Илија Петровић: “Успешнији опоравак” – за чији рачун

У Дан Рођења Пресвете Богородице ове године, Редакција Гласа јавности (не знам одакле је) “са уважавањем и пошто­ва­њем” и “надајући се успешној сарадњи” обзнанила је своју иници­ја­тиву (https://www.glas-javnosti.rs/vesti/drustvo/cuj-srbijo-javni-poziv-srpskim-umnim-i-casnim-rodoljubivim-intel) “коју покрећемо, па би желели да се сви умни родољуби Србије активно укључе и при­к­љу­че реализацији идеје, а све у циљу успешнијег опоравка Репу­блике Србије”.

Помало изненађен што се Покретач – не баш писмен “па би желели” – сетио и мене, више због родољубља, нимало због умно­сти (јер стално на уму имам изреку једнога мог прастарог пријате­ља да “памет служи свему, али не води ничему”), после осам дана заседнем и, у уверењу да сам уго­нетао око шта се и мене сетише, одговорим текстићем који следи:

***Господо,

Претходних дана заузет неким неопходним физичким посли­ћима, вашој племенитој замисли са закашњењем прилажем следе­ће редове:

“Имајући на уму све видове трагичног положаја србског на­ро­да на свим његовим историјским просторима;

Суочен са сваковрсним насртајима на србско национално, ду­ховно, културно и морално биће;

У тренуцима судбоносним за србски народ, док обичан срб­ски свет врло тешко доживљује страначка надметања која Држа­ву Ср­бију онемогућује да, у покушајима да из невоља насталих де­ло­ва­њем бројних недобронамерних чинилаца са стране и ‘дома­ћих’, изађе са што мањим губицима или без њих и када има све ма­ње разумевања за најразличније страначке међусобице;

ИНИЦИЈАТИВНИ ОДБОР… (не знам које би тело водило замишљене послове – ви га именујте)

Позива руководства свих србских политичких странака, све страначке прваке и њихове присталице, све србске духовне, кул­тур­не и научне институције, све Србе и све њине умне и мудре пред­став­нике, људе од угледа, посленике чије дело служи на част срб­ској култури и цивилизацији:

1. Да се замисле над оним што је србски народ довело на праг беде и безнађа, с изгледима да му се затре сваки траг о по­стојању;

2. Да се освесте пред силама зла и мржње које су се устре­миле на саме темеље србског националног и духовног бића и да по­ку­шају спасти барем нешто од онога што се још спасти може;

3. Да се одрекну свих идеолошких, страначких и личних су­ко­ба и спорења и да све своје умне и физичке снаге удруже и уло­же у једино важан посао спасавања националног идентитета;

4. Да нађу један заједнички минимум србских националних ин­тереса око којег би се, као на њиви будућих дана, све србске странке и сви србски људи могли објединити, а да страначка и лична ривалства оставе за нека срећнија времена;

5. Да се на предложеним основама оформи Србски национални савет који би враћајући нас србским источницима требало да и носиоцима вла­сти у Држави Србији укаже на обим и вредности духовне и националне тра­диције и постојаности, те да свему србском свету послужи као поуздан ослонац у његовом будућем ходу ка звездама.

Ако су Срби, почетни народ-мајка чији је језик, србски, језик-мајка, у ху­манизам, ту свету цивилизацијску категорију, уградили свој ум, било би добро да се већ дуго трагајући за излазом из беде, безнађа и безумља, врате том истом уму. Без тога, оп­станак Државе Србије као организационе форме, али и Живе Државе Србије, њенога становништва, крајње је неизвесна.

У уверењу да ћете истрајати на остварењу започете замисли,

С поштовањем…”

***Како се Глас јавности није приватно огласио, 8. октобра послао сам му краћу поруку:

“Господо,

Не рекосте ми да ли сте примили моје писмо и шта сте са њим урадили.

Пишем ово у уверењу да сте морали написати бар реч-две, макар и ‘савет’ да се не петљам у послове озбиљних и важних.

С поштовањем…”

***Пошто је и ово писмо остало “неодговорно”, помислио сам да би користило ако бих проверио да ли поменути Глас јавности уопште постоји.

Постоји, јакако, те овога пута, 21. октобра, пишем нешто опширнију поруку:

Господо Гласјавносна,

Будући да не одговарате на моја писма, запитао сам се да ли се јавности гласкате на папиру или електронски. Иако се потеже сналазим у јутјубању и сличним “технолозијама”, дало ми се да после краће потраге наиђем на ваш сајт (или портал, не знам који од тих појмова користите) и на повећу количину текстова којима се представљате јавности.

