ГОДИШЊИЦА ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ: Ко руши Србију, а ко је чува

ГОДИШЊИЦА ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ: Ко руши Србију, а ко је чува.

Водећа кинеска дигитална платформа, “Портал Гуанча – Посматрач”, основан 2011. године, је водећа кинеска дигитална платформа вести, информација и оригиналних видео-клипова. Са преко 180 милиона редовних читалаца и гледалаца на њиховом сајту, Веибоу (кинески Фејсбук) и Билибилију (кинески Јутјуб) информише кинеску јавност о политици, економији, култури и друштву широм света, објавила је текст о Србији на годишњицу 5. октобра.

Текст преносимо у целости:

Последњих година Србија је често поприште различитих протеста и демонстрација, које обухватају питања као што су екологија, па чак и ретки инциденти попут пуцњава у школама. Ова серија догађаја пружила је прилику прозападној опозицији, као и разним западним невладиним организацијама и амбасадама, да покушају да изазову нову обојену револуцију у Србији. Осврћући се на 5. октобар 2000. године, обојена револуција у Србији је успешно успоставила прозападни марионетски режим који је трајао 12 година.

Данас, 24 године касније, суочена са вишеструким притисцима, добра је прилика да поново погледамо и анализирамо тренутне прозападне опозиционе снаге у Србији, али и да истовремено попричамо о снагама које се ретко помињу у кинеској јавној сфери, а које континуирано чувају безбедност и стабилност Србије, као што су Александар Вулин, Владимир Орлић и Марко Парезановић.

Дана 9. августа ове године, таман кад сам прочитао публикацију Министарства спољних послова НР Кине под називом ‘О делима и правој природи Националног фонда за демократију Сједињених Америчких Држава’, дан касније, 10. августа, лично сам био сведок протеста организованом од стране опозиције и еколошких активиста, коју подржавају западне силе, на улицама Србије. Многи моји кинески пријатељи били су прилично изненађени и слали су ми поруке како би потврдили ситуацију, питајући да ли је Србија и даље стабилна, да ли је безбедно путовати тамо, и да ли је све нормално. Неки су чак потпуно били збуњени и директно ме питали: ‘Шта се тачно дешава у Србији?’

Ево га одговор. Протести који су започели у августу ове године, били су унапред предвидјени. До краја јула, опозиција је већ најавила своју намеру да протестује. Разлог за протесте био је ступање на снагу “Уредбе о примени Уредбе о утврђивању просторног плана подручја посебне намене за реализацију Пројекта експлоатације и прераде минерала јадарита – ‘Јадар’ ” донетом од стране српске Владе 16. јула, којим је поново покренут раније суспендовани пројекат Рио Тинта. Ова Уредба је заснована на одлуци Уставног суда Србије од 11. јула, који је прогласио суспензију пројекта “Јадар” из 2022. године неуставном јер је Влада тим потезом прекорачила своја овлашћења. Као подсетник, јануара 2022. године, након масовних протеста које су организовали еколошки активисти, Влада Србије је укинула дозволу компанији Рио Тинто за пројекат вредан 2,4 милијарде долара.

Упркос поновљеним изјавама председника Александра Вучића и других државних званичника о значајној економској прилици за земљу, еколошки активисти и даље изражавају забринутост због потенцијалних еколошких последица експлоатације литијума – питања које прозападна опозиција користи за подстицање јавног незадовољства.

У разговору са пријатељицом која се специјализовала за хемију, сазнао сам зашто је Запад посебно заинтересован за овај рудник. То није само било који рудник литијума, већ посебан тип литијум-боратног рудника познатог у Србији као ‘Јадарит’ (хемијска формула LiNaSiB3O7OH). Оно што га чини јединственим јесте његова способност ефикасне истовремене екстракције литијума и бората. Поред тога, овај рудник не само да се може похвалити великим резервама, већ такође садржи значајан проценат оксида литијума (Ли2О) од око 1,78%. Осим рудника Танцо у Канади, који има садржај од 3%, али релативно ограничене резерве, и рудника Греенбусхес у Аустралији, са садржајем од 2%, већина западно-европских рудника генерално има концентрацију литијума испод 1%.

