НАТО ЗАМКА! Од економије до доминације: Како Запад користи Дунавску стратегију за потпуну контролу региона

Да ли је дунавска, као и балтичка и јадранско-јонска макрорегионална стратегија ЕУ у служби економског просперитета локалних држава и народа или у служби очувања хегемоније Колективног запада у регионима који имају стратешки значај као територијалне копче Евроазије?

Када је на крају прве деценије 21. века постало јасно да до даљег ширења Европске уније неће доћи, пре свега због институционалне кризе унутар саме ЕУ , а да ће даље ширење НАТО пакта на Исток довести Колективни запад у отворени сукоб са Русијом, на шта је Путин јасно упозорио у историјском минхенском говору 2007. године, Колективни запад је променио форму и тактику интеграције стратешки важног црноморско-балканског басена.

НОВА ФАЗА СТАРОГ „ПОХОДА НА ИСТОК“

У новој фази свог старог „Похода на Исток“, kолективни запад је класичну институционалну интеграцију заменио неформалнијим и флексибилнијим приступом. Сходно томе, Европска унија је усвојила две макрорегионалне стратегије 2011. и 2014. године—Стратегију ЕУ за Дунавски регион (EUSDR) и Стратегију за Јадранско-јонски регион (EUSAIR)—усмерене на координацију политика и активности у приоритетним областима између земаља чланица ЕУ и трећих земаља подунавског и јадранско-јонског региона.

Геополитичка и безбедоносна позадина таквих интегративних и на први поглед искључиво економско-инфраструктурних и еколошких макрорегионалних стратегија ЕУ, постаје видљива када се Стратегија ЕУ за дунавски регион анализира у светлу прокси рата који Колективни запад води против Русије на територији Украјине.

ПОВЕЗИВАЊЕ ТЕРИТОРИЈА ИСТОРИЈСКОГ ИНТЕРМАРИЈУМА

Украјина је укључена у Дунавску стратегију ЕУ, заједно са пет земаља овог региона које нису чланице ЕУ — Молдавија, Србија, Босна и Херцеговина и Црна Гора, уз девет земаља чланица ЕУ из подунавског региона: Немачку, Аустрију, Чешку, Словачку, Мађарску, Словенију, Хрватску и Румунију. У првобитном Акционом плану који је Европска комисија усвојила 2010. године, издвојене су три приоритетне области у којима је требало постићи висок ниво координације међу државама подунавског региона у наредним годинама:

1) Повећање мобилности и мултимодалности трансграничне саобраћајне инфраструктуре међу државама овог региона;
2) Одрживи енергетски развој, укључујући стварање заједничке енергетске инфраструктуре и заједничког енергетског тржишта, као и заједнички рад на повећању извора „чисте“ енергије;
3) Трансгранична промоција културе и туризма и, уопште, контаката међу људима у Дунавском региону.

Од посебног значаја је трансгранична сарадња у области енергетике. А према Акционом плану Европска унија планира да прошири своје унутрашње енергетско тржиште на горе побројане државе подунавског региона. Регионална сарадња у сфери енергетике у подунавском региону пре свега је део шире стратегије ЕУ на изградњи енергетских интерконектора на коридору Север-Југ, путем којих би у јединствени енергетски простор требало да се повеже територија историјског Интермаријума, од Балтичког до Јадранског и Црног мора, који је данас оживљен у оквиру иницијативе Три мора.

МЕМОРАНДУМ ПОТПИСАН У КЛАДОВУ

Када су у питању енергетски интерконектори, Акциони план ЕУ за 2010. годину, који покрива регион обухваћен Дунавском стратегијом, предвиђа, између осталог, изградњу гасних интерконектора између Бугарске, Румуније и Србије; повезивање електроенергетских мрежа између Румуније и Бугарске, Румуније и Молдавије, Мађарске и Хрватске, Мађарске и Румуније, те Аустрије и Мађарске; као и изградњу високонапонског далековода између Румуније и Србије и енергетску интерконекцију између ЕУ и Украјине. Акциони план ЕУ за Дунавски регион из 2010. године, који се спроводи у оквиру Дунавске стратегије, такође је обухватио изградњу терминала за течни природни гас на хрватском острву Крк, уз студије изводљивости за сличне терминале у Румунији и Бугарској.

Што се тиче Србије, важно је истаћи да је изградња Трансбалканског далековода између Панчева и Решице у Румунији завршена 2017. године, а гасни интерконектор Бугарска-Србија завршен је 2023. године. Петог августа ове године, министарка енергетике Србије Дубравка Ђедовић Хандановић потписала је у Кладову Меморандум са румунским колегом о изградњи гасног интерконектора Србија-Румунија, који би повезао складиште гаса у Мокрину са румунским BRUA гасоводом од Буштенија до Рекаша.

