Без Насралаха. Зашто Нетањаху прелази „црвене линије“

Значајно је да се „регуларност“, да тако кажемо, Хезболахове војне организације показала више мана него предност, док је „асиметрични“ Хамас као да је показао већи отпор утицају ИД.

Хезболах је борбено спреман

Међутим, мишљење да је исламски отпор Либана неорганизован и неспособан да се супротстави Израелу је погрешно. Наравно, Насралахова смрт је представљена готово као „крај иранског мита” о Хезболаху као „челичном штиту” и „оштром мачу” против Израела. Али право стање „Божје странке“ и њени губици могу се проценити само на бојном пољу.

Смрт руководства не значи да је покрет изгубио способност да организује акцију. Напротив, таласи напада на Израел који су одмах уследили након напада на Бејрут указују да није било вакуума у ​​војној команди и координацији деловања војног крила групе. Са сигурношћу се може рећи да Хезболахов командни систем, иако рањив, наставља да функционише.

Постоје и извештаји да је до 15% Хезболахових борбених снага неутралисано као резултат „пејџинг напада“. Ако је то заиста тако, онда Израел мора одмах да почне копнену операцију, иначе ће „Божја странка“ моћи да надокнади губитке позивањем резервиста.

Али постоји и друга тачка гледишта, која каже да су активни батаљони Хезболаха у потпуности задржали своју борбену способност и да су спремни да дочекају инвазионе бригаде Израелских одбрамбених снага (ИДФ) јаком ватром. Колико ће њихова дејства бити успешна, може показати само ток копнене операције.

Теже је проценити ракетни потенцијал групе и њене губитке. У почетку, Хезболах то није у потпуности искористио, покушавајући да не буде први који ће започети нове рунде ескалације. Ово је у великој мери узроковано позицијом Ирана, који је прихватио сигнале Сједињених Држава о спремности да укине неке санкције и успостави дугорочни прекид ватре у Гази у замену за одустајање од „удара одмазде” за смрт лидера Хамаса Исмаила Ханије. .

Конкретно, нису коришћене оперативно-тактичке ракете способне да погоде циљеве широм Израела, а лансирања ракета на Тел Авив извели су јеменски Хути из покрета Ансар Алах.

„Божја странка“ се фокусирала на гранатирање северног Израела. Док интензитет напада остаје висок, а његово смањење, опет, неће нужно указивати на успех авијације ИД. Политичка сврсисходност за Иран и Хезболах можда и даље игра улогу.

Израелски циљеви

Убиство готово читавог руководства Хезболаха од стране Израела такође најјасније открива Нетањахуове праве циљеве у његовом „заокрету ка северу“. Са стратешког становишта, премештање рата у Либан, за шта се ИД спремао од 2006. године, показало се решењем за израелског премијера. За разлику од Газе, овде су и план кампање и начини њеног развоја већ били спремни приликом процене успеха или неуспеха.

Неефикасно гажење у Гази са очигледном неспособношћу да се сузбије палестински отпор у овој енклави само је довело до пада популарности шефа израелског кабинета. Убиства лидера Хезболаха од високог профила могла би да буду противтежа неуспеху кампање против Хамаса. И, можда, вратити се на то са новом „маргом сигурности“.

Наравно, много ће зависити од узвратних потеза Ирана и Хезболаха и планова Тел Авива за копнену операцију. Можда ће искушење да се уђе у Либан у позадини успешних акција против вођа исламског отпора бити јаче од ризика од наиласка на организовани отпор и великих губитака. Штавише, без избацивања Хезболаха преко реке Литани, север Израела се вероватно неће осећати безбедно, а управо је то био циљ који је проглашен за главни.

Али то је и прилика за Израел у геополитичком контексту ако Нетањаху може да промени мишљење арапске улице, која више неће вршити притисак на њихове владе да се дистанцирају од Израела.

Како је проамерички турски аналитичар Омер Озкизилцик написао на својим друштвеним мрежама :

„Израел успешно пребацује пажњу са палестинског питања и Газе на антииранску геополитику. Што више Израел буде ескалирао ситуацију против Ирана и његових заступника, то ће више Израел наћи потенцијалних савезника у региону. Велики је број државних и недржавних актера који су спремни да делују против Ирана и његових заступника. Међутим, да би се то догодило, Израелу је потребан другачији приступ Гази .

