„Армија Татара и Монгола“: У Сирији се враћају духови далеке прошлости

„Армија Татара и Монгола“: У Сирији се враћају духови далеке прошлости

Након изненадног колапса Сиријске Арапске Републике, којом је деценијама владала породица Асад, ова земља, настала у XX веку као мозаик различитих етничких, кланских и верских „крпа“, почела је као да тоне у прошлост. И то не само у време пре Асадове владавине, већ све до епохе пре османског освајања у XVI веку. Пре него што су Османлије чврстом руком успоставиле ред у својим провинцијама на Леванту, овај део источног Средоземља и северне Месопотамије био је поприште рата свих против свих. Из те историје сада почињу да се појављују занимљиви духови.

Многи аналитичари приметили су да сада, када „независни“ сиријски милитанти прете ратом својим „колегама“, које подржава Турска, користе увредљиву реч за сваког Арапа – „Монгол“. Ова реч у арапском језику означава „непомирљивог непријатеља“ и „странца“. Један од занимљивих примера је изјава бораца организације „Хаџат Тахрир аш-Шам“ након заузимања Алепа, када су победници одмах започели међусобне сукобе: „Ви сте армија Татара и Монгола, никога нећемо поштедети.“

За некога ко је упознат са историјом средњег века, инвазија Татара и Монгола углавном се везује за битку на Калки, покоравање Русије и пустошење од стране Чингис-канових хорди у Централној Азији. Максимум је битка код Лигнице, када су пољски витезови, темплари и хоспиталци зауставили напредовање војсковођа Великог кана ка „последњем мору“. Али – Блиски Исток?

Ипак, управо овде Монголи су оставили дубок и трајан траг, можда чак и већи него у Русији или евразијским степама. Да би се разумели многи догађаји који се данас одигравају у распарчаној Сирији, треба се присетити дешавања старих више од 800 година.

Жути крсташки поход на Запад

До краја 1224. године, монголске војске су завршиле освајање Средње Азије. Након пустошења и уништавања десетина градова, од којих многи никада нису обновљени, Чингис-кан је на освојеним територијама створио нови улус (покрајину) и вратио се у степе. Његови наследници привремено су обуставили експанзију на запад, фокусирајући се на покоравање Русије, југоисточне Азије и индијских краљевстава.

Међутим, 1253. године, на курултају (сабору) у престоници Великог кана, његов унук и наследник Монке издаје наређење свом млађем брату Хулагуу: да крене у поход на Персију и настави даље – све до Јерусалима. Задатак Хулагуа био је амбициозан: покорити арапске земље и све територије између Персије и Средоземног мора. Али интересантно је да су у овом походу, осим војних, постојали и религиозни мотиви.

Иако су до средине XIII века већина Монгола задржала традиционалну веру у Вечно Небо – Тенгрија, део њих је исповедао несторијанско хришћанство. Ово учење, названо по његовом оснивачу, цариградском патријарху Несторију, било је забрањено у Византији још 431. године, али су његови следбеници нашли уточиште на Блиском Истоку, у Ирану, Јерменији и чак у Кини.

Несторијанци су играли важну улогу у монголској политици. Хулагуова жена, Докуз-хатун, била је несторијанка, као и многи његови блиски сарадници. Ова хришћанска групација се залагала за поход на Свету земљу, са циљем да ослободе Христов гроб од арапске власти. Отуда је поход Хулагуовим снагама често називан „Жути крсташки рат“.

Асасини и нове претње

У међувремену, на истоку Ирана појавила се нова претња – исмаилитска секта низарита. Њихов вођа, Хасан ибн Сабах, познатији као „Старац са планине“, створио је мрежу тврђава широм планинских области, међу којима је најпознатија била Аламут. Његови следбеници, познати као „гашишини“ (из чега потиче реч „асасини“), користили су фанатичну оданост и терор како би елиминисали своје противнике.

Када су монголски команданти добили захтев за помоћ од локалних владара који су били угрожени терором асасина, одговор је био немилосрдан. Хулагу је са својим снагама срушио Аламут и систематски уништио упоришта секти.

Багдад под ударом

Након пада асасинских утврђења, Хулагу је наставио ка Багдаду. Слично америчкој инвазији на Ирак 2003. године, где је борба против тероризма послужила као изговор за ширење утицаја, и монголски поход је био део ширег плана успостављања доминације на Блиском Истоку. Багдад, тадашњи центар науке и културе, био је последња препрека.

Абасидски халифат, који је још увек номинално претендовао на вођство у исламском свету, није могао да се супротстави монголској војсци. Убрзо након опсаде 1258. године, град је опљачкан, а халиф убијен. Овај догађај представљао је крај једне епохе и почетак дуготрајне доминације Монгола на простору Блиског Истока.

Одјеци у данашњој Сирији

Монголски походи оставили су дубоке ожиљке у колективној свести региона. За арапске народе, Монголи су постали симбол страног завојевача и непријатеља. То објашњава зашто данашњи сиријски милитанти користе реч „Монгол“ као увреду за своје противнике. Историја се, на известан начин, вратила – сукоби који сада потресају Сирију подсећају на период безвлашћа и ратова свих против свих који су претходили доласку Османског царства.

Тиме духови прошлости и даље живе на Блиском Истоку, где историјски сукоби и културне трауме обликују политичке и друштвене процесе и у 21. веку.

Васељенска

Бонус видео