Такође, чистоћа Јадаритове руде је још једна значајна карактеристика. Она готово да не садржи уобичајене нечистоће попут гвожђа, алуминијума, магнезијума, калцијума или флуора, што несумњиво поједностављује процес екстракције, чинећи прочишћавање литијума и бората ефикаснијим и директнијим. Ове информације пружају основу за разумевање зашто је Запад изразито фокусиран на овај специфични рудник литијума.

Када људи у Кини виде таква масовна окупљања у Србији, одмах помисле на обојене револуције и брину да би Србија могла запасти у немире, што изазива осећај нелагодности. Међутим, у поређењу са чланцима који изазивају панику у јавном дискурсу, мој став је прилично смирен. Верујем да, иако протести опозиције на фотографијама делују озбиљно, они нису у стању да изазову системску промену попут оне од 5. октобра 2000. године. Читаоци упознати са ситуацијом у Србији треба да знају да овакви скупови и протести нису ништа ново. У ствари, протести различитих бројности окупљених одржавају се сваких неколико месеци током последње две године, са сличним тактикама, организационим моделима, учесницима и покровитељима. Штавише, резултати су увек исти: протести на крају заврше неуспехом. Укратко, Србија тренутно нема услове за успешну обојену револуцију, осим ако се не деси неки екстремни догађај, попут атентата на лидере или политичаре.

Следеће, хајде детаљно да разговарамо мало о тој опозицији.

Опозиција у Србији углавном се састоји од неколико фрагментираних политичких странака. На изборима 2023. године, ове фрагментиране странке формирале су велику коалицију (тада су се називали ‘Србија против насиља’), што нам је омогућило да видимо право лице ових странака. Иначе би било превише хаотично разликовати ко је ко и ко добија финансирање од које западне земље због великог броја странака. Те странке су: Странка слободе и правде, Народни покрет Србије, Зелени леви фронт, Српски центар, Демократска странка, Еколошки устанак – Ћута, Покрет слободних грађана, Ново лице Србије, Удружени синдикат Србије “Слога”, Заједно, Покрет за преокрет, Отаџбина, Грађанска демократска партија, Ромска партија и Акција прогресивне Војводине итд. Генерално, ове странке су тзв. прозападни либерални демократи.

Насупрот њима, постоји још једна опозициона снага – десничарски и националистички оријентисане партије, које укључују Нову Демократску странку Србије (напомена: ова странка се разликује од Демократске странке) и странку ‘Двери’, итд. Њихова главна разлика у односу на прозападне либерале је приврженост традиционалном конзервативизму, понекад чак и радикалном конзервативизму. Ипак, заједничко им је то што се све супротстављају владајућој странци (само што се десничари најчешће противе због компромиса са Западом), али често се супротстављају само ради супротстављања, што их чини донекле контрадикторним. С обзиром на овако збуњујућу палету странака, ако се не уједине, према изборном закону Србије, већина њих вероватно неће успети да уђе у парламент на нардним изборима.

Е сада, ако упоредимо пуч 5. октобра и данашње протесте, можемо уочити значајну разлику:

*У поређењу са 1990-им и почетком овог века, данашње опозиционе странке немају идеологију и политику.

Било да је реч о прозападним демократама или радикалној десничарској опозицији, они немају потпун систем политике. Демократске вредности које заговарају такозвани демократи су проглашене банкротом током њихових дванаест година неактивности и расипништва, а јавност је генерално препознала да су ти демократи заправо псеудо-демократи, који делују као портпароли страних интереса. А што се тиче деснице, с друге стране, она гура општеприхваћене традиционалне вредности Србије до неке радикалне мере и чак догматизма, што не одговара већинском бирачком телу релативно умерених грађана.

Садашња влада је најуравнотеженија у погледу европских вредности, традиционалних вредности и разноврсних спољних односа и једина је снага која може интегрисати многе елементе у системску политику. Стога се опозиција ослања на стратегију – бити опозиције ради саме опозиције, или су трансформисани у странке усмерене на уско ограничена интересна питања. Први се фокусирају само на то да ли могу свргнути Вучића, док други само на то да ли могу постићи нешто у вези са својим питањима од тренутног интереса – без икаквог плана за даљи развој. Због тога, на недавним изборима, јавност природно није желела да им додели власт, јер ове опозиционе странке очигледно не желе да преузму одговорност за последице својих опозиционих деловања.

*Данас, ниво организације опозиције је прилично низак.

