Ко је одговоран за чињеницу да Велику Британију од грађанског рата дели један корак?

О немирима у Великој Британији велики, лево-либерални медији извештавају прилично уједначено, а могло би се казати и очекивано. Демонстрације се називају протестима и изгредима „екстремне деснице“. Тиме је главни непријатељ још једном јасно означен.

БИТАНГА ИЗ РАДНИЧКЕ КЛАСЕ?

Они који су изашли да протестују против масовног усељавања, и носили транспаренте на којима је писало „Заштитите нашу децу“, за новинаре су десни екстремисти, а за премијера Стармера – битанге и разбојници. Са друге стране они који су изашли на контрадемонстрације избегли су такве етикете, иако су покушавали да нападну демонстранте, узвикујући „Алах Акбар“. Према новинским извештајима радило се о антирасистима. Лево-либерални медији су тако поново понудили до крајности искривљену, али пожељну слику стварности у којој постоји јасна подела на добро и зло.
Премда Британија има дугу историју расних тензија, сада је по среди нешто сасвим ново. Наиме, протестанти су углавном белци, и то они који потичу из радничке класе. До сада су, међутим, на улице најчешће излазили „People of Colour“. Тада су лево-либерални медији сукобе објашњавали социјалним неједнакостима, класним фактором, те наводним структуралним расизмом који опстаје у британском друштву. Дежурни социолози су као лек за ублажавање тензија нудили снажнију борбу против предрасуда, реформу образовног система, те у унапређење социјалног положаја становништва мигрантског порекла.

ОДГОВОР СТАРМЕРОВЕ ВЛАДЕ

У случају садашњих демонстрација таква објашњења изостају. За политичко-медијску класу протестанти су гомила екстремних десничара, расиста, разбојника и битанги, којима је стало једино до мржње и насиља. У најбољем случају реч је о изманипулисаним несрећницима који су због својих предрасуда идеалан плен за лажне вести. Није тешко присетити се изјаве Хилари Клинтон која је за бираче Доналда Трампа употребила израз „Basket of deplorables”. Иако ова реч више није у употреби, она прилично добро описује како политичко-медијска класа гледа на грађане на улицама. Шта год да је разлог који је Британце извео на улице он за политичаре и медије остаје неразумљив. Стога је једини одговор Стармерове владе осуда крајње деснице, односно претње прогоном и хапшењима.

ЧУДНА КОАЛИЦИЈА

Са друге стране, контрадемонстранти представљају савез између левице и исламиста. На њиховим скуповима могло се видети необично много комунистичких плаката и антифашистичких застава, скупа са заставама Хамаса и Хезболаха и покличима „Алах Акбар“. Оно што ову чудну коалицију повезује са политичарима на власти је заједничка нетрпељивост према десници.

Напади на џамије и исламистички покличи могу да заварају посматрача да је реч примарно о религијском конфликту. Оно што је по среди је, међутим, нешто сложеније. На хоризонталном нивоу то је етнички сукоб, где је ислам само једна од компонената, и то не и најважнија. Паралелно са тим постоји и други, вертикални расцеп, онај између елите и народа, будући да политичко-медијска елита подржава политику масовног усељавања. Тиме је питање усељавања, односно идентитетско питање оно што спаја ове две линије расцепа.

ПРЕЋУТАНИ ПОВОД

Од свих већих медија једино је циришки часопис (Neue Züricher Zeitung) приметио да већина медија одбија да јасно назначи суштину и наведе разлог који стоји иза свих ових догађаја у Британији. Реч је о масовном и неограниченом усељавању. Једноставно речено, ово су протести домородаца који више не могу да се изборе са масовном имиграцијом и последицама које она доноси. Једна од тих последица је и опадање безбедности, односно аутохтоно становништво не жели да улицама патролирају исламистичке банде. Оно исто тако не жели да гледа културну трансформацију своје земље и уништавање свог начина живота. Британски радници бране се против неограниченог усељавања, док на њих полицију шаље странка која се назива лабуристичком, односно радничком.

