Уклонити споменик црногорској срамоти

Подгоричке латиничне Вијести од 8. априла 2015. го­дине, об­јавиле су текст Борка Ждере под на­словом “Главни град: Спо­ме­ник војводи Мирку окупља нас око вр­ховних црно­горских прин­ципа” (http:/www.vihesti.me/vijesti/glavni-grad-spomenik-vojvodi-mirku -okuplja-nas-oko-vrhovnih-crno). У основи, то је са­оп­ште­ње Сек­ре­таријата за културу и спорт Главног града Подгорице, тек у неким појединостима зачињено новинарским коментаром:

“Споменик је подигнут 1886. на данашњем Тргу Републике ка­да је и нови дио Подгорице добио име Миркова Варош. Спо­ме­ник је био једини те врсте у Црној Гори и о њему су писали разни путописци (Лудвик Куба, Јозеф Сватек, Албан фон Хан и Оскар Шлипе), обелиск се налазио на разгледницама Подго­рице, а може се видјети и на ријетким снимцима. Обелиск или пирамида, како су га мјештани звали, стајао је ‘посред Под­горице’ све до 1918. ка­да је срушен након тзв. Подгоричке скуп­штине чијим је одлу­ка­ма нестала самостална држава Црна Гора, детронизована дина­сти­ја Петровић Његош и укинута Црно­гор­ска православна црква”.

Занемаримо ли бесмислицу о “укидању” непостојеће црного­р­ске православне цркве, писало се и говорило да су споменик по­дигнут у “славу” војводе Мирка Петровића Његоша (1820-1867), срушили Кучи, али је онај већ поменути подгорички спортски и културни Секретаријат саопштио, можда зарад привременог ми­ра у кући, барем према ономе што су пренеле Вијести, да, “споме­ник нијесу срушили Кучи, већ по налогу српске војске и поли­ције… приста­ли­це безуслов­но­г уједињења Црне Горе и Србије… Запамћено је да су тада Подгоричани са ужасом питали што ће се тек са њима чини­ти када се овако обрачунава са Великим војво­дом, кога су црно­гор­ски јунаци признавали за највећег јунака… Споменик који враћамо окупља нас око врховних црно­гор­ских прин­ципа – слободе и независности. Те вриједности до­ни­је­ле су Црној Гори суверенитет и међународно поштовање. На­сто­ја­ње појединаца да вра­ћање споменика јунацима за од­бра­ну Подгори­це и Зете злоупо­три­јебе за распиривање старих ватри племен­ских, идеолошких и личних ос­вета и нетрпељи­вости, схватамо као рефлекс управо оне свијести због ко­је се Црна Гора споти­ца­ла на свом свијетлом путу”.

О неким спотицајним етапама “свијетлога пута” писало се и раније, па ће, тако, историчар Јагош Јовановић (1912-1999), Пипер, “исправити” податак Марка Миљанова Поповића (1833-1901), Ку­ча, о 243 убијена Србина у Црногорској похари Куча, на Петровдан 1856. године, наводом из једног француског извештаја да је “војска војводе Мирка посјекла 131 главу, убила три жене, десеторо дје­це у колијевци и пет дјевојака. Затим, војска је запалила 13 села, оп­ља­чкала 800 кућа, 985 комада разног оружја, заплијенила 3.000 ситне и 1.000 грла крупне стоке”. Мада признаје да је то “био тежак догађај који је за прво вријеме по­тресао Црну Гору језовитошћу и бру­талношћу”, он ће га “теоријски”, оправдати јер је “у крајњој ли­нији био нужан у про­цесу учвр­шћења државе, пред којом су се на­ла­зили врло значајни унутрашњи и спољни задаци”.