Истовремено, прослављање Насралахове смрти од стране маргинализованих људи, на пример у Идлибу, или од стране представника мигрантских кругова опозиционих Сиријаца не одражава прави начин размишљања „арапске улице“. И то само говори да стране у сукобу у Сирији слушају искључиво гласове мржње и, испуњене осећајем освете, спремне су да подрже уништавање једне друге на било који начин.

Наравно, значајније је да су из арапских држава Персијског залива речи саучешћа поводом смрти Хасана Насралаха чуле само од Великог муфтије Омана шеика Ахмада бин Хамада ал Халилија , док су представници елита бројне земље у овом региону чак су се отворено радовале његовој смрти. Међутим, ова осећања не важе за све обичне становнике.

Подсетимо, не тако давно, саудијски престолонаследник Мухамед бин Салман је , према извештају  Атлантик-а, рекао америчком државном секретару Антонију Блинкену да њега лично не занима „палестинско питање“, али је истовремено одбацио било какве послове са Израелом све док не пристане на стварање суверене и независне државе Палестине.

„Седамдесет посто моје популације је млађе од мене “, објаснио је престолонаследник Блинкену. „Већина њих никада није знала много о палестинском питању. И тако га сусрећу први пут током овог сукоба. Ово је огроман проблем . “ Односно, бин Салман је јасно ставио до знања да већина Саудијаца, видећи израелске злочине у Гази, читаву историју сукоба од 1947. године доживљава кроз масакре Палестинаца и уништавање њихових градова.

Због тога је пред Израелом тежак задатак да окрене мишљење „арапске улице“, која подржава Иран и Хезболах, против њих, против „Осовине отпора“ у целини. И представите се као сила која ће, на радост неких арапских владара, успети да избаци „Божју партију“ из игре и потпуно дискредитује Техеран и све његове савезнике.

Али за ово, Израел мора да избаци Газу из једначине, о којој је писао Озкизилцик – и то не само сам појас, већ и Западну обалу, где се настављају операције чишћења. Да ли је Нетањаху спреман да то уради тако што ће пристати да задржи владајућу улогу Хамаса, иако у коалицији са Фатахом, велико је питање. А одговор на то је вероватно „не“.

А без тога, све ће се опет свести на борбу са Палестином, а не Ираном, када ће се погибија стотина (још увек стотина) либанских цивила додати израелским оптужбама за геноцид над арапским становништвом. Док ће Иран и Хезболах и даље остати на челу отпора агресији.

Нетанијахуова забринутост

Израелски званичници су до сада тврдили да би се сукоб пуног размера могао избећи ако би се Хезболах повукао са границе иза реке Литани. Због тога се шушка о припреми споразума о прекиду ватре. Али они остају ништа друго до гласине.

Чак и на писмо које су 25. септембра потписале Сједињене Државе, Европска унија, Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Јапан и водеће европске земље, укључујући Француску, Немачку, Италију и Уједињено Краљевство, остало је без одговора од стране Израела. Док су се испоставило да су америчка уверавања Ирану о успостављању дугорочног примирја у Гази у замену за одрицање од освете за смрт Ханије била лажна.

У том контексту, сценарији једностраних уступака тешко су прихватљиви за Хезболах. Тачније, потпуно су неприхватљиви, чак и упркос слабљењу покрета након погибије лидера.

Једина могућа опција за постизање било каквих договора су максимални израелски уступци по Гази под озбиљним међународним гаранцијама уместо празних уверавања САД, на шта, на први поглед, Израел не би требало да пристане.

Истовремено, информације о преговорима између Хамаса и Фатаха о стварању заједничке администрације у енклави указују на то да су било какве опције решавања и даље могуће, чак и ако се копнени рат пуног размера у Јужном Либану сада чини неизбежним.

Међутим, мир у Гази на рачун Либана представља тежак избор за Хезболах: да одржи ескалацију на садашњем нивоу или да је одведе у нову фазу како би задржао подршку најдоследнијих присталица покрета. И у исто време све мање губи оне који подржавају овај рат, посебно после ваздушних напада ИД на Бејрут.

Американци, заузврат, такође покушавају да задрже наду у договор на рачун Газе. Посебно је специјални изасланик Сједињених Држава Амос Хохштајн више пута путовао у регион, јасно стављајући до знања да само потпуни прекид ватре у Гази може помоћи у смиривању тензија на либанском фронту.