ГОВОР ИЗ БИРМИНГЕМА

У сваком случају, овај проблем није се створио одједном. Он у британском друштву већ дуго игра улогу иако медији и обе велике странке покушавају да га игноришу или миминизирају, односно да ућуткају све критичке гласове. Наиме, још априла 1968, британски конзервативни политичар, Инок Пауел (Enoch Powell), у свом чувеном говору из Бирмингема упозорио је на несагледиве последице масовног усељавања. Тај говор ушао је у историју под називом „Реке крви“. Завршавајући свој говор Пауел је цитирао римског песника Вергилија и његово пророчанство Римљанима о Тибру запенушаном од крви. „Док гледам у будућност, испуњава ме лоше предосећање. Попут Римљанина, као да ми се пред очима указује река Тибар запенушана од крви.“ Алузија је више него јасна; ако се неконтролисаној имиграцији не стане на пут, Британија се у будућности може надати немирима, сукобима и напослетку грађанском рату, односно „рекама крви“.

НИШТА ОД ДЕМАГОГИЈЕ

У то време Пауел није био некакав маргиналац, нити екстремиста. Напротив, био је члан владе у сенци Едварда Хита (Edward Heath), и важна фигура међу торијевцима. Поред политичке каријере иза себе је имао и сјајну војничку прошлост. Од обичног војника је дошао до чина бригадног генерала. У политичком смислу подржавао је осамостаљење колонија и противио се свакој империји, како британској, тако и европској. Зато је био противник британског чланства у Европској унији. Данас се за људе који заступају Паулове ставове о имиграцији користи нејасан израз „популиста“, или још чешће „десни популиста“. Тиме се вероватно жели рећи да се противници масовне имиграције користе демагошким триковима. У Пауеловом случају ни ова етикета не стоји. За њега се не може казати да је био демагог, јер своје слушаоце није заваравао фразама, паролама и празним оптимизмом. Уместо тога желео је да саопшти оно што види. „Видети, а не проговорити била би велеиздаја“ рекао је Пауел. Он је проговорио и за то је платио цену.

ПОГУБНО ПУТОВАЊЕ У МУЛТИКУЛТУРАЛИЗАМ

Већ у време када је Пауел одржао свој говор насиље према домаћем становништву и напади од стране имиграната постајали су непријатни део свакодневице. Пауел је схватао како ће се ствари даље развијати, а свој задатак видео је у томе да тај развитак предупреди, јер најважнији задатак државника је да спречи зла која се могу предвидети. То разуме се, није једноставно, јер се та зла не могу доказати све док се не догоде. За Пауела је тај проблем скопчан са људском природом која је више заинтересована за данашње него за сутрашње невоље, док политичари, са своје стране, често свесно занемарују будућност како би решили тренутне проблеме. С тим у вези политичар цитира једног бирача из своје изборне јединице који је, очигледно незадовољан стањем у земљи, изјавио да би се радо одселио, само када би имао новца. Није било речи о незапослености, лошем стандарду или нечем сличном. Човек је желео да оде јер више није могао да препозна своју земљу и свој град, нити је за себе и своје троје деце видео било какву будућност у Енглеској која се лагано кретала путем мултикултурализма.

МАЊИНА У СОПСТВЕНОЈ ЗЕМЉИ

У говору Пауел наводи и друге примере људи који, немајући новца да се иселе, пролазе кроз пакао живота у мултикултуралном рају. Свакако, Пауел је био потпуно свестан чињенице да није неважно да ли странци чине 1% или 10% популације. Стога је упозоравао да ће за 15 до 20 година у многим крајевима Британије имигранти постати већина, да ће заузети читаве области и градове, а да ће домаће становништво постати мањина у сопственој земљи. Са друге стране, имигранти ће све док буду представљали сићушну мањину тежити да се прилагоде већини. Међутим, оног момента када њихов број нарасте, односно када буду формирали сопствене заједнице и засебне четврти, жеља за прилагођавањем ће нестати. У том тренутку они ће настојати да у свом простору заведу сопствена правила и да натерају домаће становништво да се прилагоди том новом реду. Не треба много мудрости да се одатле изведе закључак да неконтролисана имиграција за своју последицу нужно мора имати раст тензија и појаву сукоба.