Опозиција једва одржава привид јединства када се њихови следненици окупе на улицама, али у стварности, такозвани демократи Србије су већ дуго подељени, а некада релативно уједињена Демократска странка распала се на многе фракције. Међу опозиционим странкама са релативно високим нивоом организованости може се сматрати Странку слободе и правде, коју предводи Ђилас и чувена анти-кинеска политичарка Мариника Тепић, ‘активисткиња’ организација попут АНТИФА и Жена у Црном под окриљем Сорошеве Фондације. Ако гледамо број локалних партијских органа, ССП има само око 88 општинских одбора широм земље, док владајућа Српска напредна странка има 177. Штавише, ССП већ дуже време се суочава с финансијским потешкоћама и није популарна на националном нивоу. Њене главне присталице су ограничене на прозападне либерале и поједине младе људе незадовољне тренутном ситуацијом. Реално, ова странка није заиста ни посвећена слободи и правди, како јој гласи назив, па тешко да се може оквалификује као права политичка странка.

Што се тиче других опозиционих странака, поред Странке еколошког устанка, која још увек може окупити већу групацију истомишљеника, активности осталих углавном су ограничене на ажурирање вести на интернету и званичним сајтовима, док је бројно стање њиховог чланства занемарљиво. Зато су, у већини случајева, градјански протести пропраћени уличним насиљем углавном били организовани од стране ССП и Зелених.

*Једна важна али често занемарена сврха протеста је правдање примљених средстава.

Опозиција и са њом повезане невладине организације током целе године примају директно или индиректно финансијска средства од институција попут Америчке агенције за међународни развој (УСАИД), Националне задужбине за демократију (НЕД), Централне обавештајне агенције (ЦИА) и разних америчких и европских амбасада. Током свог излагања у августу ове године, председник Вучић је истакао да су стране силе у последњих шест месеци уложиле 78 милиона евра како би дестабилизовале Србију. Ако се усредсредимо искључиво на јавно доступне податке и концентришемо се само на НЕД, откривамо да је НЕД уложила до 50 милиона евра у Србију током последњих 30 година. Највеће улагање било је 2000. година, током обојене револуције, са инвестицијом од 1,8 милиона евра. Ово су само јавни подаци једне невладине организације – ако укључимо и неприказане податке, као и доприносе свих других бројних НВО, укупни износ током последњих 30 година могао би достићи застрашујућу, астрономску цифру.

Након што су средства примљена, поставља се питање како се она користе. Многе организације троше новац на вечере и разоноду у луксузним местима, али када дође време да донаторима покажу како су средства потрошена, често нису у стању да прецизно наведу где су средства отишла. Да би оправдале коришћење добијених средстава, ове организације се морају бавити антивладиним активностима као покрићем. Поред тога, многе организације и опозиционе странке користе ове врсте протеста за опсежно умрежавање и изградњу савеза, чиме побољшавају своју видљивост и присутност. Без таквих протеста, велика већина јавности вероватно никада не би ни чула за њихово постојање.

*Опозиција нема значајну јавну подршку.

Размишљајући о пучу 5. октобра, његов контекст био је јасан: држава је тек изашла из готово деценије ратова и санкција, суочена с агресијом постхладноратовске Америке која је тада била на врхунцу, и с демократским идеологијама које су у потпуности продрле у Источну Европу, па чак и у Русију. Такође, због приватизације и економских реформи, у то време многе фабрике су биле затворене. Упркос Милошевићевим напорима да оживи економски систем, рат и привредни губици и даље су узроковали опадање подршке међу грађанима.

Међутим, под вођством Српске напредне странке, Србија је остварила велики напредак. Мрежа ауто-путева се шири, број фабрика се повећава, и упркос утицајима пандемије и ефеката руско-украјинског рата, економски раст остаје робустан. Србија сада има брзе пруге, ничу бројни нови инфраструктурни пројекти, и било је много нових успеха у спорту и култури. Најзначајније, Србија ће бити домаћин ЕXПО-а 2027. године. Унутрашњи услови погодни за обојене револуције, као што су озбиљни домаћи сукоби, нису присутни у Србији.

Иронично, ти демократи који су дошли на власт пучем 5. октобра и свргнули Милошевића – а који сада покушавају да свргну Вучића кроз још једну обојену револуцију – нису постигли достигнућа која су реализована од стране СНС током њиховог времена на власти.