ГЕОПОЛИТИЧКО ОДВАЈАЊЕ ПОДУНАВСКОГ РЕГИОНА ОД РУСИЈЕ

Енергетска интеграција подунавског региона кроз изградњу гасних и електроенергетских интерконектора има за циљ смањење велике зависности овог региона од фосилних горива из Русије. У истом циљу, ЕУ промовише коришћење обновљивих извора енергије у подунавском региону и популаризује „Зелену агенду“. Геополитичко одвајање подунавског региона од Русије и његово укључивање у искључиву сферу контроле Колективног запада прикривено је у Акционом плану Дунавске стратегије из 2020. године под идеологијом заштите животне средине. План, између осталог, наглашава неопходност декарбонизације централисаних система даљинског грејања који су успостављени у овим земљама током комунистичког периода, а који се првенствено ослањају на фосилна горива, посебно на гас и угаљ.

У Акционом плану ревидираном 2020. године, сврха Дунавске стратегије, као макрорегионалне интегративне стратегије ЕУ, по први пут је отворено тумачена у геополитичком контексту. У овом документу, подунавски регион, заједно са црноморским басеном, назива се „вратима” ка Централној Азији, Русији и Кини, као и Турској и Блиском истоку. Ово јасно истиче кључни значај овог макрорегиона у новој верзији романо-германског „Похода на Исток.“

НАЈООШТРИЈА ОСУДА „АГРЕСИВНОГ РАТА“ РУСИЈЕ

Након почетка оружане фазе хибридног рата Колективног запада против Русије, више није било потребе да се неоколонијални интереси Колективног запада у подунавском региону скривају иза наводне бриге Брисела и његовог прекоокеанског ментора за животну средину, мобилност у саобраћају и енергетску независност земаља овог региона. Кључне тачке „Бечке Дунавске декларације,“ коју су у јуну ове године једногласно подржале све чланице Дунавске стратегије, укључујући Србију, јасно откривају првобитне намере иницијатора ове макрорегионалне интеграције, који су Дунавској стратегији доделили улогу Нојманове Mitteleuropa у англосаксонској интерпретацији. Бечка декларација наводи да се подунавски регион, који обухвата 14 земаља и 115 милиона људи, суочава са бројним претњама, при чему се посебно истиче „агресивни рат“ Русије против Украјине, који су „најоштрије осудиле“ све чланице Дунавске стратегије.

Истовремено чланице Дунавске стратегије у наведеној Декларацији подржавају територијални интегритет Молдавије, игноришући притом нерешен статус Придњестровља, угрожавање аутономије Гагаузије од стране званичног Кишињева, дискриминацију рускојезичног становништва Молдавије, а нарочито отворене великорумунске аспирације званичног Букурешта.
У Декларацији се инсистира на даљем повезивању ЕУ и Украјине и ЕУ и Западног Балкана, као и на стратешком значају за ЕУ црноморског басена.

ДУНАВ-РЕКА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ?

Дунав се у Декларацији се изричито назива „реком Европске уније“, чиме се јасно ставља до знања да Колективни запад у лику Брисела третира регион Подунавља као зону свог искључивог утицаја. Сходно ратним приликама и новој улози која је намењена подунавском региону, у Бечкој декларацији земље чланице Дунавске стратегије инсистирају не само као раније на инфраструктурној и енергетској повезаности региона, већ и на заједничким образовним програмима. Између осталог, и с циљем повећања дигиталне писмености, као би се становништво подунавских земаља успешно супротставило дезинформацијама на интернету. Иако се у овом делу Декларације Русија изричито не помиње, јасно је да су ове активности уперене пре свега против Москве. Тако се легитимност деловања орвеловског „министарства истине“ из Брисела у земљама Подунавља обезбеђује и усвајањем овакве Декларације од стране свих земаља чланица Дунавске стратегије.

У СЛУЖБИ ХЕГЕМОНИЈА А НЕ ЕКОНОМИЈЕ

Дунавска, као и балтичка и јадранско-јонска макрорегионална стратегија ЕУ, искључиво је у служби очувања хегемоније Колективног запада у регионима који имају стратешки значај као територијалне копче Евроазије, а не у служби економског просперитета локалних држава и народа, као што се то неретко тврди у српској друштвеној науци, када се под видом научне анализе папагајски понављају флоскуле о економском просперитету, мобилности, друштву знања и зеленој агенди из званичних докумената ЕУ и Дунавске стратегије (нпр: овде). Србију, а нарочито српски народ у целини, чији опстанак на историјским српским земљама као државотворног субјекта у потпуности зависи од тога да ли ће остати ван евроатлантских интеграција (ЕУ=НАТО), витално угрожава учешће у макрорегионалној интеграцији која, без формалног учлањења Србије и БиХ (Републике Српске) у ЕУ и НАТО, потпуно укључује Подунавље у, пре свега, енергетски и саобраћајни систем, а посредством њих и у безбедносни систем ЕУ.

НАКНАДА ЗА ГУБИТАК ГЕОПОЛИТИЧКОГ ИЗБОРА

Такав степен координације потпуно доводи у питање званично прокламовану војну неутралност Србије, нарочито из угла чињенице да се Европска унија од почетка ратних дејстава у Украјини убрзано трансформише из економског у политички и пре свега војно-безбедоносни савез. Следствено томе, новац који Србија добија из IPA фондова ради реализације активности предвиђених стратешким документима Дунавске стратегије минимална је накнада за губитак могућности стратешког геополитичког избора, као последици укључивања у наизглед бенигне регионалне иницијативе каква је Дунавска стратегија.

Зоран Чворовић / eagleeyeexplore