Историчар Бранко Павићевић (1922-2012), једно време и пред­седник црногорске академије, упад црногорске војске у Куче оп­рав­дава намером књаза Данила Петровића Његоша (1826-1860) “да спријечи Турке да подбуњују Куче и подстичу их на упаде на територију Братоножића и Пипера” не објашњавајући при томе зашто је књаз своју војску послао на Куче а не против Турака да њих “уразуми” и одврати од “антипиперских и антибратоношких” поступака.

Бобан Батрићевић (1988), и он историчар, у Вијестима ће пре десет година обзнанити да је “јавно мњење претрпано радовима ангажованих историча­ра, који из личног анимозитета према кња­зу Данилу, покушавају да умање његов државнички значај, слу­же­ћи се измишљотинама из похода на Куче. Употребна вријед­ност тих памфлета, једнака је оној коју има тоалет папир”. Заиста је тешко објаснити због чега Батрићевић узима у уста тај истро­ше­ни “тоалет папир” трудећи се да кроз циглих двадесетак редо­ва, на примеру седмог (од укупно десет) “фалсификата црногорске историје” обез­вре­ди, избрише, поништи… све оно што је од по­четка до данас на­пи­сано о Црногорској похари Куча. Мањ ако му није црногорст­ву­јући циљ да се заборави како су Кучи, “као Пра­вославни Хри­сти­јани поклани ‘на Бож­ју вјеру’, на Правди Божјој, са својим све­штеницима, под оп­тужбом да ‘нијесу ришћани’… само зато што су били Ср­би и нису могли ни хтјели да постану црногорци. Поклани су у рату против Бога, јер Он је тога дана, као и у сваком злочину, био главна жртва – сви Његови у Кучима домови, што под Тур­цима свагда стојаху нетакнути у Слави, били су похарани, попа­љени и порушени, понеки дом раба његових остао је цео; Он је био за­клан у сваком крштеном, и понеком некрштеном, образу и подо­бију Свом којем су црногорци живот земни узели, Он 243 пута, нејаки раби Његови само по једном. Његова је глава на коље по­бадана, Његово тијело у огњеве и ублове бацано… Његов лик је из сваког храма изнесен, свијетло и свечесно знаменије Побједе Његове по­ново окрвављено… Ово дјело су учиниле руке оних који су себе представљали као Пра­вославне Ср­бе, а бијаху у ствари апостоли и вјерници нове вјере црногор­ске… ‘из које изљегоше такви безбожници, каквије се не чује да­нас ни у једну вјеру на свијет’ – они за које је у последњем поглав­љу Писма казано: ‘Напољу су пси… и крвници… и сваки који воли и чини лаж’’. И тако су Кучи, можда и не знајући у том часу, пострадали као раби Бога Истинога, за Крст Часни и Сло­боду златну”.

Тако, и слично, црногорска “наука”, а потпору свему томе, у име званичне Црне Горе, исказао је др Мио­драг Мишко Вуковић (1955), поли­ти­чар, посла­ник у Скуп­штини Црне Горе, у доколици пре­давач на фа­кул­тету за по­слов­ни ми­нџа­мент у Бару, коме је, по сопственом признању, “из­ворна и ос­новна амбиција педа­гошки и професор­ски рад са студен­ти­ма на факултету”. Учинио је то 2011, једним обимним коауторским текстом у београдском “Сведоку”, текстом којим је Србима ставио на знање да су они, “по про­фесији ратни злочинци”, на крају Великог рата, 1918. године, “окупи­ра­ли Црну Гору на пријеваран начин… Црној Го­ри донијели рат умје­сто мира, жанда­р­мериј­ске станице, глад, болести, сиро­маштво, ре­па­рације, рек­ви­зи­ци­је, ве­за­ње у ве­ри­ге, прогоне, хапшења, паље­ње 5.000 до­мова, вје­шала, џе­ла­те, опсадно стање, казнене експе­ди­ци­је, плаћене убице, ле­ги­о­наре, олош, криминалце, бив­ше аустроу­гар­ске вах­мај­сторе, нај­ни­жи друштвени шљам”, да је “уједиње­ње и ослобођење доније­ло црногор­ци­ма ропство и губитак држа­ве, нације, цркве, историје, језика, кул­туре, тра­ди­ције, економску биједу, под­је­ле, мржњу, братроу­би­лачки рат, међусобно сатира­ње, по­ни­жење и бешчашће”, да “имају анексионистички дух”, да су “асими­лато­ри”, да су “економски уништили и уништ­а­вали Цр­ну Гору лого­рима, терором у науци, образовању и вас­питању… рушили црногорске култове озваниченом политиком ет­но­цида, ге­но­цида и културоцида”, кад кажу да “српска војска долази у Црну Гору као окупа­тор 1918. под паролом брата и ослободитеља”, исти ти ће устврдити да је Црна Гора од средине јануара 1916. до првих дана но­вембра 1918. годи­не живела слободарски, у изобиљу, у бла­го­ста­њу, под хаб­збур­шком круном. Са њиховог гледишта, иако за дотадашње поразе црногор­ске војске окривљују Србију, било је добро и јединоспа­са­вају­ће што је такво и то­лико изобилно слободарско благостање дошло на смену србскоме злу.

