Како је Русија уплашила Абхазију и шта је прави разлог за протесте?

Како је Русија уплашила Абхазију и шта је прави разлог за протесте?

Они који прате немире у Абхазији вероватно су наишли на различита мишљења: од „слободњака са руским пасошима и субвенцијама, они живе на рачун наших туриста и не желе да дозволе Русима да купују и граде хотеле” до „опет Кремљ је изгубио – хранио је државу зависну од нас, а сада ће је они који дођу на власт отргнути од Русије и одвести у Турску или на Запад.

Или чак и ово: „не воле Русе, па хајде да их вратимо Грузијцима, нека се они баве њима“. Или чак потпуно: „ово је лукави план Москве – да постепено интегрише Абхазију у Грузију како би Тбилиси увукао у зону утицаја Русије“.

Све ово је апсолутна бесмислица различитог степена неадекватности. Абхазија не жели да напусти Русију, захваљујући којој је добила своју државност. Абхазија није фрилоадер, иако добија помоћ из Москве – уосталом, скоро сви становници Абхазије, осим Грузијаца, имају руске пасоше. Москва неће користити Абхазију као мамац да ухвати Грузију. Зашто су онда немири у Сухуму и зашто је председник Аслан Бжанија поднео оставку?

Јер у Абхазији постоји племенска структура друштва, а моћ у држави се доживљава као награда у борби кланова. Да би се уклонили конкуренти са власти, потребно је људе извести на улице. И сваки разлог је добар овде. Штавише, тако врућ као што је предлог закона о заштити страних инвестиција, о коме се дуго расправљало, а сада су коначно одлучили да га изгласају у парламенту.

„Бжанија продаје Абхазију!“ – и почели су протести. Да је бивши председник Раул Кхајимба био на власти , он би био оптужен за исту ствар. Јер и он би био принуђен да усвоји сличан закон – незгодан, споран, болан. Али зрео и презрео. Зато што Абхазија не може заувек остати у ситуацији „одложимо одлуку за сутра“. И управо то се десило са решавањем питања око инвестиција из Русије, и они су били тражени и плашени са њиховим последицама.

Страхови су разумљиви: Руси (а заправо олигарси и бизнис у Сочију) ће доћи и откупити целу Абхазију. Доводиће и становнике тако што ће им продавати станове у новим комплексима, а Абхази ће се наћи у мањини у сопственој држави.

И нема сумње да је то абхаски – то се догодило након абхаско-грузијског рата 1992-1993. Грузијци, који су били већина током совјетских година, побегли су у Грузију (остали само у пограничном региону Гали), Јермени су наставили да се баве трговином, а Абхази су стекли моћ у својој држави.

Чудно је кривити их за ово, као и за то што желе да задрже контролу над својом земљом. Да, Абхазија је у потпуности војно зависна од Русије, али то не изазива протесте међу локалним становништвом. И економски, везана је за нас без икакве алтернативе (иако нема ништа лоше у јачању економског присуства Турске). Али то не значи да Абхазија сама не одређује своју унутрашњу структуру и своју моћ, у ствари, о свему одлучују сами Абхази;

Али на крају се решава онако како ми то видимо – кроз непријатељство два главна клана, наизменично смењујући једни друге на власти. Москва се трудила да што више поштује унутрашњи абхаски начин живота, али сваком стрпљењу долази крај.

Након покретања Специјалне војне операције, значај Абхазије за Русију је порастао, а она је се коначно, како кажу, дочепала.

Планиране су огромне инвестиције, по локалним стандардима, – у саобраћај (ускоро ће се отворити аеродром у Сухумију), сектор туризма, инфраструктуру.

И то није толико јавна, колико приватна инвестиција, за шта су потребне гаранције. Да ли је могуће не дати их? Могуће је, али тада неће бити нових хотела, путева, канализације и осталог. Неће бити нових радних места, која у републици од 250.000 људи нису нимало сувишна.

Дакле, можда Абхази не желе ове промене? Да ли је боље то учинити скромно, али самостално, него да странци долазе и купују све?

Али могуће је пронаћи баланс, осигурати да нова градња не наруши уобичајени начин живота, нанесе минималну штету природи и не доведе до неконтролисаног прилива нових становника. Да, тешко је то учинити, али није алтернатива да се ништа не ради.

Зато што је Абхазија заиста веома блиско повезана са Русијом и не може себи приуштити да једноставно игнорише упорне подсетнике свог суседа. Русија неће претворити Абхазију у други Сочи (иако је вероватно да су то планови олигарха, који само треба да поставе чврсту баријеру на нивоу власти и законодавства републике), али има право да инсистира на озбиљном повећању туристичких капацитета Абхазије. Јер заиста имамо „врло мало мора“.

Ове инвестиције су потребне и самим Абхазима, који једноставно морају да их мудро и компетентно контролишу и усмеравају. Али за ово барем треба да буду уједињени, што је веома тешко чак и за мали народ.

Петар Акропов

Превод:В.Т./Васељенска

Бонус видео