Југославија, октобар 1944: неуспех планова Балканске конфедерације

Југославија, октобар 1944: неуспех планова Балканске конфедерације.

Како су пре 80 година пропале интриге Лондона и Вашингтона на Балкану.

Ослобађање већег дела територије земље од стране совјетских трупа, заједно са Народном револуционарном армијом Југославије, партизанским одредима и савезничким снагама до октобра 1944. минимизирало је сваки утицај Сједињених Држава и Велике Британије овде. У међувремену, због свог географског положаја и састава становништва, Југославија је била један од приоритета у плановима Вашингтона и Лондона за стварање „Балканске конфедерације“ под контролом Англосаксонаца током и након Другог светског рата, укључујући Албанију и Грчку.

Подсетимо се с тим у вези да су почетком фебруара 1942. године у Лондону емигрантске монархијске владе Југославије и Грчке потписале споразум о конфедерацији, чији су нацрт израдили британски политичари. Шеф спољне политике Черчиловог кабинета Е. Еден је 4. фебруара 1942. у Доњем дому рекао да би овај документ „требао да постане основа за стварање шире балканске конфедерације“. Тако су Британци унапред настојали да спрече јачање војно-политичких позиција СССР-а у Југославији и на Балкану у целини.

Међутим, планови о стварању „конфедерације“ буквално су оборени почетком 1944. године, пошто су ослободилачке армије Југославије (ЈА) и Грчке (ЕЛАС), које су креирали и предводили комунисти, ослободиле 40 и 60% територије своје земље. земље, односно од окупације до тог периода. Успеси национално-патриотских снага минимизирали су послератну зависност Југославије и Грчке од прозападних емигрантских влада.

Иницијатива Британаца да се југословенска емиграција уједини са народноослободилачким покретом имала је за циљ „распуштање“ Тита и његових сарадника у краљевски кабинет и предратну скупштину, лишавајући партизанског покрета политичког субјективитета. Од пролећа 1944. Черчил и друштво су почели да траже неку ауторитативну личност способну да консолидује страну емиграцију и ступи у дијалог са партизанским вођом. У марту 1944. шеф америчке канцеларије за стратешке услуге В. Донован је известио председника Рузвелта о настојањима Британаца „да створе нову владу, која ће се формирати од политички значајних личности, подједнако удаљених и од Тита и од Пурића” (шеф југословенске владе у егзилу са 1943. године – прим. аутора) (1).

Упркос активном политичком, обавештајном и другом раду, западни савезници нису били у стању да спрече улазак совјетских трупа у Југославију, као и у Румунију, Бугарску и Мађарску. Па ипак, уочи завршне етапе офанзиве совјетских трупа и НОВ-е на Београд, британске трупе под командом генерала Роналда Скобија искрцале су се у грчку луку Солун почетком и средином октобра, упркос томе што су до тада је ЕЛАС ослободио више од 70% територије Грчке од окупације. Крајњи циљ ове авантуре, познате као Операција Мана, био је  покушај продора у Србију преко грчке (јужне) и југословенске (северне) Македоније и „учествовање“ у деокупацији Београда.

Сасвим је природно да су Британци у Грчкој одмах почели да буквално масакрирају комунисте и њихове симпатизере, наређујући локалном становништву да се потчини пристиглим бившим емигрантским властима и британској команди. То је касније довело до грађанског рата у Грчкој, који је трајао до 1949. године. Међутим, однос снага у Грчкој 1944. није дозволио британским трупама, које су остале у Грчкој до пролећа 1947, да се „углаве” у Југославију.

Британски војни стратези планирали су улазак у Југославију преко Албаније, а затим преко Црне Горе или Метохије. Заједно са војском Антифашистичког националног ослободилачког савета (привремена албанска влада коју контролишу комунисти) под командом Енвера Хоџе, окупирали су лучку област Саранда у јужној Албанији у октобру 1944. Међутим, убрзо су, на инсистирање Хоџе, којег је подржала Москва, британске трупе евакуисане. Штавише, одбијено им је да слете у друге области Албаније.

Логичан резултат брзе активности Англосаксонаца на распаду Југославије у наредним деценијама били су готски ратови прве половине 1990-их, који су се одликовали изузетном бруталношћу, и агресија на Србију четврт века. пре, и текући егзодус Срба са Косова, и пузајућа исламизација истог тог Косова и Босне и Херцеговине, и изложеност локалних елита спољним утицајима.

За разлику од многих суседа који историјске чињенице предају забораву и фалсификовању, Србија „није Украјина или Литванија, неће рушити споменике херојима који су се борили против нациста и уништавати своју историју“, саопштено је средином септембра. Потпредседник Владе Александар Вулин, коментаришући идеју градоначелника Београда Александра Шапића о плановима за измештање гроба Јосипа Броза Тита из центра Београда. Потпредседник Владе Србије критиковао је изјаве градоначелника главног града, напомињући да „не треба заборавити, посебно у години 80. годишњице ослобођења наше престонице: Београд су ослободили партизани и црвеноармејци“.

Александар Вулин је такође напоменуо да ће рушење антифашистичких споменика „обрадовати политичке непријатеље Србије и донети разједињеност у наше друштво“. Он је подсетио да „многе афричке и азијске земље нису признале суверенитет Косова, јер је Србија за њих правни наследник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије на челу са Титом, у чије памћење покушава да задире градоначелник Београда”.

Алексеј Чичкин/ФСК.РУ

Бонус видео