СРБИЈА ЈЕ НА ПУТУ ДА ПОСТАНЕ КОЛОНИЈА

Овај текст је мој ауторски осврт на садашње стање конфузности идеологија у политичко-медијском простору. Узроци тога стања могу се тражити у низу објективних историјских процеса дугог трајања, али и индукованим идејама, које нису прилагођене нашем тлу. Постоје и други фактори, али да не бих превише проширио тему, осврнућу се на неколико елемената.

Најпре, ако архетипски посматрамо српски народ на полуострву Хелм или Балкан видећемо да тај народ има изразито развијену националну свест, а да је захваљујући конфигурацији терена био претежно народ са села. Средњовековни градови су имали другачију матрицу функционисања од оних из периода турске, млетачке или аустријске (од 1867. аустроугарске) окупације. Срби су били народ са села. Претежно.

Рурални поглед на свет би подразумевао развој и постепену артикулацију својих интереса и путем политичке аграрне мисли, али осим појединачних случајева попут Драгољуба Јовановића из Пирота реално се међу Србима нису развили аграристички покрети као рецимо код најближих суседних народа, Хрвата (Хрватска сељачка странка Владка Мачека) или Бугара (Бугарски земљораднички народни савез Александра Стамболијског). Слободно се може рећи да је Светозар Марковић, који је лутао у идеолошким позицијама, иако претежно социјалистичке оријентације дао можда најбоља промишљања о српском задругарству. И данас препоручујем свима да прочитају „Србију на Истоку“. Имали смо и афирмацију Средњег система од стране Светог Николаја Жичког. Народна Радикална Странка Николе Пашића има елементе аграристичке мисли у својим изворним начелима.

Након укидања кулука, односно раскида феудалних односа у новоослобођеној Србији 19. века долазе многи људи да живе и Србија постаје имигрантска држава, а то се десило и Румунији у сличном периоду. Успон националне државности, изградња државне бирократије, доношење европских „калема“ из Париза, Берлина или Москве, претварају Србију у место плодног сусрета искустава са многих страна. Србија из фазе окупације креће у изградњу самосталне независне и суверене државе, што је на крају и признато на Берлинском Конгресу 1878. Међутим, услед специфичности династијских сукоба, партијских олигархија, које су се определиле за централизацију долази до постепене деполитизације српског села.

Српско село ће након ратова, искуства југославизма, окупација у оба светска рата и страдања у балканским војнама дочекати комунизам титоистичког типа, који је скоро у потпуности разрушио базу Србинову, а то је српско село. У периоду обнове вишепартизма карикатуралне појаве попут Марјана Ристичевића постају носиоци квазиаграристичке мисли (чувено је оно „да се село пита“).

У предизборним кампањама чују се флоскуле и фразе о „српском домаћину“ или о „женском предузетништву на селу“, али се реално после избора углавном све заборави, а српски сељак је понижен и препуштен нелојалној конкуренцији увозничког лобија и неадекватним споразумима са ЕУ, који не погодују јачању домаће производње.

Србија је била под окупацијама, па је постала национална држава буржујског типа, па се расточила идентитетски кроз југославизам, о чему је тако убедљиво писао Јован Дучић, крварила је у ратовима, добила комунизам, посткомунистички социјализам Слободана Милошевића, али је све до 5. октобра 2000. и даље била каква-таква држава. Након петооктобарског пуча у режији западног фактора, већ скоро четврт века Србија је на добром путу да од некадашње солидне националне државе стигне до статуса колоније, која ће само формално имати државне атрибуте.

У Африци је био процес другачији. Био је период директне бруталне колонизације, па је након светских ратова дошло до делимичне деколонизације, која је најчешће значила псеудодеколонизацију. Међутим, примери попут Буркине Фасо или Нигера показују да је могућа и у 21. веку успешна борба за сопствену државност против западних империјалиста и експлоататора. Бивша Горња Волта, данас Буркина Фасо је данас слободнија држава од данашње Србије. Африканци су били свесни да су колонија, па су низом покушаја понеки и успели да стигну до слободе и борбе за сопствено тло.

Проблем у Србији је у томе да многи Срби нису свесни степена полуокупације наших институција од стране западног фактора, а кад ниси свестан шта се дешава не можеш адекватно ни да политички реагујеш. Томе доприноси и медијска екранократија, непостојање економских и политичких слобода у пуној мери.

С једне стране Србија има атрибуте државности, има и привид стабилократије. Међутим, средњорочно ово стање не може вечито трајати. Србија је велика тајна, а Балкан јесте буре барута. Огромно је незадовољство у народу и експлодираће пре или касније.

Ако Срби схвате да су на путу да по први пут у историји буду колонија (јер окупација је нешто друго) десиће се временом оно што се десило на острву Бугенвил. Зна Рио Тинто врло добро о чему причам.

Уместо ерупције народног гнева, еволутивни пут би било да се у Србији обнови аутентична мисао о родној земљи и да се стане на пут страним освајачима, који су овог пута знатно маскиранији, него раније.

За крај навешћу цитат из првог броја „Аграрне мисли“ из 1936. године: „Аграрна мисао није партијско-политички, већ економско-идеолошки покрет, који има жељу да у себе прикупи све националне енергије које се могу искористити у правцу подизања пољопривреде и села“.

Управо национална аграрна мисао је оно што недостаје, а иако је српски сељак гажен деценијама, има нас још које погрдно називате (бар у Војводини то чујем) именима попут геџа, геџован и слично. А тај српски сељак коме се ругате, олигархијо са тв-екрана, неретко приказујући га карикатурално и стереотипно је (с)рушио многа царства.

Јесам Геџа признајем, син српског села сам и поносан сам и на свој опанак и дедину шајкачу и пиротски ћилим.

За Васељенску: Горан Игић