Подсетићу вас само на неке.

У једном, писаном, под насловом “Младен Обрадовић: Вучић је најуноснија америчка институција у Србији (видео)”, уз приложени видео “Гласно и јасно : Први пут у историји српска рука убија Русе” и редакцијску “препоруку” како “Обрадовић сматра да су САД направиле најуноснију аквизицију довођењем Вучића и СНС на власт”, препричавају се Обрадовићеве медитације које су, ван сваке сумње, и произвеле гласјавносну иницијативу усмерену на “успешнији опоравак Републике Србије”:

“Продајући се за патриоту домаћој јавности, Вучић је испоручио Косово својим западним газдама и разорио и оно мало преосталих институција у целој земљи… Уз подршку својих газда са запада створио је култ личности и тргујући националним и државним интересима добио дозволу да влада као аутократа… Сада покушава да се додвори западу продајом воде, ваздуха и плодне земље хранитељице, чиме је ушао у отворени сукоб са народом… Обрадовић се залаже за стварање савеза свих патриотских снага без обзира на разлике у програмима и за успостављање јасне хијерархије и поретка у том савезу како би се одупрли СНС машинерији… Очекује да ће Русија стати на страну истинских патриота и помоћи у борби против квислиншког режима Александра Вучића”.

Момак млађани могао је тако јер је припадао групацији званој… колико се сећам… отпорници, или обрасци, или неки слични одласци и отисци… која се борила за “србско Отачаство” у коме, не зна се за чији рачун, није било места за Војводину Србску.

У остале јавносне гласове, све у виду звучнога снимка, нисам завиривао, али су им наслови једнако “инспиративни”:

“Драгомир Анђелковић: Руска подршка као охрабрење Вучићу у издаји Косова (видео)”;

“Вучић је преварио косовске Србе, а сада лаже народ у Западној Србији – Данијела Несторовић (видео)”;

“Вучићу потребан грађански сукоб да би прикрио издају – Александар Павић (видео)”.

***Господо Гласјавносна,

Разложан ум не може се отети утиску да сте обећану иницијативу покренули са наводним циљем да се, што кажу Лале, нађете у дивану и тамо “откријете” формулу за “успешнији опоравак Републике Србије”. Јер, том формулом признајете да се Србија ипак “успешно опоравља” (мада не рекосте од чега или кога), али кад већ “режим Александра Вучића” прогласисте квислиншким и кад се залажете “за стварање савеза свих патриотских снага без обзира на разлике у програмима” – све то само девет месеци по одржаним парламентарним изборима који су јасно разграничили опозицију од већинске Србије -, и сами указујете на своју стварну заинтересованост да дате “теоријску” основу практичном деловању привидно утишаном коалиционом “насиљу против Србије”.

Кад је већ тако, морали бисте признати себи, макар и у себи, да је ваше “опозиционо” деловање, најблаже речено – непромишљено, можда због тога што и ви, као и највећи део опозиције (таква каква је) у Србији, не схватате шта треба да ради опо­зиција а шта треба да ради власт. Ако је једна већина већ изабрала неку власт, онда то значи да та власт треба да постоји све док то предвиђају важеће законске или уставне одредбе. Опози­ци­онари, односно они који нису изабрани, тре­бало би, по логици ствари, да у том међувремену, до нових избора, буду лојални сво­ме народу и својој Држави, да наставе с обављањем својих страначких послова и послова у интересу свога народа и своје Државе и да, кад дођу нови избори, покушају да бирачко тело придобију указивањем и на грешке претходне власти и на свој морални “капитал” стечен у претходном периоду. То је једини разуман начин долажења на власт и одлажења са власти. Свака странка која ту процедуру замишља нешто друкчије, силом да дође на власт, примера ради, без обзира на то што је већина изабрала другог, морала би имати на уму и претпоставку да, ако она силом дође на власт, већ наредне недеље свргнута гарнитура или странка имала би пуно право да се појави на улици, са захтевом да се тек устоличена власт поново смени силом. То је реална претпоставка и тако би се морало размишљати.

Но, ако се тако не размишља, онда се ваља за­пи­тати на који начин, стварно, опозиција која силом узме власт, која зна да је мањина, мисли да опстане на власти. Од­го­вор може бити само један: завођењем тоталитарног режима. Дру­ге нема. Странка која мисли да силом дође на власт, која и не по­мишља на могућност да и сама буде склоњена силом, рачуна ис­кључиво са завођењем сопствене диктатуре, било “са своје главе”, у сопственом интересу, било “по поруџбини”, за рачун некога другог – са стране.

