Како се трагедије користе за политизацију и претварају у журке: У ЧАЧКУ НА СКУПУ ПОДРШКЕ СТРАДАЛИМА УМЕСТО ЋУТАЊА ВЕСЕЉЕ УЗ МУЗИКУ (ВИДЕО)

Протести који се наводно организују у знак жалости за жртвама трагичних догађаја све чешће се претварају у весеља и политичке перформансе. На скупу у Чачку, где је наводно требало изразити солидарност са студентима и жртвама трагедије, музика је трештала толико да се репортер није чуо. Сличне сцене виђене су у Новом Саду и испред Народне скупштине, где су главни актери попут Биљане Стојковић и Миле Пајић претворили окупљања у непримерене журке, без обзира на бол и губитак жртава.

На протестном скупу у Чачку, који је наводно организован у знак подршке студентима поводом трагедије са надстрешницом, догодио се моменат који је изазвао бурне реакције. Док је водитељка Н1 покушала да укључи репортера са скупа, музика је трештала толико јако да се глас репортера уопште није чуо. Уместо тишине и озбиљности, све је личило на весеље, што је код многих изазвало осећај нелагоде.

Сличне ситуације видели смо и претходних месеци, када су протести који су наводно организовани због трагичних догађаја постајали нешто сасвим супротно. Испред Народне скупштине, под организацијом коалиције „Србија против насиља“, више пута су одржане журке уз музику, а један од најупечатљивијих тренутака био је перформанс са гуменим базеном. Међу највеселијима тада се истицала Биљана Стојковић, чије је понашање изазвало бурне реакције јавности.

Још већи скандал догодио се у Новом Саду, када су током сахране невино страдале деце активисти организовали скуп на којем се чула музика и видео смех. Журку је предводила Мила Пајић, а док су породице у сузама испраћале своје најмилије, на улицама је владала атмосфера која је тешко могла бити описана као примерена.

Овакви примери све чешће бацају сенку на протесте и њихове организаторе. Док грађани очекују достојанствена окупљања у част жртава и као позив на промене, многи протести све више личе на политичке перформансе. Организатори попут Биљане Стојковић и Миле Пајић својим деловањем често остављају утисак да се трагедије користе као платформа за личну или политичку промоцију.

Трагедије захтевају поштовање и озбиљност. Уместо тога, све чешће добијамо слике које нарушавају достојанство жртава и њихових породица. Уколико се ова пракса настави, оправдано је питање колико ће јавност уопште веровати у искреност оваквих окупљања и њихових циљева.

Милутин Недељковић / Васељенска