Игумен Сава (Илић): Нико није безнадежан за Христа

Љубазно, али строго, игуман Сава је зауставио моје покушаје да пријавим недостојност и слабост сопствених молитава: „Нема потребе за смирењем, молим. Сетимо се да смо сви ми – а и лаици – краљевско свештенство: „Ви сте род изабрани, краљевско свештенство, свети народ, посебан народ, да проповедате хвалу Ономе који вас је позвао из таме. у Његову чудесну светлост“ (1. Петр. 2:9). Свештенство је озбиљна одговорност. Дакле, молим вас да се одговорно односите и према мојој молби за молитву за нас грешне. Молите се, молим вас.”

 

– Чини ми се да је Москва заиста „трећи Рим“. Ово није данак учтивости или дипломатији, то је плод мојих пажљивих посматрања онога што се дешава у црквеном свету, у свету уопште. По мом мишљењу, Руска православна црква, са свим постојећим невољама, недостацима, проблемима, трагедијама, изазовима, не иде путем уступака свету, стављајући у први план служење Господу Христу. Стога на Русију сада гледамо као на носиоца снаге која нам је свима потребна. Све је очигледно, све је јасно: сада су, према нашим запажањима, силе пакла пале на Русију, Руска Црква, врата пакла поново покушавају да савладају Цркву Христову – постоји огромна количина доказа о ово.

– Оче Саво, мислите ли да Русија, цела наша Црква, може да користи тако страшну појаву као што је рат на корист душе, на спасоносну корист?

– Наравно, рат је страшна појава, подли пратилац који прати људски род од времена Каина и Авеља до данас. Али борба против зла је неопходна, а у овој димензији рат је место где се остварује подвиг љубави, када човек брани своју земљу, народ, Цркву, душу своју полаже за ближње (Јн. 15,13). У овом случају, рат је подвиг пожртвоване љубави. Да ли је Русији, и свима нама, потребна таква љубав, мислим да је ово реторичко питање? Ми смо окоштали у поносу, а ово што данас доживљавамо даје нам прилику да то превазиђемо. Да, по страшној цени, али изгледа да други слађи лекови више не делују. Понављајући најбоље што можемо подвиг Христа, који је дао свој живот за све нас, ми се приближавамо Њему. 

– Зато у Србији тако често правите паралеле између актуелног рата и битке на Косову…

– Често и, по мом мишљењу, поштено. Шта сад, шта онда, у 14. веку, људи су бранили не некакав политички систем, не економски „модел“, него свог ближњег, Цркву, веру – оно што је „нормално“, без чега живот губи смисао, и човеков ум и душа . А да бисмо ову нормалност вратили, авај, морамо да се боримо, јер, опет, нажалост, други лекови не делују. Патња је наш стални сапутник у земаљском животу. Али ову близину можемо искористити и на штету своје душе и на спасење. Као што су то чинили косовски мученици, као што сада овде раде они који дају своје животе да спасу своје комшије. Међутим, не само за вас – за све нас: сви се боримо, сви патимо, сви покушавамо да поново пронађемо себе. 

– Више од хиљаду километара између нас, а Срби кажу: „Ми.

– Ако за обичне породичне односе нису важне границе, онда за духовне још више. А Србе и Русе повезује и једно и друго – шта значе ове несрећне хиљаде километара?.. 

– Која је разлика између страдања Христа ради и бесплодног страдања? 

– У присуству смисла, у свести за шта и за кога страдаш. Свети Лука (Војно-Јасињецки) је рекао: „Заволео сам страдање“ јер сам видео његово прочишћавајуће значење. Бесмислена, неовлашћена патња је нека врста мазохизма, тешка духовна или психичка болест. И сигурно ни Свети Лука, ни мученици и исповедници, ни светитељи који су пострадали Христа ради никада не би одобрили такву глупост. Погледајте: Свети Лука је лекар који је спасао (и спасава – молитвом) људе од муке. Односно, видео је и види, као читав низ светитеља, разлику у страдању – такву свету разборитост треба да стекнемо. Аксиом је: наш живот без бола је немогућ, али наношење бола себи је изван глупости и лудила. Међутим, то је случај са свим нашим гресима. Осврнимо се на наше животе: на крају крајева, огромна већина наших невоља, катастрофа и падова резултат је произвољног избора греха, зар не? 

– На тужну тему раскола, оче Саво. Мислите ли да је могуће излечити раскол у Украјини?

– Веома тешко питање. Чини ми се да ће за то бити потребно време, стрпљење и, наравно, молитве. Можда ће требати деценије да се излечи душа народа. Далеко од тога није лако вратити здравље затрованим душама и главама. Ово говорим, видећи раскол у Црној Гори, тешкоће са Црквом у Македонији, поделу једног српског народа на муслимане, католике и православце у Босни и Хрватској. Чини се да постоји само један народ – и какве разлике, противречности, и то суштинске! Сада покушајте питати босанског муслимана или националисту Црногорца да ли се осећа Србином – чућете доста овога… Али не смемо клонути духом, проклињати и заборавити на силу Христову, Који свакога призива к себи. Немамо право да затварамо врата Цркве онима који желе да дођу Богу. Како помоћи човеку да дође Христу? Мислим, не само са стрпљењем и љубављу, већ и држећи се непогрешивог правила: „Тако нека засија светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5,16). Једноставно речено, не можемо се ослањати на сведочанство Крштења – морамо живети као хришћани, показујући људима пут ка Богу. И тек тада можемо рачунати на излечење раскола и других невоља. Чини ми се да ако се ми, православни, придржавамо овог правила, Украјина ће се вратити Христу. Мислим да нико није безнадежан за Христа. Све док не будемо фарисеји. 

– Понекад наиђем на мишљење да је само 2-3% крштених правих хришћана. Они који непрестано учествују у богослужењима, посте…