*Значајан проблем за тренутну опозицију је недостатак харизматичних лидера.

Ако се осврнемо на либералне демократске лидере Србије из 1990-их, иако су многи имали дубоке везе са америчким, немачким или британским обавештајним агенцијама и били отворени издајници, бар су имали неке способности. На пример, Зоран Ђинђић из ДС, који је служио као премијер, радио је за немачку обавештајну службу много година, касније издао целокупно српско руководство Хашком трибуналу, и био је убијен због тога, али био је прави доктор филозофије и менторисан од Хабермаса. Данас, многи демократи и даље сматрају да је Ђинђић имао значајну личну харизму.

Узмите Вука Драшковића као још један пример. Политичар отвореног проамеричког става, који је чак покушао да оправда воју агресију САД, такодје је један од најистакнутијих савремених српских књижевника. Многи верују да је његов улазак у политику била потпуна грешка, јер да се фокусирао само на књижевни рад, био би позитивно запамћен за сва времена..

Међутим, гледајући данашњу ткз. демократску опозицију, они су углавном група људи са ниским способностима, без личне харизме, организационих вештина и способности јавног говора, укључујући неке нарко зависнике. У поређењу са политичким сукобима на прелазу века, и владајуће и опозиционе странке тада су се чиниле квалитетнијим са способнијим појединцима. Данашњи политички сукоби на Балкану често остављају утисак сценарија “пас лаје на пса”.

*Коначно, и најважније, тренутна опозиција није освојила подршку безбедносно-војних сектора и унутрашњих кругова државне администрације.

Многи занемарују критичан детаљ када анализирају пуч 5. октобра: свргавање Милошевића од стране демократа подржало је један део војног врха који био про-НАТО и про-западно оријентисан. У другом смислу, та обојена револуција била је у суштини благи војни пуч.

Често занемарена чињеница је да су током пуча 5. октобра, док су специјална полиција, државна безбедност и јавна безбедност првобитно планирале да се суоче са демонстрантима, војска, позивајући се на спречавање грађанског рата, запретила да ће употребити тенкове и своје наоружане снаге како би зауставила полицију у растурању протеста. Ова ситуација има корене у војно-полицијским односима у Југославији током 1970-их и 1980-их, а касније и у Србији. Након Титове смрти, током 1980-их, појавила се такозвана прозападна реформска фракција унутар југословенског војног руководства. Њихово становиште било је да је, за заштиту интегритета војске и избегавање сукоба с НАТО-ом, потребна “заобилазна стратегија сарадње” кроз приближавање непријатељу. Временом, ова фракција је произвела прозападне дезертере. Ови дезертери, заједно са официрима који нису желели да Србија доживи још један грађански рат, играли су кључну улогу током пуча 5. октобра својим поступцима или нечињењем.  (“曲线救国” Qūxiàn jiùguó је стратегија коју је спроводио про-јапански марионетски режим, састављен од бивших чланова Куоминтанга, током Другог светског рата. Ова идеја се развила под оправдањем да је, уместо директног сукоба са Јапанцима, бољи пут за спасавање Кине био сарадња са окупатором како би се очувале основне државне структуре.)

Тренутно, разни умиривачи, прозападњаци и заговорници “заобилазног спаса” и даље постоје у Србији, али њихов утицај је далеко мањи од утицаја суверениста и патриота. Ипак, то захтева нашу велику пажњу.

Закључно, данашњи покушаји такозваних обојених револуција своде се на окупљања која не прелазе 50.000 људи. Чак и прошлогодишња серија протеста изазвана инцидентом пуцања и масакра у школи, који је директно погодио најдубља осећања родитеља, укључивала је само неколико десетина хиљада учесника. Насупрот томе, треба напоменути да Вучићева Српска напредна странка има чланство од скоро милион људи.

У кинеском јавном дискурсу не само да недостаје дискусија о српској опозицији, већ и пажња на напоре Србије да осигура своју власт, суверенитет и територијални интегритет. Србија није марионета којом се може лако манипулисати. Њене снаге националне безбедности одувек су спроводиле ефикасне операције. Од светских ратова прошлог века, преко Хладног рата и постхладноратовских унутрашњих сукоба, па све до почетка 21. века, српске снаге државне безбедности играле су кључну улогу у различитим историјским периодима.