НЕСКЛАД ИЗМЕЂУ ЕЛИТЕ И НАРОДА

Ипак, Пауел је веровао да није прекасно и да се најгори сценарио може избећи уколико се заустави даље усељавање, односно ако се створе подстицаји за исељавање. Године 1968. можда није било касно за заустављање имиграције, али је већ било прошло време када се о томе могло отворено говорити. Пауелова политичка каријера била је уништена. Тајмс је писао о „злом говору“, а говорник је проглашен за расисту. Већ дан после Пауеловог обраћања вођа торијеваца, Едвард Хит, одлучио је да за овога више нема места у његовом кабинету у сенци. Недуго затим Пауел је искључен из странке.

Ништа није помогло ни то што му је готово сто хиљада грађана послало своја писма подршке, нити то што је чланство странке стајало иза Пауела. Подршка је стигла чак и од синдиката, јер су радници из сопственог искуства познавали ситуацију о којој је Пауел говорио, те су стога делили његову забринутост. У Вестминстеру су лучки радници изашли на улице како би исказали своју подршку Пауелу. На крају крајева, имигранти су долазили у радничке четврти. Ипак, упркос томе ни Хит, ни Маргарет Тачер која га је наследила на челу странке, нису више желели да чују за некадашњег страначког колегу. Конзервативци су победили на изборима 1970. године, али је Пауел остао ван кабинета. Није му помогло ни то што је према једној анкети Дејли експреса 1972. био најпопуларнији политичар у земљи. Већ тада се могло назрети да постоји несклад између елите и народа.

ЧЕТВРТИ ЛОНДОНА НАЛИК ПАКИСТАНУ

Годинама су Пауелове речи добијале потврду. Он није доживео, али је предвидео расне немире у Олдему и Барлнију из 2002. године. Није могао да зна за терористичке нападе и одсецање глава у Енглеској, нити за драстичне инциденте попут оног у Ротерхаму где је пре неколико година откривено да је банда састављена од локалних муслимана преко тридесет година наочиглед власти злостављала укупно преко хиљаду девојака и присиљавала их на проституцију. Локалне власти и полиција правили су се да не знају о чему се ради из страха да не буду оптужени за расизам и исламофобију. Пауелу је било јасно да ће једнога дана читаве четврти енглеских градова изгледати као Пакистан, да ће се на улицама виђати само жене покривене велом и мушкарци у традиционалној пакистанској одећи. У тим четвртима нема више ни трага од било каквог покушаја интеграције. Поклич тих људи када изађу на улице гласи „Алах Акбар“.

БРИТАНИЈА НА УЛИЦАМА

Ништа од свега овога није водило промени курса и заустављању политике мултикултурализма, већ само пооштравању репресије према критичарима. Из те перспективе Пауел је у своје време још и добро прошао. Истина, Дејвид Камерон је још 2011. казао да се мултикултурализам у Великој Британији показао неуспешним, али ништа није учињено тим поводом. Да јесте, можда данас Британија не би морала да излази на улице. На сваку критику мултикултурализма естаблишмент је настојао да муслимане на острву представи као једине истинске жртве, чиме је само додатно ојачао исламистичке тенденције. Исти модел применио је и премијер Стармер, једнако као и екстремисти са левице који су покушали да искористе ситуацију да демонстрирају сопствену моралну супериорност.

КАКО УЋУТКАТИ ПРОТИВНИКА

Уистину, британски естаблишмент се као и пре више од педесет година плаши да говори о имиграцији. Он избегава непријатну тему и када ствари постану озбиљне прибегава ућуткивању противника који се морално дискредитује као расиста. Када се као организаторе нереда указује на стварне или измишљене „екстремно десне организације“ тиме се проблем не решава него се маскира и гура под тепих. Политичко-медијска елита настоји да сачува слику о себи и место дијалога најбоље што уме да понуди је цензура друштвених мрежа. Да је жив, данас би и Пауел био проглашен за изазивача нереда. Једно је сигурно, то није начин да се тензије смире. Уколико у будућности буде дошло до озбиљнијих сукоба кривицу за то сносиће у првом реду тврдоглава медијско-политичка елита која је преко педесет година само заоштравала реторику и блокирала слободну дискусију. У свом говору, Пауел је рекао да када Богови некога желе да казне, одузму му разум. Лево-либерална политичко-медијска елита за преко педесет година из тих речи није ништа научила.

Душан Достанић / eagleeyeexplore