Да ли Европа данас бира између два концепта-оног који је понудио Јулијус Евола и другог чији је творац Иван Иљин?

Интервју са Раиналдом Грацијанијем: Разговор о будућности Европе

Као израз радикалне мисли, Раиналдо Грацијани (ита. Rainaldo Graziani) је током 80-их и 90-их година у Италији промовисао политичко-културну лабораторију Orientamenti e Ricerca. Такође, оснивач је Meridiano Zero, претежно римске омладинске организације. Почетком 1990-их води C’entri – трансполитичке и геополитичке студије и радионице. Већ шест година бави се промоцијом мисли Александра Дугина, а недавно је убројан међу осниваче удружења MultipolArt. Себе описује као „картографа“ у исцртавању нових егзистенцијалних рута за сналажење у постмодернитету. Са еволијанским и јунгеровским образовањем, наставља свој пут политичког и доктринарног образовања кроз прихватање дугиновске филозофије.

У разговору са господином Раиналдом Грацијанијем отворили смо многе теме а акценат је стављен на комплементарност традиционалистичких мисаоних токова у контексту савременог света, осветљавајући политичке и духовне изазове с којима се данашње друштво суочава. Разматрали смо различите аспекте савремене епохе и њених изазова – од технократског поретка до места духовне елите у друштву, као и концепта Радикалног Субјекта (човека који носи традицију, али без директног ослањања на њу) и његовог значаја за савременог човека. Интервју такође истражује питања односа Европе и евроазијског покрета, као и улогу младих у њиховој потрази за смислом у свету који је све више обележен идеолошким и духовним кризама.

Поштовани господине Грацијани, недавно сте у једном интервјуу поменули Јулијуса Еволу и његов однос према модернизму, што ме је навело на размишљање да управо с њим започнемо овај интервју. Док с једне стране имамо Еволин концепт „Јахања тигра”, који одбацује борбу против сила модерности, с друге стране налазимо концепт Ивана Иљина, који говори о активном супростављању злу ради очувања друштвеног поретка и моралног интегритета друштва. На чије мисли би данашња Европа требало више да се ослони? Да ли је тренутно потребније „одметање у шуму“ или преузимање моралне дужности у супротстављању злу?

По мом мишљењу, ова два погледа нису супротстављена; пре бих их назвао комплементарним. Еволина књига Јахање тигра, као и Јунгеров Трактат о Побуњенику, представљају приручнике за оне који живе у свету коме не припадају и од којег не дозвољавају да буду савладани. Политичка пракса која омогућава комплементарност ових погледа заснива се на духовном смислу рата и не спречава смењивање мишљења и акције, било у оквирима културне и политичке позадине, било у културној и политичкој авангарди.

Чак и у војним дисциплинама, авангарда не постоји без позадине и обрнуто. За Еволу и Јунгера, савремена ера показује исте карактеристике епохе у распаду: неконтролисани или криминално планирани миграциони токови, друштвени модели у сукобу са самим собом, идолизација технике и новца, лажни митови, несигурност и изгубљеност појединца. То је контекст у којем човек данас живи. То је тигар.

Мислите ли да се савремени свет налази на врхунцу технократије, која се све више испољава у виду вештачке интелигенције и њеног потенцијала да уништава сав људски потенцијал и стваралаштво?

„Технократски поредак“ је и даље у пуном замаху. Спровођење његових планова, започето у Европи раних 1990-их, још увек није довршено. Технократски тоталитаризам тек треба да буде остварен. Волео бих да наведем пример ове транзиције. Замислите период средњег века. Сада уклоните реч „Бог“ из тог периода – средњи век више не постоји; он више није замислив. Уметност у средњем веку је света, а ратовање је у име Бога. Без појма „Бог“, средњи век не постоји. У модерном добу, Бог је постао Новац и он превладава. Данас, у овој фази транзиције из модернитета у постмодернитет, ако уклоните реч „новац“ свет не губи смисао јер је у постмодернитету технологија логички кључ за разумевање света.

Кали Југа се често описује као доба хаоса, материјализма и духовног пропадања. По Вашем мишљењу, који су најистакнутији знаци Кали Југе у данашњем свету и како појединци могу да негују унутрашњу снагу и мудрост како би се успешно кретали у овим мрачним годинама?

Киборг идентитет, одвојеност од метафизичке димензије, преокрет свих традиционалних вредности. Наш одговор је двострук. На колективном нивоу, одговор је: бити заједница. На индивидуалном нивоу, одговор је: утеловити Радикални Субјект. ЧОВЕК ТРАДИЦИЈЕ БЕЗ ТРАДИЦИЈЕ. У овом концепту препознаје се тај „херојски реализам“ који омогућава превазилажење нихилизма.

Дуго година сарађујете са Александром Дугином, па је питање о сукобу против западне хегемоније готово незаобилазно. У последње време, све чешће се говори о сукобу између западне доминације и идеје света у коме би различите цивилизације имале сопствене просторе деловања и утицаја. Како видите тај глобални окршај, и на који начин верујете да би концепт евроазијске сарадње могао да утиче на будућност Европе и света у целини?

