„Београдска операција“ као изазов за размишљање

Није широј јавности непознато да је већина Србијанаца, у које и сам спадам, била током Другог светског рата на позицији антифашизма, али истовремено и јасно профилисаног монархистичког опредељења.

За време Другог светског рата јединице ЈВуО су имале подршку становништва у Србији. С друге стране, један део антифашистичке борбе неспорно је био дело партизанског покрета, пре свега када је реч о прекодринским Србима. Партизански покрет су још у раној фази преузели комунисти, али је занимљиво да је вођа комуниста Јосип Броз, био човек, који је играо двоструку игру са Лондоном и Москвом, и време ће показати да је био прикривени противник Совјета, а све историјске читанке су упознате са чувеним „не“ 1948. године, што нам је донело помоћ Американаца, кока-кола социјализам, несврстаност и самоуправљање као формат непознат Варшавском пакту.

Све то совјетски војници који су гинули испред Београда нису могли да знају, а само руководство СССР-а је укапирало кроз пар година да су преварени. Не само то, него је од 1948. године под руководством црногорског кадра Јове Капичића и уз надзор Едварда Кардеља и самог Броза креиран монструозни логор „за преваспитавање стаљиниста“, а где су апсолутну већину логораша чинили Срби. То је Голи Оток, једна од ретких табу-тема у јавном простору и даље.

Данас, 80 година касније, када имамо ситуацију да истовремено у знак подршке Специјалној војној операцији Руске Федерације у Украјини на скуповима у Србији носе паралелно два портрета: један руског председника Владимира Путина (што за посматраче из Москве није изненађење), а други портет који је најчешћи је портрет српског ђенерала ЈвуО по имену Драгољуб Дража Михајловић (што је за многе у Москви необичност). Поставља се питање како је могуће да многи Срби истовремено поштују жртве совјетских војника, а не прихватају званичну верзију о ослобађању Београда, па је чест наратив о томе да је „једну окупацију, заменила друга окупација“. Разлог томе је српско сузбијање током Титове Југославије од стране привилегованих хрватских и словеначких комуниста (али и осталих!) и када је реч о тој перцепцији ствари треба дефинисати прецизно на шта се мисли.

Нико у Србији данас, а ни раније не мисли да су Совјети окупирали Београд, али је уврежено мишљење да је Црвена Армија помогла долазак на власт Јосипа Броза Тита.

Међутим, даћемо следеће аргументе против те тезе, који бар делимично коригују ту перцепцију:

1) прво, совјетска армија није остала у Југославији, него је отишла даље ка Берлину, а пре свега је операција ослобађања Будимпеште била кључна у војном погледу након „Београдске операције“ у октобру 1944. године;

2) друго, тачно у 12 часова 12. септембра 1944. године преко радио-Лондона народу Југославије обратио се Краљ Петар Други Карађорђевић који је као врховни командант ЈВуО „наредио” свим припадницима те армије да се ставе под команду Јосипа Броза Тита; а пре тога 29. августа 1944. издат је указ о разрешењу ђенерала Драже;

3) треће, многобројни су документи о сарадњи надируће Црвене Армије и равногорских команданата, јер се сматрало да је у питању савезничка војска;

4) четврто, стратешка грешка руководства ЈВуО повлачења главних трупа према Босни допринела је одсецању источних равногорских јединица и ширењу партизанске пропаганде и структуре;

5) пето, превелико уздање у „савезничко англосаксонско искрцавање“ четничких команданата и закаснело успостављање контаката са СССР-ом допринели су томе да буде како се каже колоквијално „касно паљење“ код равногорских јединица, па су совјетске трупе дочекали партизани у ситуацијама када је могло бити и обрнуто.

Накнадна пропаганда титоиста и клеветничка агенда против српских националиста и родољуба изградили су читав један наратив, који је у основи и данас прихваћен од стране званичника и из Москве, и из Београда, а као алтернатива томе нуди се потпуно агресивни антисовјетски наратив.

