Ћеранић: И руске побједе и повратак Трампа слабе антируске снаге у ЕУ и на Балкану

Пад Дамаска отворио је питање рефлексије тог догађаја на Балкан, односно – да ли ће „реформисани терористи“, тј. бивши борци Ал Каиде и других радикалних исламских група на Блиском Истоку, своју сиријску побједу ширити на Кавказ и Балкан, што је 2015. године тзв. Исламска држава намјеравала да учини по освајању Дамаска.

Колико је Русија у Сирији изгубила и да ли је у геополитичком смислу негдје пак добила – то је друго питање.

Шта можемо очекивати на Балкану?

Од распада Југославије и повезано с тим, ратова деведесетих, Балкан се у геополитичком смислу у западним центрима моћи не посматра као јединствен простор. Руско политолошко гледиште и даље Балканско полуострво третира као јединствену цјелину. Међутим, умјесто екс Југославије на Балкану постоји више независних држава. Дио балканских држава су чланице Европске уније, дио није.

Већина је, са изузетком Србије и Босне и Херцеговине (због противљења Републике Српске) под НАТО кишобраном. За земље које се географски налазе на Балкану, а нису чланице ЕУ, невезано да ли су у НАТО или не, усталио се назив Западни Балкан.

То није произвољна одредница. Под Западним Балканом подразумијева се простор на којем су земље које нису пожељне у ЕУ, већ им је намијењена улога предворја ЕУ, Б лиге, сиве зоне – то је основно стајалиште Брисела, односно најважнијих чланица ЕУ.

Потребно је да се међусобно економски и политички увежу и као колектив сарађују са ЕУ. То је основна политичка порука Берлинског процеса, најпознатијег политичког пројекта бивше њемачке канцеларке Ангеле Меркел.

Али, постоји још једна важна порука ЕУ за земље Западног Балкана, а ради се о томе да на овом простору није пожељан ни руски ни кинески утицај. Та порука је и даље на снази и веома је актуелна.

Кинеске економске инвестиције и руске гасоводе Европска унија на Балкану не жели. Али, што се тиче ЕУ, она је потиснута из свих важнијих процеса и доношења одлука. Политички и економски капацитети ЕУ потрошени су још током инвазије на Ирак, када су слиједили америчку и британску политику.

Америчку политику ЕУ и данас досљедно слиједи, и то углавном на своју штету.

Увођење санкција Русији њемачки привредници су пропратили згражавањем и оцијенили као непотребну и разарајућу одлуку по будућност ЕУ. Због несналажења у мигрантској кризи, Меркелову су престали сматрати најмоћнијом женом свијета, нити се Њемачка од тада сматра за лидера ЕУ. Прави лидер ЕУ су Сједињене Државе.

Рушење Берлинског зида означило је почетак монополарности. Тада су Сједињене Државе преузеле водећу економску и војну улогу у свијету. Многи су се тада сјетили Черчилове процјене да ће се, ако падне Берлински зид, у року од десет година потрести свијет, чиме је направио алузију на чувену књигу Џона Рида о Октобарској револуцији („Десет дана који су потресли свијет“). Међутим, руска војна интервенција у Сирији означила је почетак рушења монополарности и стварање мултиполарности. Поражена је Исламска држава, руски политички утицај се проширио Блиским истоком, а потом је почео да се шири и Африком.

У Вашингтону су процијенили да би Русија на Блиском Истоку и у Африци могла имати утицај као некада Совјетски Савез.

БРИКС је постао идеја примамљива за многе земље које су се жељеле ослободити америчке доминације. Али, пораз снага Сирије и улазак «реформисаних терориста» у Дамаск донио је нове међународне околности.

Пад Дамаска можемо такође посматрати као нових десет дана који су потресли свијет. Заокупљена војном интервенцијом у Украјини Русија није била у могућности да у пуном капацитету помогне Сирији. Иран и његова прокси војска Хезболах су ослабљени у сукобима са Израелом.

Сиријска армија је такође ослабљена непрекидним бомбардовањем од Израела и демотивисана јер Влада Башара ел Асада није успјела економски да опорави земљу. Није ни могла, нафтна поља контролишу Курди који су под америчком заштитом.

Земљу су штитиле иранске јединице и оне лојалне Асаду, а ваздушну подршку обезбјеђивале су руске војне снаге. У економском смислу Сирија се ослањала на помоћ Ирана. Турска и Израел подржали су снаге које су преузеле власт у Сирији.

Русија се из Сирије може повући, али Иран не може. У којој мјери ће новонастале прилике утицати на развој мултиполарности? Како ће се, опет, то одразити на Западни Балкан?

Без обзира да ли ће руске војне базе остати у Сирији или ће их Русија напустити, приоритет за Русију, и све земље које са надом гледају у Русију, јесте развој специјалне војне операције у Украјини. У том контексту се ствари по Русију одвијају веома добро. Руске јединице напредују, свакодневно потискују украјинску војску.

Србија и Босна и Херцеговина су једине земље Западног Балкана које нису увеле санкције Русији. Црна Гора, Сјеверна Македонија и Албанија су то као чалнице НАТО већ учиниле.

Што се брже руска војска приближава западним границама Украјине то више расте њен утицај на Западном Балкану. Утиче и на политичке прилике у ЕУ у смислу да антируске снаге губе тло под ногама.

Са друге стране, резултат америчких избора, односно побједа Доналда Трампа, такође у Европи слаби антируске снаге. Нова америчка администрација ће, судећи по најавама Трампа и његових сарадника, Зеленском ускратити подршку, рат у Украјини препустиће Европљанима, док ће се Сједињене Државе фокусирати на Кину.

Све у свему, Русија може очекивати повољан развој ситуације у Украјини. Руска побједа у Украјини је веома важна за мултиполарност и нови свјетски поредак који се ствара у смислу већег уважавања малих од великих.

Предраг Ћеранић / Све о српској