Чак и ако би нека опозициона странка, или коалиција, по тој шеми узела власт и не сматрала је диктаторском, већ “де­мо­кратским” правом на идеолошке разлике, на разлике у мишљењу (мада су, најчешће, разлике у писаним програмима свих регистрованих странака или покрета мање-више вербалне и стилске природе), те разлике постају у једном тренутку осно­в за најразличније поделе и сукобе у народу. То је, заправо, последица злонамерног занемаривања примарних идеолошких мотива који су и довели до формирања од­ређених странака, чиме се, као стваран мотив, у први план истура глад за влашћу. Логично, свака странка и формира се да дође на власт, ако може, али у србским условима страначких борби за освајање власти, на­ци­онални интерес србског народа остаје сасвим у по­задини. Због тога, антисрбска оријентација неких страначких ру­ководстава у Србији доводи и довела је у народу до великих подела – не по основу идеолошких разлика, већ кроз неконтролисану мржњу “некога тамо”.

Но, без обзира на доживљене поделе, бирачко тело својом натполовичном већином бира власт какву тренутно жели или верује да ће деловати у општем интересу, и нека м­у је! Како се још није десило да на изборе изађе комплетно бирачко тело, са разумевањем треба прихватити становиште да на састав будућих власти утичу и они који из разних разлога пропуштају да остваре своје бирачко право. У органе власти улазе тако и они којима тамо не би било места да су се сви бирачи изјаснили. За избор нису криви они који су изабрани, за­служни су за то и они који не излазе на изборе и који на тај начин омогућују избор по принципу специфичне “негативне селекције”. Ово нарочито важи за други круг избора када се, пракса ти пока­зу­је, на биралиштима не појављује ни део оних који се иначе стално изјашња­ва­ју за промене. И они којима је рат за промене искључиво душе­в­на храна и који преко тога стварају представу о себи, морали би се при­сетити да је србски народ пуних педесет година био изван сваког додира с оним што се обично назива и сматра демократијом. О демократији се код нас најчешће при­ча по оном офуцаном клишеу “како мали Ђокица замишља”, а демократијом се, нажалост, углавном сматра оно што се поједностављено зове “промена”. У схватањима многих, овај по­ја­м увек се уводи у контекст “револуционарног”, а под револуци­јом подразумевају се радикални захтеви, пред очима свих, уз буб­њеве и, ако може, уз малчице крви. Треба да прође доста времена, да дође до личног и колективног сазревања у свеколиком Срб­ству и да се принцип саборности (о коме сви причамо с одушевљењем) схвати у његовом изворном смислу: као прилика свих да на сва до­гађања у сопственом окружењу утичу и речју и делом, и избором и одговорношћу, те да воља већине мора бити обавезујућа за све, чак и за оне који су остали у мањини. То што вољу већине по­неко сматра бољшевизмом или, као што је то својевремено, по избору Добрице Ћосића (1921-2014) за предсе­дника Савезне Републике Југославије, протумачио По­крет обнове наводно Српски, као национал-социјализам и фашизам, није само доказ о елементарној безобзирности оних који рачунају да би једнога дана могли бити предводници то­га истог народа, већ то доказује и неспособност већине да заштити св­оје, односно опште интересе. А први интерес је – Отаџбина. Или, да преведем на нашки: све што Држава као институција уради у интересу на­рода, Живе Државе – у духу је не само правних и обичајних, већ и општељудских моралних норми.

Нажалост, бројни “уполитичени” Срби, нарочито они из опозиционо-страначких врхушки (рачунајући ту и њихово “владарско” време стечено “петооктобарском” паљењем изборног материјала у скупштински просторијама), током последњих тридесетак година били су спремни да сва­ку промену посматрају у контексту револуционарног, те да њихове резултате сматрају корисним и прихватљивим једино ако су остварени у њиховом личном интересу. Са гледишта већине, с искуством стицаним током тричетвртвековне комунистичке “револуционарности”, промене по таквом поступку нису баш препоручљиве јер би оне погодовале не баш скривеним намерама фашикратског Запада да Србе, почетни народ-мајку чији је језик, србски, језик-мајка, творце људске цивилизације биолошки истреби.

Да ли ико из данашње опозиције у Србији размишља о томе?

