Ни то што је на „смртној ури“ рекао „ја хоћу да ме сараните у ону цркву на  Ловћену… То је моја потоња жеља коју у вас иштем да је испуните“, није било довољно да се у Црној Гори усагласе и Његошеву жељу испуне. Позив још једног владике у овом веку на враћање капеле на Ловћен остао је неуслишен – позив митрополита Амфилохија.

Док једни поновну изградњу капеле виде као испуњење коначне правде, други на то гледају као на „црвену линију“.

Капелу на врху Ловћена Његош је сам пројектовао и посветио свом стрицу Светом Петру Цетињском. Колико је био посвећен овом послу, забележено је да је чак својом руком поставио први камен капеле. Замислио ју је као „највисочији олтар на којем се служи небеска литургија“, а њеном изгледу дивио се и руски архитекта Никола Краснов.

Капела је два пута разрушена, једном ју је, знајући њену вредност за народ у Црној Гори, бомбардовала аутро-угарска војска, да би је потом обновио краљ Александар Карађорђевић. Уз замисао тадашње власти, споменути Мештровић изградиће маузолеј у којем и данас почива Његош. 

Једини владика на свету на чијем се гробу не врши опело

Ловћен се не може замислити без капеле, она је била најуспелији споменик на планини, а цела планина је због ње постала споменик, каже књижевник Матија Бећковић за РТ Балкан.

-Његош је развладичен и отет својој цркви, ископан из цркве и пребачен у маузолеј. То је био можда најварварскији чин међу варварствима која су чињена. Његова Црква није питана, црква коју је он изградио је срушена. Срушила ју је Аустрија, а после титоизам, каже Бећковић.

Наш саговорник подсећа да је та капела била и у грбу Црне Горе. Напомиње да је маузолеј одударао од Ловћена, а да је капела је озидана од завичајног камена.

Ипак, додаје да се не ради о томе да се маузолеј сруши.

– Него да Црква обнови цркву и врати свог владику у његову цркву, како не би био једини владика на свету на чијем се гробу не врши опело. Као што пита Хемингвеј, шта је леопард тражио на врху Килимаџара и ми можемо рећи – шта је камион са приколицом тражио на врху Ловћена. То је огромна и неуспела инвестиција, али довољно да Црква није питана, да је Његош проглашен песником а не владиком, а он се никад није ни потписао својим именом а да није рекао ‘владика црногорски’. Чак и ‘Горски вијенац’ је тако потписан, а они су га тог чина лишили, каже Бећковић.

Подсећајући на време када је капела по други пут срушена и на њеном месту изграђен маузолеј, Бећковић каже да је то био јединствен случај да је целокупна интелигенција Југославије устала да одбрани капелу, али је све било узалуд – одлука је донета на вишем нивоу.

-Не постоји ниједан интелектуалац, историчар уметности, скулптор који није био против рушења капеле, указује Бећковић и додаје: „Тако да је Његош киднапован и већ деценијама почива у том лазарету“.

Откуд толики отпор капели у данашњој Црној Гори?

-Морају се разумети мотиви оних који су срушили ту капелу да би се разумело откуд оволики отпор идеји о обнављању капеле, чак и у данашњој Црној Гори, указује Ковић у изјави за РТ Балкан.

Комунистички руководиоци Црне Горе уз велику подршку лично Јосипа Броза Тита радили су још од 1950-их на уништењу Његошеве капеле, иза чега је била идеја прекидања свих духовних веза са Београдом и са Србијом.

-Требало је срушити оно што су подигли Карађорђевићи, и требало је прекинути везе не само са Карађорђевићима, него и са Београдом и Србијом, а у исто време изградити много чвршће везе са Загребом, оцењује Ковић.

Ковић подсећа да документи и сећање из тог времена потврђују да је Мештровић био врло свестан идеолошке позадине рушења капеле и постављања маузолеја.

–Мештровић, тада већ у емиграцији, кретао се управо у кругу таквих идеја, одвајања Црне Горе од њеног природног, историјског и духовног српског простора и њено везивање за Хрватску, каже наш саговорник.

У отпору који данас постоји у Црној Гори види да су те идеје и данас живе и виталне и да имају подршку западних амбасада у Црној Гори.

-Видимо да су те идеје преживеле чак и пропаст комунизма, а захваљујући режиму Мила Ђукановића који је такве идеје конзервирао и то уз подршку политичког Запада који је схватио да су оне политички корисне, каже Ковић.

У овом тренутку је реч и о одвајању Црне Горе од Русије, посебно имајући у виду да је Његош био један од највећих русофила 19. века, не само политички, већ и по свом духовном наслеђу.

„У питању је наслеђе 1948. и чувеног раскида са Совјетским Савезом и огромних жртава које је Црна Гора морала да поднесе у Титовом сукобу са Стаљином. Сада видимо резултате тог страха и русофобије која је тада укорењена“, указује Ковић.

Ковић наводи да је за оне који шире отпор обнављању капеле верност ка титоизму једнака као верност НАТО-у и политичком Западу.