Тренутни сукоб, како су га бриљантно описали Дарја Дугина и професор Дугин, има два главна актера: Човека и Ништавило. Овај метафизички сукоб није само стваран, већ је и опипљив. Из овог основног супротстављања произлази опозиција између униполарног погледа на свет (америчке хегемоније на планети) и мултиполарног погледа. Државе и њихове границе више немају никакво значење. Велики простори цивилизација израњају и обликују се, све више попримајући конотацију империја.

Када говоримо о истинској Европи, која је већ дуги низ година под утицајем САД, како видите њен положај у контексту евроазијског покрета? На који начин Европа може да се ослободи тог утицаја и поново пронађе своју аутентичну улогу у свету који тежи мултиполарности?

Нови антитехнократски политички субјекти морају се појавити. Евроазијски покрет је синтеза ових макро-регионалних покрета. Европа ће бити слободна чим се ослободимо финансијских елита. И на овом пољу рат је отворен. Основа БРИКС-а, њихови оснивачи покушавају да консолидују овај пројекат доктринарним и филозофским принципима. Кина се ослања на конфучијанску филозофију, Индија на древне Веде, а Русија на аристотелијанску економију.

С обзиром на то да се идеја евроазијске сарадње често доводи у везу са будућношћу Европе и света, где видите место Италије у том концепту? Какву улогу би Италија могла да има у обликовању мултиполарног света и унутар евроазијског оквира?

То је питање једнако важно као и остала, али ово има одговор испуњен лепотом. Једна од наших „поларних звезда“, Драгош Калајић, говорио је да се, када је био у Русији, осећао као Италијан, а када је био у Италији, осећао као Рус. Само велики Србин, са идејом Велике Србије која му истински тече кроз вене, могао је да направи ову дивну синтезу. У овим речима, нашег узора за све европске народе, лежи одговор.

Морамо се на кратко дотаћи и уметности. Поједини аутори сматрају да постоји својеврсна антидијалектика (у односу на Хегелово поимање уметности) у историјском ходу савремене уметности, и да сведочимо убрзаној дегенерацији, почевши од импресионизма, где се унутрашња осећања уметника избацују на површину, па до данашњег стадијума у коме је завладала концептуална уметност која личи на неки вид ритуала, где нема опредметљеног уметничког дела, већ само празни галеријски простор са уметником у улози глумца. Шта Ви сматрате смислом данашње уметности и које је место уметника у 21. веку?

Нисам довољно квалификован да говорим о уметности. Моје мишљење је да је уметност моћно оружје. Уметност је универзални језик који разбија језичке баријере. У евроазијском покрету имамо много мултиполарних уметника у разним дисциплинама. Један од њих, изнад свих, има савршен одговор на други део овог питања. Његово име је Алексеј Гвинтовт.

Какво је данас место традиционалистичке (перенијалистичке) филозофије у Европи? Који су главни изазови с којима се суочава, ка чему стреми и да ли сматрате да је умрежавање свих традиционалиста у Европи кључно за опстанак самог континента? Да ли верујете да ови покрети имају потенцијал да обликују будућност Европе, па и света, и које стратегије треба да усвоје да би остали релевантни?

Данас се, по мом мишљењу, традиционалистичка филозофија налази на стратешкој раскрсници за мисао и деловање „диференцираног човека“. Иманенција или трансценденција? Ово није једноставно питање. Ово питање поставља коначно позиционирање (или не) у постмодерном свету, схваћеном као врста циклуса у који улазимо.

Дошло је време да ми, традиционалисти, будемо у стању да интернализујемо Традицију до те мере да будемо верни њој, чак и у њеном одсуству, чак и када нема трага од ње у спољашњем свету, ни далеког отиска. Шта се дешава када постмодернизам уништи модерну у којој је Традиција била присутна, чак и ако није била суштинска и централна? Овде се уводи доктрина Радикалног Субјекта!

Традиционализам често наглашава улогу духовне или интелектуалне елите. Шта мислите, какву улогу такве елите треба да имају у модерном друштву? Да ли верујете да имају шансу да утичу на савремену културу и у каквој се позицији налази духовна и интелектуална елита Италије?

Одговор лежи у делима Дарје Дугине. Она није била само филозоф, већ и милитант. Њена идеја Традиционализма је уско повезана са политичком акцијом—свакодневна милитантна активност где су политичке и духовне димензије утемељене у политичкој пракси. У Италији је расправа о Традицији и постмодерности широко распрострањена. То је дебата која је у сталној еволуцији, са много различитих или сукобљених интерпретација. Верујем да је од Лисабона до Санкт Петербурга веома важно пратити те италијанске културне радионице на тему Традиције.

Многи млади људи данас се осећају изгубљено и дезоријентисано, многи су привучени радикалним идеологијама, било левичарским или десним. Шта бисте саветовали младима који траже дубљи осећај сврхе или смисла у данашњем идеолошком пејзажу?

Авангарде и аријергарде не смеју изгубити везу једна с другом. Морају себе схватати као комплементарне и деловати свака у складу са својом природом, али увек у функцији једна друге, а не једна против друге. Не може бити истраживања без конкретног сведочења.

За крај, шта можете поручити конзервативним струјама у Србији, шта би био Ваш савет или порука?

Одредиште је путовање. Србин мора путовати у друге земље и активирати своју радозналост. Нико на свету не може променити Србина; његови корени су као корени ариша. Србин је најбоља и најјача веза између различитих народа. Србин подсећа на двоструког бога Јануса…

Никола Стојановић / eagleeyeexplore