Иако Србија 2000. године, због недовољне медјународне подршке, није успела да потисне обојену револуцију и инфилтрацију западних марионета, њена одлучност и акције против Запада наставиле су се до данас. Министарство унутрашњих послова Србије, полиција и БИА већ дуго су кључне снаге у супротстављању западном утицају.

Од Александра Ранковића у прошлом веку, до каснијег шефа ДБ Обрена Ђорђевића, Јовице Станишића током ратова 90-их, па до садашњег шефа БИА Владимира Орлића, потпредседника Владе (бившег шефа БИА) Александра Вулина, и шефа оперативе Марка Парезановића – сви ови појединци дали су изузетан допринос српској државној безбедности на свој начин. У савременим напорима против западног утицаја, посебно су значајна последња тројица.

Садашњи шеф БИА, Владимир Орлић, је прави доктор наука. Током свог мандата у скупштини, оставио је опозицију без текста, показујући високу интелигенцију, дубоки патриотизам и изванредне вештине у интелектуалној борби против њих.

И Вулин, као стари пријатељ кинеског и руског народа и кључни члан странке Покрета социјалиста, био је на фронту против западних интереса још од своје младости. Његова најпознатија изјава запамћена у Кини, изречена је када је био приморан да поднесе оставку као шеф српске службе безбедности: “САД и ЕУ траже моју главу као предуслов за неувођење санкција Србији.” Он је чврсто одлучио да не жели да постане разлог за уцену и притисак на Србију. Међутим, данас не само да није избачен из политике, већ је постао потпредседник Владе Србије, задужен за контакте са земљама БРИЦС-а.

Посебна особа коју треба споменути је Марко Парезановић, начелник оперативе у Безбедносно-информативној агенцији, личност ретко поменута у кинеском јавном дискурсу, али која је дала значајне доприносе Србији (недавно је о њему објављен велики чланак у српским медијима). Он је незаобилазна фигура у области државне безбедности Србије. Са изузетном интелигенцијом, непоколебљивом вољом, неустрашивом ставовима и изванредним достигнућима у контраобавештајном и обавештајном раду, добио је престижна одликовања од председника Србије, Републике Српске и Русије, што је довело до његовог унапређења у високи ранг Службе БИА.

Парезановић није само веома близак сарадник председника Србије Вучића, већ је и кључна фигура у обликовању нове безбедносне стратегије земље. Као млади службеник безбедности, рођен осамдесетих година, сматра се наследником часне традиције и духа српске националне безбедности.

Парезановић је јавно изјавио да највећа претња Србији долази од тајних операција страних сила. Ова изјава изазвала је снажне реакције и учинила га метом напада либералних, прозападних медија. Оптужен је за гушење демократије и подривање сарадње са Западом, али већина ових оптужби није доказана и сматрају се делом кампање блаћења. У стварности, он је на првој линији борбе против обојених револуција, подносећи највећи притисак.

Парезановић је такође радио на јачању веза Србије са Русијом. Ова сарадња није ограничена само на политичко поље, већ обухвата и економску и безбедносну помоћ, чиме се повећава независност Србије (Вреди напоменути да је Русија унапред обавестила Србију о неколико покушаја обојених револуција у скорије време, на чему се српско руководство више пута захвалило Русији).

Октобар је време прославе Дана државности за кинеске читаоце, међутим, за Србију, октобар не симболизује само турбулентан месец из прошлости, када је избила обојена револуција, већ и значајну историјску прекретницу у одбрани националне безбедности и суверенитета. Пре 125 година, 17. октобра 1899. године, Краљевина Србија је усвојила закон о устројству Централне државне управе, Одељења за поверљиве послове полиције, чиме је постављен темељ за систем државне безбедности Србије и отворено ново поглавље у њеној историји. Дан 17. октобар се сада обележава као празник Безбедносно-информативне агенције Србије, слично као што Кина има свој Дан државне безбедности. Вулин, Орлић и Парезановић, попут многих српских безбедњака из прошлости, трн су у оку непријатеља Србије. Но, без обзира на то како их људи виде, они су оставили дубок траг у српској историји својим делима и настављају да пишу славна поглавља.

Филип Филиповић/Вечерње новости

Бонус видео