Према писању Слободана Јарчевића (1942-2020), министра иностраних послова Републике Србске Крајине (током Рата за Крајишку независност), “три догађаја показаће право лице или, можда, искривљену свест (ако није у питању класична издаја) представника тзв. демо­кратске опозиције, интелигенције и власти у Србији.

а. Године 1993, у згради на Теразијама број 3, у лифту, срео сам се са госпођом Весном Пешић (1940), председницом Грађанског са­веза Срби­је. У лифту су биле мале налепнице с натписима: ‘Репу­блика Српска Крајина’. Весна Пешић ме је препознала, на­сме­шила се, подигла ру­ку према налепници и рекла: ‘Ову Републику Српску Крајину треба избрисати са географске кар­те’. Упитно сам је погледао, а она је по­новила: ‘Треба, треба’;

б. Исте године, редакција једног часописа ме је позвала на скуп о геополитици и догађајима на територији бивше Југосла­вије. Прису­ство­вао је и ‘знаменити’ српски новинар, аналитичар међународних односа Драгослав Ранчић (1935-2008). Био сам за столом с организа­тором, а он је седео у првом реду. Нисмо се познавали. Брзо сам при­метио да ме гледа с гнушањем. Иско­ри­стио је једну паузу у излагањи­ма и изговорио, гласно: ‘Ми­сли­те ли ви да ће се моји Крагујевчани бо­рити, тамо, за неки Бенко­вац?! Неће!’ Нисам стигао да му одгово­рим јер је устао и брзо изишао; није се ни вратио у салу;

в. Кад су Хрвати (4. августа 1995) окупирали Српску Крајину и та­мошње Србе прогнали у Српску и Југославију, јавио сам се на радно место у Савезном министарству за иностране послове. Био сам у кан­це­ларији једне колегинице, поред кабинета по­моћника министра Жи­вадина Јовановића (1938), потоњег министра, високог функционера влада­ју­ће Социјали­стичке партије Ср­бије. Ушао је у канцеларију у ко­јој сам седео. Иако смо се знали, није хтео ни да ме погледа, а камоли да се по­здра­ви са мном. Два-три пута је улазио и изла­зио, гледао је пре­ко мене и заобилазио фотељу у којој сам се­део. Понашао се као да пред собом има губавца.

Као губавца је доживљавао и Републику Српску Крајину”.

Тако би се и данас, не према Србској Крајини јер, за сада, ње нема, већ према Косову и Метохији односио и, примера ради, покрет познат као “насиљем против Србије”, на чији се “патриотизам”, добрим делом, наслања и гласјавносна иницијатива “у циљу успешнијег опоравка Републике Србије”.

Републике Србије која би тада једва могла и завапити:

“Молим вас, немојте ме више опорављати”!

Да се не би дошло дотле и да би се малкице суз(б)ила опозициона жеља да се поремете прилике у Републици Србији, моја ће маленкост позивајући се на своје поодавно стечено рушилачко, ствара­лачко, преговарачко и разно друго “револуционарно” искуство, рећи да ниједна од личности са данашње политичке сцене у Србији (или, ако се то некоме чини прикладнијим: политикантске), било из власти, било из опозиције, нарочито из дела окупљеног “насиљем против Србије”, није способна да у овом тренутку било шта промени набоље.

Разлог је доста прозаичан: у условима кад је Држава Србија на временски неодређен рок са свих страна опкољена натоовским злочиначком организацијом са чијом “снагом” фашикратски Запад узалудно чека на руски пораз у Украјини, опозициони “успешнији опоравак” може се извести само и једино по рецептури разрађеној у истоме том фашикратском Западу.

По рецептури са стране, дакле, пошто нико од ицивремених опозиционара у Србији нема нових идеја и нико од њих не уме да се окрене не само националном него ни ра­ционалном, да ли због тога што су сви они оптерећени фразеологијом онога што се у свакодневном жаргону зове демократија – која је људском роду донела више несрећа него све куге и колере зајед­но – у међувремену “унапређена” у фашикратију, да ли због тога што им се не одустаје од онога што су успели да остваре досадашњим вишегодишњим политизовањем кроз власт или кроз опозицију.

Само онај ко буде спреман да обори своје “нишанске справе” окренуте према сународницима – нарочито онима који су друкчијег страначко-политичког опредељења -, да се и тиме свесно жртвује за национал­ну мисао и ко ту мисао успе да рационално представи србском на­ро­ду, али не у трену, данас за сутра, већ на дуже стазе, може рачу­на­ти на успех.

Или, како то рече онај мој презимењак, Вељко, о маглу коп­ља никад се не ломе.

Илија Петровић / Васељенска