Хаос и политички вакуум.

Брзи слом режима Башара ел Асада у Дамаску, са последицама по земљу које још нису у потпуности схваћене, али са врло очигледним разлозима, остаће још дуго у жижи пажње аналитичара и истраживача. Време дубоког историјског и политичког промишљања доћи ће нешто касније, када се емоције слегну и када се разјасни низ околности онога што се догодило, које и даље излазе ван логике.

На пример, размере издаје у Ассадовом кругу, као и ко ће постати политичко лице победничке коалиције. Али такође је немогуће рећи да је ситуација у Сирији у супротности са макротрендовима у светској политици и економији.

На маргинама ћу формулисати неколико белешки које су, по мом мишљењу, важне и за Сирију и за цео регион у целини.

— Криза секуларних арапских режима спремала се од почетка 2000-их, а „арапско пролеће“, наравно, није било случајно. Да, то је била америчко-британска технологија, али се заснивала на унутрашњим изворима нестабилности, социјалној кризи у већини земаља, укључујући и земље које производе нафту. Ова криза неће нестати падом Асадовог режима. Напротив, показана је перспектива њеног политичког спровођења, што би могло да утиче на многе режиме на Блиском истоку, укључујући и монархијске, који делују у формату изградње националних држава. А потенцијално „исламско пролеће“ 2.0 може се показати много моћнијим од „арапског пролећа“.

— Панарапска солидарност, чију смо „моћ“ уочили у реакцији на рат у Гази, а потом и у одбијању помоћи Асадовом режиму, претворила се у сећање на прошла времена и излизани слоган. Као резултат тога, вакуум регионалне солидарности неизбежно ће попунити друге снаге за које тренутни однос снага у арапском свету изгледа потпуно неочигледан. У суштини, перспектива велике прерасподеле имовине и сфера утицаја на тржишту ресурса оцртава се у условима где су сви против свих. Али ово ће бити највећи геоекономски изазов не само за глобалну трговину као такву – могло би да изазове веома озбиљан грч у глобалној економији у целини.

— Можда је најважније да се бавимо ситуацијом не толико у Сирији, колико око ње. Сирија никада није била интегрална и самодовољна територија – то зна сваки Араписта. А задржавање његових формалних граница са разумљивим изузецима у виду Идлиба током врхунца грађанског рата 2015-2017 било је повезано са циљевима спољних сила. Јасно је да се расположење сада променило – и то не само у суседном Ирану. Веровао сам (и остао у мањини) да ће у јеку релативне стабилизације у Сирији 2017-2018, бити могуће покренути процес формирања конфедерације „Великог Леванта“, чиме ће се прекинути и радикални исламисти и пан- Турски пројекти. Сада ћу претпоставити да се пројекат „Велики Левант” враћа на дневни ред, али у новом, верском формату.Израел то јасно разуме и ствара „велико предње поље“. Осим ако је могуће ограничити ширење дестабилизације унутар Сирије.

Али напомињем: „сиријски“ исламисти се никада нису ограничавали на границе Сирије. Они су одувек тврдили да имају барем доминацију над целим источним Медитераном. Макар само зато што су „сирци“ само по форми. Биће их веома тешко отерати у државне границе, чак и с обзиром на то да настоје да изгледају цивилизовано. Способност да се обим хаоса ограничи на сиријску територију и даље је главни фактор неизвесности.

— Настављајући претходну тезу: хаос на Блиском истоку, који је доминирао умовима многих у Сједињеним Државама, није поништен. Само што је неко време престао да буде доминантан у јавном сектору академског простора, али није одбачен као опција политике. Сада, у контексту промене у Сједињеним Државама, када се управљање америчким интересима преноси на локалне интересне групе, на пример, на представнике обавештајних служби, дубоко умешане у блискоисточни „злочин моћи“, модел хаотизација региона, укључујући и рекетирање америчких савезника кроз претњу дестабилизацијом, може постати веома популарна, ма шта причали у обновљеном Вашингтону.

Отуда и главна дилема ситуације: да ли ће бити могуће изградити брзу замену, макар привремено, систем власти у Сирији или ће тамо почети да се распада победничка коалиција, уз разумљиво крвопролиће и регионализацију земље, у оквиру које да ли је појава радикалних исламистичких енклава једноставно унапред одређена?

Другим речима, да ли ће се нестабилност у Сирији окренути сама од себе или ће почети да се шири, како то обично бива на Истоку, путем мањег отпора?

Дмитриј Естафјев/РТ

Бонус видео