Управо зато, потребно је да након дистанце од осам деценија, поново сагледамо околности у коме се нашла антифашистичка борбе те јесени 1944. године. Зато је и добра ствар што се отварају архиве и појављују нова документа. Поводом 80. годишњице ослобођења града Београда од стране Црвене армије, Руско војно историјско друштво први пут објављује документе Централног архива Министарства одбране Русије. Федерације посвећене ослобођењу Југославије. Документи о Београдској стратешкој офанзивној операцији (део „Деветог стаљинистичког удара“) објављени су у посебном делу портала

https://histrf.ru/read/documents/dokumenty-po-belgradskoy-strategicheskoy-nastupatelnoy-operacii-raboche-krestyanskoy-krasnoy-armii-1944-goda-iz-centralnogo-arhiva-ministerstva-oborony-rf , који садрже материјале Централног архива министарства одбране Руске Федерације и намењени упознавању специјалиста и шире јавности са примарним изворима о историји Великог отаџбинског рата.

„Број немачко-мађарских нацистичких трупа у Југославији и њихових сарадника износио је око 570 хиљада људи, од којих се 150 хиљада налазило директно на правцу Београда. Немци су распоредили 2 хиљаде артиљеријских оруђа и минобацача, 125 тенкова и самоходних топова и око 350 авиона. Број совјетских трупа, партизана и бугарских формација достигао је 660 хиљада људи, од којих је више од 190 хиљада извршило атак на Београд. Совјетске трупе су успеле да обезбеде апсолутну супериорност у технологији: распоређено је више од 4 хиљаде артиљеријских оруђа и минобацача, преко 400 тенкова и самоходних топова и више од 1.200 авиона. Немци и њихови савезници изгубили су 45 хиљада људи, изгубили су много оклопне технике, артиљерије и авијације. Црвена армија је током операције изгубила 35 хиљада људи. Само у борбама за југословенску престоницу погинуло је око хиљаду војника Црвене армије и скоро 3 хиљаде југословенских војника. Победом Црвене армије у Београдској операцији Југославија је успела да поврати свој национални суверенитет. Оперативна ситуација на Балкану настала као резултат операције омогућила је југословенским трупама, а трупе Црвене армије су наставиле свој победнички пут ка Будимпешти.“ –сматра Михаил Мјагков, научни директор Руског војно-историјског друштва.

Као српски националиста, конзервативац и борац за српско наслеђе и српски интегрализам сматрам да је нама Србима уместо „свакидашње јадиковке“ о понашању српских комуниста, потребније да сагледамо сопствене заблуде и непрепознавање знакова у времену када је реч о либералним савезницима попут Велике Британије, Француске и Сједињених Америчких Држава, који су нам приредили и чувено „савезничко бомбардовање“ 1944. године (када су нас на Васкрс бомбардовали исто као и Немци три године раније, а страдало је 5 000 људи и више од 1.160 је било мртвих само током 17. априла 1944.).

Све то су поновили 1999. године удружени англосаксонски авиони, турски авиони, немачки авиони и тако даље.

Данас када Колективни Запад развија паралелно и русофобију и србофобију, не би било лоше овај мој текст превести и на руски језик, да се и у Москви схвати да српски монархисти нису били издајници антифашизма, како је титоизам ширио пропаганду, већ су били жртве англосаксонске дупле игре, у којој је основна идеја била да „нацистичка војна машина“ исцрпе руски свет, па су зато отворили Западни фронт, тек када су видели да након Стаљинградске и Курске битке прети да Црвена армија стигне до Лисабона ако треба. Многе нацисте, укључујући и хрватске усташе прихватиле су војне структуре Запада, понајвише у Сједињеним Америчким Државама.

После 80 година од ослобођења Београда, можда није време за ревизију историје, али је свакако моменат да православни словенски свет стави прст на чело и да сагледа целокупну проблематику о којој је тако убедљиво писао руски мислилац Игор Шафаревич. Србофобија је огранак русофобије, а важи и обрнуто…

За Васељенску: Горан Игић (чији деда по мајци Александар Нејчев/Костић је носилац Ордена за храброст)