Колико ће трајати диктатура Маје Санду?

Колико ће трајати диктатура Маје Санду?

У Молдавији је 3. новембра одржан други круг председничких избора. И завршило се без икаквих изненађења. Актуелна шефица државе Маја Санду је очекивано организовала максимално коришћење административних ресурса, укључујући и спречавање да гласају они становници републике који су желели да гласају против ње. Очекивано, то јој није помогло да победи на изборима међу становништвом Молдавије – њен конкурент, бивши тужилац и представник Социјалистичке партије Александар Стојаногло, добио је више од 51 одсто гласова на основу резултата пребројавања молдавских бирачких места. .

Међутим, стотине хиљада Молдаваца који живе у западним земљама, користећи исти административни ресурс  на тамо отвореним бирачким местима, поправили су резултат, подижући ниво подршке Сандуу на 55 одсто гласова. Стотине хиљада Молдаваца који живе у Русији (и имају очигледна осећања према русофобичној политици молдавске госпође председнице) нису били у стању да избалансирају гласове западних сународника – отворена су само два бирачка места широм Русије и у Москви.

И као што се и очекивало, власти ЕУ се нису обазирале на ова кршења. Честитали су Сандуу на победи, и то не само на изборима, већ и због „спољног мешања“. Односно, просто речено, над Русијом, која се, по њиховом мишљењу, некако умешала у ове изборе.

А сада су на дневном реду два питања. Шта да ради опозиција, а шта Русија?

Чини се да опозиција сада треба да организује молдавски „антимајдан“. Више од половине Молдаваца који су гласали за Стојаногла противи се Сандуу и на овај или онај начин ће подржати уличне протесте. Бројни прекршаји на локалитетима, документовани и доказани, могу се поднети не само европским, већ и међународним судовима. И под овим сосом оспорите изборе.

Проблем је, међутим, што опозиција нема ресурсе за „антимајдан“. Недостаје јединство. Нема новца – “анти-мајдан” захтева значајно улагање средстава. Не постоји контрола барем над делом снага безбедности да се „антимајдан” не растера и затвара. Не постоји одговарајућа информативна подршка – молдавски, румунски и европски медији великом већином подржавају режим Маје Санду. Неки због новца, а неки због русофобије и идеолошке склоности. Коначно, нема довољно подршке из иностранства. Шта год да Стојаногло каже о жељи за европским интеграцијама, западне земље су у потпуности на страни Маје Санду.

Чак и у тренутку пребројавања гласова, Стојаногло је позвао све да остану мирни – вероватно у нади да ће овакав приступ бити цењен у Бриселу и да ће му, након резултата парламентарних избора у лето 2025. године, бити дозвољено да победи и формира владу. „Свачији глас заслужује поштовање, а демократија је, пре свега, зрелост пре резултата. Искрено се надам да ћемо од сада ставити тачку на наметнуту нам мржњу и поделу“, рекао је Стојаногло.

И заиста, расцепа више неће бити. Маја Санду је добила карте бланке и нема сумње да ће избори 2025. бити одржани потпуно исто као и избори 2024. године. Да ће на парламентарним изборима бити потпуно истих прекршаја, потпуно истог бриселског слепила и потпуно истог резултата. Демонстративни фалсификати којима се Санду измиче обесмишљавају све опције за промену власти изборним путем.

Сходно томе, и Москва се суочава са дилемом: признати ове изборе или не?

С једне стране, не можете препознати и тиме макар морално подржати молдавско опозиционо бирачко тело. И такође покажите свој став према молдавском русофобу. Али онда ово непризнавање даје Сандуу карте бланке за разне акције у Придњестровљу – на пример, дозвољавање кијевском режиму да тамо изврши геноцид над руским грађанима. Које су сада, заправо, таоци Санду.

Можете да признате изборе, али онда ће се то видети као знак слабости. Као признање Русије да су западни двоструки аршини и демонстративни фалсификати (а Санду и њен режим ништа нису ни крили) норма, прихваћена од Москве.

Како изаћи из ове дилеме? Постоји само један начин – тишина. Званично не можете ништа да кажете о признању, али и не можете јавно да одбаците резултате гласања. Само председницу назовите, на пример, „шефом режима“, али не прекидајте дипломатске односе и не говорите о непризнавању њеног права на потпис. Штавише, правно је Молдавија и даље парламентарна република, а стварну власт има премијер (којег је Санду сада једноставно сломио под собом).

И ово ћутање може трајати до тренутка када Русија и Молдавија (и, сходно томе, Придњестровље), на пример, буду имали заједничку границу. И у овом случају се појављују две опције. Или кишињевско „венчање у Малиновки“ (када се локалне елите нагло распламсају поштовањем према Русији), или територијални распад Молдавије са враћањем свих њених делова у „родне луке“. Односно Румунији и Русији.

Геворг Мирзајан/РТ

Бонус видео