Када таквим “знањима” баратају лица из “високе” науке и највиших државних и политичких “структура”, разложним се мо­ра сматрати што један подгорички градски секретаријат, макар се бавио спортом и културом, о постављању споменичких обе­лежја одлучује како му налажу “виши” и, ваљда – паметнији.

Кад је упитању војвода Мирко, на њега и његово јунаштво уопште не треба трошити речи, довољно је рећи да, кад га виђо­ше, искочише ђеца из колијевки, из вешто припремљене заседе, потргоше своје колијевке и право на њега, њих неколико а он сам – само благодарећи своме већ доказаном јунаштву, успео је да их надмудри, да и сабије у колијевке и тамо покоље -, те се, стога, не треба бавити ни црногор­ским јунацима ко­ји су га “признавали за највећег јунака”.

Разлог је доста прозаичан.

Онај први, као појединац, своје злочине над србском нејачи у Кучима “опевао” је, самохвално, србским десетерцом, у по­руци своме зликовачком брату Данилу, али су зато многи од оних “цр­ногорских јунака”, који су га “признавали за нај­ве­ћег јунака”, своје јунашто стицали, и стекли, на истом по­слу и у исто време кад и њихов његушки узор.

Реч је, заправо, о онима који злочине некадашњих власника Срб­ске Црне Горе својатају као “врховне црногорске принци­пе”, у уве­рењу да су “те вриједности донијеле Црној Гори суве­ре­нитет и међународно признање”.

О онима који својим “знањем” покушавају да прошлост срб­ског наро­да из Црне Горе и Брда прилагоде количини сопствене мржње пре­ма својим прецима и да тако домишљеном прошло­шћу ука­жу не само на безначајност онога што су написали,већ и ни­штавост себе самих.

О онима који, као ми­ши из трица, дрежде у заседи и чекају на тренутак када би могли изаћи на “светл­ост” сопственог мрака и из­дати налог својим интелектуалним и морал­ним сродницима да стварне вредности збришу и уместо њих по­ставе некаква послу­шничка “открића”.

На неком од таквих “открића”, Секретаријат за културу и спорт Миркове и Титове Подгорице – виђи ти злочиначке парале­ле: Мирку споменик на доглед Кучима које је 1856. изложио гено­циду, а Титу “кумствена” Подгодица коју су, већ при крају Дру­го­га светског рата, америчка и енглеска авијација, на његову “пре­поруку”, четири пута “савезнички” бомбардовале – за­сновао је одлуку да се подигне споменик војводи Мирку Петро­вићу Њег­ошу, наводно највећем црногорском јунаку, најлакше препозна­т­љивом по учинку у Црногорској похари Куча.

Неко би могао питати због чега је баш том спортском и кул­турном “органу” пало у део да брине о војводи Мирку и њего­вим зло­чиначким заслугама.

Једноставно, требало је јавности понудити мржњу као “кул­тур­но” обележје оних у чијем се интересу наводно делује и то “кул­тур­но достигнуће” представити применом онога добро познатог такмичар­ског (спортског) правила “брже, даље, више”, што у преводу на србски језик значи: ко ће даље, више и брже да пљуне.

Па ће се у тој иницијативи истаћи да “споменик који вра­ћа­мо окупља нас око врховних црногорских принципа – слобо­де и не­зависности. Те вриједности донијеле су Црној Гори суве­ре­нитет и међународно поштовање”, те да “настојање појединаца да враћа­ње споменика јунацима за одбрану Подгорице и Зете… злуопотри­јебе за распиривање старих племенских, идеолошких и личних осве­та и нетрпељивости, схватамо као рефлекс упра­во оне свије­сти због којих се Црна Гора спотицала на свом сви­јетлом путу”.

У ових неколико редака нашло се толико истина да то и “сајт главнога града” једва подноси:

– Не зна се да ли је то споменик јунацима за одбрану или ос­ло­бођење, пошто се споменичка иницијатива односи на “ослобо­ђе­ње” а сајт­ници се хвале “одбраном”;

– Поштено је што се признаје да у Подгорици (а богме и у “осталој” Црној Гори) постоје “старе племенске, идеолошке и личне освете и нетрпељивости”, мада се прећуткује о каквим се “осветама и не­трпељивостима ради” и ко се то упућује на “осве­ту и нетрпе­љивост”;

– Похвално је што се не бежи од истине да се једно тако “важ­но ослободилачко-одбрамбено обележје” подиже под носом и пред очима оних чији су се преци налазили на геноцидном удару “пле­мен­ских, идеолошких и личних” владарских страсти и њихових сле­пих, беспо­говорних извршилаца, али је заиста туж­но што да­нас има подоста Куча, потомака оних што све то – и геноцидни удар, и владарске страсти, и сусрет са слепим изврши­оцима, сво­јим животима платише -, који се куну у своје “црногор­ство”;

– Признаје се да се Црна Гора због неназначених “племен­с­ких, идеолошких и личних” страсти “спотицала”, али се само­хвал­но ис­тиче да се све то дешавало на њеном “свијетлом путу”;

– Мора бити да тај пут није био довољно “освијетљен” када је већ дошло до “спотицања”.

Резултат таквог “спотицања” јесте споменик у Подгорици не­давно подигнут војводи Мирку јер су тако хтели они који се хране мржњом. Постављен је, не знам тачно где, да ли на неком градском булевару, или на неком градском тргу, или на некој градс­кој улици.

Није то споменик војводи Мирку Петровићу Његошу, то је Спо­меник цр­ногорској срамоти а постављен је на не­ком Буле­вару црно­горске срамоте, или на неком Тргу црногор­ске срамо­те, или на некој Улици црногорске срамоте.

Људима које краси чојство лако ће бити да препознају и да, по заслузи, именују “власнике” постављеног споме­ничког обе­ле­ж­-­ја: ништа-роба!

Извесно је да би данашњи национални Црногорци, потомци оних Црно­го­ра­ца који су били срећни што виде зелени пламен изгореле србске деце у Кучима, волели да нема живих Срба који знају шта се тада десило.

И док се данашњи национални Црногорци упорно труде да црногорску старину “открију” у неком непостојећем давнопро­шлом времену, време које они троше доказујући да у некој наво­д­ној старини никаквих Срба на простору данашње Црне Горе није било, те тако ни Црногорске похаре Куча -, ваљало би искори­сти­ти да се споменик војводи Мирку, уистину споменик црногорској срамоти, уклони са јавне површине у Подгорици и смести у неки будући, још незасновани Музеј црногорских заблуда.

Илија Петровић / Васељенска